СРАМОТА ЗА ИЗДАЈСТВО БОЛИ И У ГРОБУ: Српски Петен је искрено веровао у нови немачки поредак у Европи

МИЛАН Недић никад није пропуштао да изрази своју оданост краљу Петру II и династији Карађорђевића и стално је понављао, да он није могао „ни радити против окупатора“ ни „не радити ништа“.

Милан Недић са припадницима Српске државне страже, Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

Пут који је он изабрао био је - „радити са окупатором“, а све за добро Србије, за „обновљену самосталну српску државу“ у оквиру новог немачког поретка у Европи у коју је чврсто веровао.

Спреман да прихвати да му суде само „Бог и српски народ“, Недић је, тамо кад се већ сасвим јасно разазнавало приближавање краја рата, говорио следеће: „Ја јасно видим свој пут и своју судбину. Мене ће кад Немци оду, стрељати или обесити... Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном гласу кажу: Остали смо у животу благодарећи теби, твојој колаборацији и издаји. Победници, комунисти или Михаиловићеви људи ће ме убити, а они ће ме мртвог бранити, и пред Богом и пред Србима и пред судом историје.  Генерал Михаиловић је решен да за Србију да свој живот, али ја ради тог милиона и целог овог народа, жртвујем нешто више од свих људских живота: жртвујем своју част и своје светло име. Погинути за отаџбину је лако, јер смрт боли само тренутак -два, а дати образ за Отаџбину је много теже јер срамота ће да боли и у гробу“.

Све ово Недић је рекао у разговору са Адамом Прибићевићем, а кад му је овај пребацио што допушта да се прогоне људи Драже Михаиловића и да се они нападају преко штампе.

ПОСЛУШАН САРАДНИК немачког окупатора, што је био, евидентно и потпуно доказано, и по својим општим опредељењима, у свему, и сасвим јасан, Недић је ипак оцењен и као контроверзна личност, као човек способан да у исто време чини и добро и зло, а кад зло чини - онда, наводно, у име доброг.

Уз истицање да је био „велика морална жртва”, Веселин Ђуретић је рекао за Недића, да он не може бити „историјски оцењиван ни на нивоу српског Петена, јер је своју незахвалну улогу обављао у искушењима народа која су била много тежа од француских. Док је Француз имао једног противника, Недић је имао њих десетак...”

Драгољуб Јовановић је за Милана Недића рекао и то, да је он био „глумац и лукавац “, али „ ипак патриот у кога је народ имао поверење “. Само, „он није смео да ’спасава Србе’ као председник једне квислиншке владе. Требало је ту улогу оставити полицајцима  Аћимовићу и Драгом Јовановићу, или лудама као Велибор Јонић. Али тешко је судити кад човек не може да загледа у свачију душу је ли била по среди лична амбиција, жртвовање своје особе ради неког општег добра, пркос према неком ранијем супарнику или старешини, освета за учињено зло, потреба да се игра улога...“.

Немачки историчар Вернер Бокдорф  је уверења да је Милан Недић од почетка своје сарадње са немачким окупационим властима па до свога краја био трагична личност. И као да је у праву... Први и најтежи лични удар Недић је доживео у лето 1941.  када су му син, снаја и унуче погинули у Смедереву, приликом експлозије муниције у тврђави на Дунаву.

* * * * * * * * * * * * *

Председник академије моли Недића да формира владу

ЗА ХИТЛЕРОВОГ опуномоћника на Југоистоку, Аустријанца Хермана Нојбахера  Недић је био и остао „трагичан лик“. Анализирајући Недића и његове поступке, Нојбахер је дошао до закључка  да је он за сарадњу са немачком окупационом управом имао три главна мотива.

То су били - непријатељство према комунизму, уверење да може олакшати судбину Србије сарадњом са окупаторском силом и жеља да из несреће своје земље изађе као бранилац династије Карађорђевића од комунизма.

И Радоје Л. Кнежевић је Недића оценио као „трагичну фигуру”. И рекао је, 1957. да ће „будућност можда бити према њему нешто милостивија него што су то савременици у хуку борбе, с обзиром на добро које је хтео, а понекад и постигао ...

Према казивању Бошка Н. Костића, долазак Недића на положај председника владе у окупираној Србији, у августу 1941, било је, у ствари, дело Димитрија Љотића, вође „Збора“. Безрезервно привржен немачким нацистима, Љотић је организовао ону познату конференцију „виђених Срба“ - политичара, привредника, професора Универзитета у Београду, лекара и адвоката, као и чланова Српске академије наука, на којој је Недић одлучио да се прими дужности председника владе... Како сведоче очевици, пред Недићем је, на овој конференцији, клекнуо на колена Александар Белић, председник Српске академије, и склопивши руке као на молитву, кроз сузе завапио: „Господине министре, Ви сте у нашој слободној земљи заузимали највише положаје. Били сте командант армије, начелник Главног генералштаба и министар војске и морнарице. Уживали сте тада све почасти. Данас је дошло време да се примите једног заиста тешког и незахвалног посла под окупацијом. Данас се ради о биолошком спасавању српског народа, који Ви не смете напустити...“

СЕСТРИЋ МИЛАНА Недића, Станислав Краков,  долазак Недића на власт под Немцима објашњава на нешто другојачији начин него Бошко Н. Костић. По њему, на Недића је највише утицао немачки војни заповедник Србије, генерал Данкелман. И то на тај начин што му је предочио да постоји могућност да Србија постане окупациона област не само немачке, већ и бугарске, албанске, мађарске па чак и хрватске војске - усташа и домобрана. Како Краков наводи, генерал Данкелман је Недићу показао и карту Србије, испресецану црвеним линијама,  које су омеђивале области у Србији предвиђене за поседање од стране војски поменутих држава. Видећи у томе највећу опасност по Србију, Недић је затражио 48 сати за размишљање, а после тога пристао је да се прими функције председника владе...

Из извештаја СС-групенфирера Турнера, шефа управног штаба војног заповедника Србије, од 16. фебруара 1942, упућеног рајхсфиреру Хајнриху Химлеру, вођи СС и команданту свеукупне немачке полиције, одлука о наименовању Милана Недића за председника владе донесена је на предлог првог човека дотадашње комесарске управе, Милана Аћимовића (а не на тражење Димитрија Љотића). Одлука је донесена на састанку војног заповедника Југоистока, генерал-фелдмаршала Листа и војног заповедника Србије генерала Данкелмана, одржаног 23. августа 1941. године.

* * * * * * * * * * * * *

Партизани и четници третирани као снаге изван закона

ОСНОВНИ РАЗЛОГ што је донесена одлука о формирању једне владе у Србији, уместо комесарске управе, и што је баш Милан Недић именован за њеног председника, био је тај што се хтело, због све веће опасности од устаника, да се „српска егзекутивна власт активира макар у најмањој мери“. По оцени Немаца, Недић је био „једина јака личност у Србији која је стајала на располагању“, и која је била позната у јавности као „енергичан непријатељ комуниста“. У  врху немачке окупационе управе веровало се да ће Недић, већ и својим великим личним угледом, и као армијски генерал и бивши министар војске, моћи, пре него ико други, и у најкраћем року, да привуче на своју страну макар један део официра који су припадали организацији Драже Михаиловића.

Недићева влада ступила је на дужност 29. августа 1941. године. Самом Недићу дозвољено је  да има титулу министра - председника, како стоји у немачким документима, и то зато да би му се ојачао углед у народу, али и да би се југословенској влади у избеглиштву „извукао тепих испод ногу“.

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

Главни задатак који је немачки војни заповедник дао Недићевој влади  био је да угуши оружани устанак и у Србији успостави ред и мир . Сем Милана Аћимовића, у владу Милана Недића ушла су и два истакнута припадника „Збора” Димитрија Љотића, а затим неколико генерала - Ђура Докић, Јосиф Костић и Панта Драшкић, бригадни генерал и канцелар Краљевих ордена.)

Пуну подршку Недићу и његовој влади пружио је Димитрије Љотић, који сам, међутим, није хтео да уђе у владу - због неслагања са Миланом Аћимовићем још од пре рата.

И Коста Миловановић Пећанац пристао је уз Милана Недића и његову владу, и такође је подржао у сваком погледу. С обзиром на то да се Пећанац, као вођ „старих“ четника, безрезервно ставио у службу Недића, односно окупаторске управе, у штабу војног заповедника Србије дошло се на мисао да се покуша и са задобијањем Драже Михаиловића за пружање подршке Милану Недићу и његовој влади.

ЗАДАТАК ЈЕ ПОВЕРЕН Милану Аћимовићу.  Овај је одмах успоставио контакт са Равном гором, али тај контакт није донео ништа. Кад је, пак, потом, дошло до сусрета Драже Михаиловића и Тита, и до одређеног договора између њих, Немци су одмах, сазнавши од својих доушника за све, забранили Аћимовићу свако даље ступање у везу са Равном гором.

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

У исто време војни заповедник Србије издао је наређење подређеним трупама  да се јединице Драже Михаиловића, као и партизани, имају третирати као снаге које су „изван закона и које се безусловно имају уништити“.

Кад је образовао своју владу, Недић је упутио Србима, 1. септембра 1941, следећу поруку:

„Дошао сам на владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком ’Само Слога Србина Спашава’. Шта ми можемо сад да учинимо? Ништа! Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе ствари, јер ко се меша у туђе ствари, извуче обично дебљи крај...“

Који дан после ове поруке,  9. септембра 1941, Недић се обратио српском народу специјалном посланицом, у којој је истакао да је дошло „пресудно време“, да је „дошао последњи час да се отворе српске очи“, како би се „бистро и јасно видели и догађаји и људи, а пре свега интерес српског народа“. Посланицу је Недић завршио позивом српском народу да се сврста под српску заставу коју је он подигао, „под заставу вере и наде, части и јунаштва“ и врати се „дому своме, огњишту очинском, Отаџбини“.

* * * * * * * * * * * * *

Наредба о одмаздама против Срба издата одмах после капитулације

ПО НЕКИМ ТВРЂЕЊИМА, одлука немачког окупатора да се образовање владе у Србији повери управо Недићу није била никаква случајност. Но најмање је до тога дошло заузимањем Љотића или пак једног Милана Аћимовића, свеједно што су они уживали велико поверење Немаца, и били, једноставно речено, немачки људи. Недић је, наиме, био не само добро познат у круговима Немачке, него је и с многим њеним високим па и највишим функционерима имао тесне везе, и одржавао их годинама као министар војске...

(По Предрагу Милојевићу, Недић  је био у ствари - франкофил. Кад је Француска капитулирала,  он је  „зајаукао и у крику изустио: Зар Француска, наша заштитница и српска мајка?!“)

Са Недићевим пристанком да се прими положаја председника владе даље је ишло све  глатко, али се хтела уверити јавност у Србији да се он на то није одлучио лака срца , већ тек кад се више није могао да одупре „захтевима и тражењу представника јавног живота .

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

Он је коначно пристао да образује владу тек пошто је војни заповедник Србије прихватио његове услове. Да је ова тврдња тачна види се и из релевантних немачких докумената, али је исто тако тачно и нешто друго, да Немци те услове нису испунили...

ПРЕМА ИЗЈАВИ Милана Недића, на саслушању у Београду, записник од 30. јануара 1946,  пре него што ће образовати владу, он је  27. августа 1941. упутио  писмо војном заповеднику Србије, генералу Данкелману, у којем је изнео услове под којима би се прихватио да образује владу. Миле Милатовић оспорава, међутим, Недићеву изјаву на саслушању, да је у условима које је поставио генералу Данкелману, тачка 7,  тражио да се повуче наређење немачке врховне команде, по којем се за једног убијеног Немца имало стрељати 100 Срба, а за рањеног 50. Милатовић каже да је Недић образовао владу 29. августа 1941, а да је „Наређење немачке врховне команде, које је потписао начелник Штаба врховне команде, генерал Кајтел, о стрељању 100 Срба за једног убијеног Немца и 50 за рањеног, донесено 16. септембра 1941. године”.

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

СА ОВОМ ТВРДЊОМ, Миле Милатовић је у праву - и није у праву. У праву је што се тиче цитирања наређења од 16. септембра 1941. године, али није у праву што ово наређење повезује са Недићевим захтевом изнесеним у писму генералу Данкелману. Јер, како се види из немачких докумената, па и самог дневника фелдмаршала Фон Вајкса,  прво наређење о одмаздама и предузимању најоштријих мера у циљу спречавања формирања банди и стрељању 100 Срба за једног Немца издато је знатно пре 16. септембра 1941, заправо само три дана по ступању на снагу уговора о капитулацији југословенске војске.

Том наредбом било је предиђено стрељање, и вешање, не само лица која су ухваћена с оружјем у руци, него и талаца из свих слојева становништва... Како се истиче у немачкој војној историографији, Фон Вајкс је наређење о одмаздама издао самоиницијативно, без неког посебног упутства Немачке врховне команде. Из текста Недићевог писма са условима под