ЗА СРБЕ ОДУВЕК СВИТАЛО СА КОСОВА: Интервју - епископ сбачки др Иринеј Буловић

ЊЕГОВО преосвештенство епископ бачки Иринеј, дуже од деценију, у недељнику "Печат", а у сусрет најрадоснијем хришћанском празнику, износи своја запажања која се могу посматрати као "биланс стања нације" и глобалних кретања.

Фото Д. Дозет

Преносимо вам најзанимљивије делове из божићног интервјуа, који је по обичају водио оснивач овог недељника и главни и одговорни уредник "Вечерњих новости" Милорад Вучелић.

Правда са Истока

То што је наш народ окренут Истоку, са кога "засија Сунце правде, Христос Бог наш", како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми - народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење.

На путу Светог Саве

Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује, где смо..., шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај "бескрајни плави круг и у њему звезда" који Вук Исаковић, јунак Сеоба, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог да, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Св. Саве.

Фото Д. Дозет

Народ жртва елита

Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Из сна о Европи без граница Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду - братоубилачким ратовима. Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сам жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне цркве.

Фото Д. Дозет

На Западу нешто ново

Ми данас, будући да се таква борба води и против наше цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Али, ништа друго него борба православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташа, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови.

Сведоци смо и промена, макар посматрајући политичко опредељивање народа Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној цркви, то ваља прихватати са одобравањем.

Фото Д. Дозет

Истина и "постистина"

Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, "демод", "ретроградна" теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина права и вредна пажње - о како то гордо звучи! - признаје се "научна теологија". У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната "новоправославна" теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка "богословска трилатерала" на линији Fordham (САД) - Волос (Грчка) - Берлин, Београд и Требиње.

Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, "прогресисте" оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и "традиционалисте" оличене у лику светог Марка Ефеског, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У "јавној сфери" наступа "постистина", али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана "постпатристичка теологија", али - no pasaran! Излагања учесника недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине, а не "Синагога сатанина"; пуноћа истине, а не "постистина", то јест лаж и обмана.

Фото З. Јовановић

Беспућа биоетике

Путеви биоетичког "постхуманизма" (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија...) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене "светске елите" која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто "потрошити" све ресурсе уколико не буде сведено на "златну милијарду" коју ће предводити управо она, "елита" (а ко би други?). Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то - то је ђаво, "човекоубица од искони". Питање куда нас воде путеви "постхуманизма" ви маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо "начелно", "уопштено", "секуларно", идејно и религијски "неутрално", ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино "прогрес у воденици смрти", како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски.

Фото М. Станојковић

Трагедија раскола

Трагедија украјинског црквеног раскола је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, притом подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву православља, Свету Гору Атонску. Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним православним црквама увек има. Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове светости васељенског патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви једва чекају "сабор уједињења" у Кијеву и стварање "Православне цркве Украјине" ("ПЦУ"), вратила Цариградској патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу - можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока.

Фото TANJUG / MINISTARSTVO ZA ZAJEDNICE I POVRATAK

Данак у крви

Наша црква се одједном, такорећи преко ноћи, својевремено нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, у горком хумору названа Титославија - не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике Лаврентија и свештеника које је он доводио, па је током деценија створена озбиљна мрежа парохија, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији.

Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је симбол био и остао лик блаженопочившег владике Лаврентија имала је благополучан крај - данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархија на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске православне цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању. То је наш највећи "данак у крви" у току васколике наше историје.

Балкан мати Европе

Уверен сам да ће дигитална копија Мирослављевог јеванђеља, као стварна светлост вере, лепоте и културе, у доброј мери распршити маглу стереотипа о "Балкану" и "Балканцима", а особито о нама Србима, које иначе - једни са подозрењем, други са презиром, трећи са подсмехом - многи у Данској и целој Западној Европи сматрају и називају "малим Русима", не схватајући притом да тако промовишу "велике Русе" и Русију као велику империју и цивилизацију, а у исти мах заборављајући да је "Балкан", конкретно грчки етнички и културни простор, првобитна Европа и колевка "европејства". О каквог ли мистичког ужаса:

Балкан - мати Европе (чак и реч Европа је грчка, дакле неизлечиво балканска!), а "византијски Комонвелт" и "руски свет" - европскији од свеукупне "франачке Европе", са некадашњим центром у Ахену Карла Великог, а данас са центром у Бриселу! Ово је прилика - и моја духовна потреба - да споменем и свога драгога пријатеља, брата и саслужитеља у Христу, проту Воју Билбију, дугогодишњег српског пароха у Ротердаму, а тиме, по аутоматизму, и духовника српских заточеника у Хагу и осталим хашким казаматима. Прота Воја није само добар лекар ни само савестан српски православни свештеник него и добар, боље рећи изврстан, ликовни уметник. Између осталог, израдио је, по благослову надлежне црквене власти, и сребрни саркофаг за мошти Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање). Пре него што га је послао у манастир Хиландар на Светој Гори, на неко време га је изложио у Ротердаму. У том периоду неко га је упитао: "Откуд вама Србима династије већ у 12. веку?" На то питање прота Билбија, стамен као камен у Далмацији, постојбини његових а и мојих предака, одговара: "Ви сте најпре сишли са грана дрвећа, а онда имали династије; ми Срби смо имали династије и пре него што смо сишли са грана дрвећа." Аферим, пријатељу! Боље рећи: аферим, брате Војо!

Шеста колона

Нашој јавности је промакла чињеница да је Свети архијерејски сабор на свом последњем заседању изменио само титуле једног броја епархијских архијереја док је статус самих епархија и даље неизмењен. Следствено, у Уставу СПЦ постоје само канонски равноправне епархије: нема ни архиепископија ни митрополије осим једне, Београдско-карловачке, с тим што епископи појединих епархија имају титулу архиепископа и митрополита - титулу само и искључиво почасног карактера, дакле без јурисдикцијског престижа или било каквих посебних овлашћења.

Сасвим укратко, навешћу неке од елемената "кључа", то јест мотив и разлог за овакву саборску одлуку, при чему унапред напомињем да њу - као, уосталом, и сваку другу - са позиције свезнадара највише нападају они који са нашом црквом и са православљем немају везе осим што према њима гаје ирационално осећање бесомучне нетрпељивости. Ти људи, несвесни тога да о православљу као таквом, а о Српској православној цркви посебно, не знају ништа или, у најбољем случају, знају неколико површних флоскула и изанђалих стереотипа, налазе неочекиване савезнике међу појединим представницима наше властите, православне и српске, "шесте колоне", како је ову категорију наших интелектуалаца духовито назвао Драгослав Бокан. Они, наиме, по правилу нису ни хулитељи Цркве ни мрзитељи Српства попут оних из "пете колоне" - већина њих су, напротив, и православни верници и српски родољуби - али су толико опчињени самосвешћу о својој супериорности на пољу науке, или уметности, или књижевности... да не схватају да они, ма са којег пиједестала говорили, не могу бити учитељи Цркве, а камоли њене судије или пресудитељи њеној јерархији, ни бранитељи црквеног поретка од саме Цркве. Постоји, наравно, и прелазни слој између ових "колона" - то су декларативни светосавци. "Радујеш се - пише трезвеноумно Славко Гордић о литургији у једном новосадском храму, у својим дневничким забелешкама у новембарском броју 'Летописа Матице српске' - све већем присуству младих верника, не чудећи се, поодавно, апсолутном одсуству припадника такозване елите, политичке, научне и културне." То "елитнима" не смета да се упињу да собом спасавају Цркву, а не Црквом себе. Исто тако, појединци се не либе и не стиде да у познатим бестидним београдским таблоидима пишу како "Српска црква ћути о Косову и Метохији" (o tempora, o mores!), а неки други како, бива, та иста Црква не пали на улици довољно свећа за жртве недавне новосадске трагедије - за њих, очевидно је, свећа у цркви нема неког значаја, а молитвена подушја, заупокојне литургије и свеноћна бдења, трајно помињање у свим храмовима у Епархији бачкој, и не само у њој, све је то њима непознаница, права правцата terra incognita.

Надобудне свезналице-незналице у нашој средини чији коментари, критике, напади и испади инсинуирају да саборска одлука о "новој титулатури" епископа представља новотарију без преседана и без основа, уведену из побуда сујете и човекоугодништва, а не из црквене потребе. Стога је, јел те, њихово неприкосновено право да незнавеном, по њима, Сабору српских епископа "одрже лекцију"... Не слуте, међутим, анонимне свезналице-незналице да је Сабор вратио ствари на пређашње стање (у другом обличју, наравно), а да је досадашње стање у трајању од једног столећа, од двадесетих година прошлог века до двадесетих година овог века, било историјски интермецо, условљен, према мом скромном мњењу, наивним одушевљењем тада тек створеном Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца, химером "интегралног југословенства" и утопистичком илузијом о "крају историје".

Ми у Светом писму

У историјској перспективи, ми смо једна од ретких савремених помесних православних цркава која се може позивати на чињеницу да је засведочена у Светом писму Новог завета.

Наравно, у непосредној новозаветној епохи нас није било, али је значајан део Цркве из те епохе данас органски и неотуђиви део наше помесне Цркве. У Светом писму Новога завета, на пример, стоји да је у Далмацији деловао свети апостол Тит, ученик светог апостола Павла, један од седамдесеторице ширег апостолског круга, а то онда значи да је наша Црква, и по овом основу, апостолска Црква и да је није "створио" тек Сава Немањић, наш српски Свети Сава, после неких једанаест векова. Он јој је обезбедио статус аутокефалности, највише могуће самосталности у оквиру јединствене породице православних цркава, али је она постојала, на простору на којем већ много векова, било као компактно становништво било у заједници са другим народима, живе православни Срби. Није то само Далмација нити само Илирик. То су све римске провинције, као Мизија, Панонија, Дарданија, Македонија и друге, које данас чине етнички и културни простор српског народа, компактног или измешаног са суседним народима.

Реаговати заједнички

Посета кардинала Паролина - нама драгоценог човека, не само или не толико због његовог високог положаја у Римокатоличкој цркви и у ватиканској држави него превасходно због његових личних духовних квалитета - није само "потврда пријатељског и блиског односа између Свете столице и наше државе" него и потврда пријатељског и блиског односа између Римокатоличке цркве, оличене у папи Франциску и наше, Српске, православне цркве, како по питању статуса Старе Србије (Косова и Метохије, некада Дарданије, али никада Куртијеве лажне, измишљене, "арбанашке" Дарданије) тако и по питању крајњег опреза при покушају канонизације контроверзнога, за мене лично и опскурнога, кардинала Степинца, као и иначе, у контексту заједничке хришћанске одговорности пред изазовима постхришћанског, а сад већ и антихришћанског, цивилизацијског миљеа. Питам се и питам: да ли је целисходније (блаженопочивши патријарх Павле би рекао "саветније и упутније") реаговати на такву кризу у духу народне изреке "свака вашка обашка" или реаговати заједнички, у духу, условно речено, сада могуће елементарне саборности? Мој одговор гласи: реаговати заједнички! До даљега, разуме се, не можемо формулисати заједнички став по догматским питањима, али по наведеним или њима сличним питањима - и можемо и морамо.

Статус веронауке

Све се, слава Богу, променило набоље, најпре благодарећи Богу, а затим премијеру Вучевићу и његовој Влади, уз пуно разумевање председника Србије. Теорије - па и басне и бајке - појединаца и група из Министарства просвете да нема легитимног и легалног начина за решавање статуса веронауке као предмета и вероучитеља као просветних радника, а све то у име "вредности" и "правила" Европске уније, што је бескрупулозна лаж не Министарства просвете него непокајивих "другова" у њему, показују се као "рекла-казала". Статус веронауке и вероучитеља сада је законски решен.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације