ВИШЕ ГИНУЛИ У МЕЂУСОБНИМ БОРБАМА НЕГО У ОКРШАЈИМА СА ОКУПАТОРОМ: У Србији дејствовало пет војски чији су припадници били Срби

СА ОБРАЧУНИМА са Србима - националистима, проглашавањем сваког за противника антифашистичке борбе (и трпања у један кош и Михаиловића и Недића и свих других који нису пристајали уз партизане) престало се, таквих наговештаја има, на интервенцију Коминтерне... Али не у потпуности.

Љотићевци са Немцима спроводе Крагујевчане на стрељање, октобра 1941. , Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Перо Морача „допушта“ да су „корекције“ у ставовима КПЈ, извршене у пролеће 1942, „могле уследити на иницијативу Коминтерне”, али сматра, да политичка платформа КПЈ, која је тада „коначно примила свој пуни садржај и карактер, није, ипак, била резултат усвајања политике и усвајања ставова Коминтерне...”

Коминтерна је протестовала почетком марта 1942, а Тито је у ,.Пролетеру“, у свесци за март-април 1942, објавио чланак под насловом „Комунистичка партија и ко су све савезници окупатора“. У том чланку он се заложио за стварање јединственог народноослободилачког фронта у свим областима Југославије, јер „борба против окупатора и против свих његових слугу остаје и даље наша главна задаћа“.

Др Драгутин Лековић сматра да су и после тога, па и непосредно при крају и завршетку Другог светског рата, „псећа гробља “ остала сурова стварност... „Дошло је до бројних стрељања компромитованих људи под непровереном оптужбом да су чинили злочине, затим стрељања заробљених сарадника окупатора на свим фронтовима и посебно на Зиданом Мосту, као и у масовним стрељањима у ослобођеним градовима “.

Наводећи да је и Владимир Дедијер изнео да је после победе стрељано око 150.000 људи, Лековић је истакао, да се „у садашњим српским опозиционим интелектуалним и политичким круговима чак тврди, да су партизани крајем рата и првих месеци по ослобођењу у Србији поубијали више људи него Немци за четири године окупације...“

Колико је Срба изгубило живот у међусобном обрачуну, независно под којом су се заставом налазили током рата, није тачно установљено - и никад неће ни бити утврђено. Има мишљења  да је само у борбама вођеним између партизана и припадника војске Драже Михаиловића  пало с обе стране више бораца него у борбама против окупатора и усташа.

НИСУ СРБИ, међутим, гинули само као партизани, односно четници, већ и као припадници других војски: оружаних јединица Димитрија Љотића, одреда Косте Миловановића  Пећанца, жандармеријских и војних формација Милана Недића. Нарочито велики број Срба који су се дуже времена само формално налазили под командом Милана Недића  изгинуо је у последња два месеца 1941 ,у новембру и децембру. Доказује се, да су у борбама вођеним у овим месецима против партизана (и Михаиловићевих бораца), чете Недићевих обвезника имале далеко веће губитке него немачка војска у сукобима са партизанима и одредима Драже Михаиловића.

Писци који иначе настоје да докажу да у српској нацији не би било раскола да није било комуниста, „ тог бољшевичког планетарног зла “, наводе да су злочини комуниста над Србима“ однели између 150 и 250 хиљада српских живота.

Никола Самарџић, тако, тврди да су комунистички злочини осакатили читав национални колективитет пресекавши ону вертикалу српске историје која је увек значила путању успона, прегнућа и свеколиког напретка, чак и после најдубљих падова или катастрофа. По Самарџићу, према класификацији Конвенције Уједињених нација, комунисти су  починили злочине какви су: убијање чланова групације - убијали су Србе и као чланове истог националног колективитета, не ретко у име комунистичког наднационалног интернационализма, и као припаднике непријатељских друштвених групација, класа или сталежа; послератне физичке ликвидације и тортуре политичких противника или сасвим недужних особа, затим насилна атеизација или колективизација на селу...“

* * * * * * * * * * *

„Аутогеноцид“ започео 7.  јула у Белој Цркви

ЗА МЕЂУСОБНО убијање Срба у Другом светском рату, у борби и изван ње, употребљен је и израз - „аутогеноцид“.  Он је почео, као процес, по Драгољубу Јовановићу, оног дана када је испаљен први хитац из пушке једног партизана, 7. јула 1941, у Белој Цркви. Тај хитац није испаљен на једног припадника немачке окупационе војске, већ на Србина у жандармеријској униформи.

Кад се после догађаја у Белој Цркви разбуктала оружана борба против окупатора и зачео, истовремено, братоубилачки, грађански рат, у Србији је дејствовало пет војски састављених од Срба, што је, извесно, био јединствен случај у читавој Европи. Са њима, Србијом су крстариле још и немачке окупационе трупе, специјалне јединице немачке полиције, одреди припадника немачке националне мањине, СС-дивизија „Принц Еуген“ у којој су већину људства такође чинили припадници немачке националне мањине из Баната, онда специјални руски корпус (састављен од избеглица из Русије и њихових потомака), па мађарске, бугарске и италијанско-шиптарске трупе, у свему тринаест различитих војски.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

Војске које су чинили Срби биле су: партизански одреди, војска Драже Михаиловића, Димитрија Љотића, Косте Пећанца и војска и жандармерија коју је формирао председник владе Милан Недић, коме ће влада Краљевине Југославије у децембру 1941. године одузети чин армијског генерала, ражаловати га због сарадње са окупатором.  (Милану Недићу одузет је чин 19. децембра 1941. У акту краљевске владе о томе речено је: „На хитно тражење ђенерала Михаиловића и одлуком Министарства рата: Ђ - број 205 од 19.12.1941.  -  деградирани су следећи ђенерали због сарадње са Немцима: Милан Ђ. Недић, Александар Стојановић, Ђуро  Докић, Јосиф Костић и бригадни ђенерал Панта Драшкић”.)

СВРСТАНИ, ТАКО, у пет различитих војски, Срби су образовали три главна фронта: један фронт чинили су Срби под партизанском заставом, други под барјаком Драже Михаиловића, односно заставом југословенске војске, а трећи - Срби у одредима Димитрија Љотића, Косте Пећанца и војним и жандармеријским формацијама Милана Недића.  Формирање Недићевих оружаних одреда бучно је најављено преко штампе, преко листа „Ново време“ у првом реду. Данима су у овом листу објављивани опширни извештаји о „одушевљеним дочецима“ новооснованих „српских оружаних одреда“.

Снаге трећег фронта (суревњиве једна према другој) стајале су само формално под командом Милана Недића. Њихови прави заповедници били су представници немачке окупаторске војске, односно немачке полиције. У акцијама које су предузимане како против партизана тако и против одреда Драже Михаиловића, војске из „трећег фронта“ учествовале су у истом поретку са немачким, бугарским и другим трупама.

У свим тим акцијама нарочито су се истицали припадници одреда Димитрија Љотића својом срчаношћу, али и безобзирношћу. Једна врста ударних трупа шефа немачке полиције у Србији, Љотићеви одреди нису правили никакву разлику између партизана и припадника војске Драже Михаиловића. И једни и други били су за њих  крвни непријатељи, већ у духу гледања Димитрија Љотића, који је за Михаиловићеву војску, на пример, говорио да представља - „збир лудака“. Михаиловићевим људима Љотић је чак одрицао право да се зову Србима. „Људи који мирне савести жртвују стотине за једног и воде тоталном истребљењу српског народа, нису Срби, већ британски агенти, нису јунаци, већ - лудаци“, наводи Радоје Вукчевић да је Љотић говорио о војсци Драже Михаиловића, па и о њему самом.

* * * * * * * * * * *

Обе стране сносе одговорност за грађански рат

ЧИЊЕНИЦА да су међу Србима постојала три фронта, која су водила беспоштедан рат између себе, углавном се превиђа - и углавном се на братоубилачки, односно грађански рат међу Србима гледа као на рат само између партизана и војне организације Драже Михаиловића.

Још нешто се често превиђа: однос зараћених страна према Југославији. Док су се партизани и војна организација Драже Михаиловића изјашњавали за Југославију, и ратовали за њу, за њено васпостављање на територијама које су као њене биле међународно признате (независно од тога што су имали различите представе о њеном унутрашњем уређењу), сви остали  у Србији одбацивали су Југославију као државу. Они су се опредељивали за српску државу и очекивали да њено питање реши Немачка у оквиру новог поретка који је најављивала...

У општем хаосу који је дошао са грађанским ратом свака страна је настојала да докаже да само она служи правим интересима народа, а да сви други раде против интереса српског народа, да су у служби оних којима до српског народа није нимало стало, који би хтели да га униште, чак и за сва времена.

У овом смислу оптуживала су се међусобно и два главна чиниоца у грађанском рату -  партизани и војна организација Драже Михаиловића. И, у склопу тога, они су предузимали све да би доказали да не сносе никакву кривицу за разбуктали грађански рат, односно да је искључиви кривац за избијање братоубилачког рата друга страна.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

По мишљењу академика, историчара и политичара Васе Чубриловића, изреченом пред смрт, комунисти су били потпуно у праву што су још за време рата окривили организацију Драже Михаиловића за настали грађански рат између њих.

Кад је покрет Драже Михаиловића, каже Чубриловић, уместо да се придружи устанку, и заједно са народноослободилачким покретом води борбу против окупатора и будуће уређење земље препусти народу, он је напустио основни принцип да у рату нема странака и отпочео рат у земљи против народноослободилачког покрета.

И ЗА ДОБРИЦУ ЋОСИЋА изван сваке сумње је да главну кривицу за настали сукоб између партизана и војне организације Драже Михаиловића, за грађански рат у Србији, сноси организација Драже Михаиловића.

Ми смо у Србији највише гинули у грађанском рату наметнутом од четника - каже Ћосић.

- Четници су имали изразито антикомунистичку позицију као основни циљ свог покрета. А ми, партизани, после стравичних искустава са немачким одмаздама у Крагујевцу, Краљеву, Шапцу, Крушевцу, са свешћу да се одмазда врши по нацистичком закону стотину Срба за једног Немца, једно време смо избегавали да нападамо Немце, али као звери гоњене од свих окупаторских војски, упорно смо се гонили са четницима, тај нам је обрачун са снагама контрареволуције био судбоносан.

По Добрици Ћосићу, најтежи слом српске националне идеологије испољио се у четничком покрету Драже Михаиловића. „Тај покрет настао у половини 1941. ће и поред својих несумњивих патриотских мотива, рационалних борилачких ограничења у условима немачких одмазди и окупиране Европе, у свом основном идеолошком опредељењу - антикомунизму, постати главни носилац грађанског и братоубилачког рата у централним и источним деловима Југославије. И партизанска страна са Комунистичком партијом на челу, својом класном идеологјом, сноси свој део одговорности за размере и облике грађанског рата, упркос својој тада спасоносној девизи братства и јединства“.

* * * * * * * * * * *

Кључни разлог оружаног сукоба идеолошка искључивост

ЗА ИДЕОЛОГИЈУ Комунистичке партије, која се не може посматрати изоловано од политике Стаљина и Коминтерне, Ћосић наглашено каже, да је она „револуционарно негирала српску националну идеологију са њеном државном творевином Југославијом“. Али „са својим антифашизмом и новим националним и социјалним програмом, КП са својом идеологијом у антифашистичком рату и народној револуцији 1941-1945. године стиче одлучујући утицај на најшире слојеве српске дијаспоре и на интелигенцију и односи убедљиву победу над грађанским и антикомунистичким идеологијама...“

Полазећи од тога да је грађански рат међу Србима 1941-1944.    имао два главна узрока, Милан Ст. Протић сматра,  да је први узрок био у суштини - националан. „Припадници Југословенске војске у отаџбини избегавали су отворену борбу с Немцима после одлуке окупаторских власти да стреља 100 талаца за сваког убијеног немачког војника.

Партизанска непомирљивост, произишла из идеолошке искључивости, није могла да прихвати никакав облик тактизирања с непријатељима Совјетског Савеза“. Други узрок грађанског рата, по Протићу, био је идеолошке природе. „Покрет Драже Михаиловића био је први покрет отпора, чије је политичко залеђе било одано постојећем, предратном систему власти и законитој Краљевини. Комунисти су одувек били интернационалисти и револуционари. И, угледајући се на Совјете опет, они су у рату видели прилику за остварење својих превратничких амбиција. Њихова идеологија заснована на насилној промени власти имала је пресудно место у укупном деловању партизанског покрета. Отуда није чудо што су два тако различита покрета ушла у међусобни окршај“.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У склопу оваквог гледања на грађански рат међу Србима, Протић је закључио да се ту у ствари и није радило о сукобу Срба са Србима... Јер, „они, пореклом Срби, који су стали у партизанске редове одрекли су се својевољно свог српства и постали интернационални револуционари у корист прве земље социјализма“, и, према томе, цео сукоб је у суштини био „сукоб Срба против комуниста, без обзира на национално порекло тих комуниста“.

КОНАЧАН ЗАКЉУЧАК Протића, а кад се све околности узму у обзир, јесте да комунисти и нису могли а да не воде рат са Србима верним својој нацији. „Сви они који су се супротстављали идеји револуције постајали су њихови непријатељи. Сваки национализам био је за њих опасност. А српски, најјачи од свих, најопаснији. У томе лежи кључни разлог грађанског рата између четника и партизана“.

Фото Насловна страна (Радосав Стојановић и Ср. Википедија), Архив Српске православне цркве, Народни музеј, Народна библиотека Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“ Википедија...

У настојању да се докаже да су главни кривци за избијање грађанског рата у Србији Дража Михаиловић и његова војна организација, наводи се да је вођство Комунистичке партије донело одлуку да се борба са „снагама контрареволуције“ прихвати тек после седнице Централног  комитета КПЈ  у селу Дренови код Пријепоља, одржаној 7. децембра 1941. године. У вези с тим износе се два доказа: писмо Централног комитета КПЈ Покрајинском комитету КПЈ за Србију од 14. децембра 1941. и писмо Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору и Боку од 22. децембра исте године. У овим писмима указано је на потребу преласка на обрачун са класним непријатељем... с чиме се повезује и одлука о формирању пролетерских бригада.

Не одступајући од јасно одређене платформе народноослободилачке борбе - тврди Мишо Лековић. - ЦК КПЈ је јаче нагласио њену револуционарну компоненту и класну садржину.

Полазећи од процене да се ближи крај рата и да непосредно предстоји друга, одлучујућа етапа народноослободилачке борбе и револуције, у којој ће се извршити дефинитиван обрачун са класним непријатељем, Централни комитет је дао и одговарајуће директиве, истичући да је главни задатак Партије најодлучнија, бескомпромисна борба против контрареволуционарних снага и даље продубљавање процеса диференцијације уз ослањање на радништво и сиромашно сељаштво, односно на оне снаге чије су класне тежње садржане у програму Партије.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ХОБОТНИЦА ТЕРОРИСТА ШИРИ ОТРОВНЕ ПИПКЕ: Идеолошки репови ВМРО се још вуку Балканским просторима

24. 12. 2024. у 11:00

Друштво

0 0

ВЕРОЛОМНИ СУСЕД СЕ НЕ ОДРИЧЕ АСПИРАЦИЈА ПРЕМА МАКЕДОНИЈИ: Бугарска окупација Србије изазвала је демографску катастрофу

24. 12. 2024. у 10:00

Друштво

0 8

ВЕЛИКЕ СИЛЕ ХУШКАЈУ БЕОГРАД И СОФИЈУ НА РАТ: Санстефански уговор опсесија Бугарске интелектуалне и војне елите

24. 12. 2024. у 09:00

Друштво

0 3

"САНСТЕФАНСКА АВЕТ" ЛЕБДИ НАД БЕОГРАДОМ: Србија као покровитељ Бугарског националног покрета

24. 12. 2024. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације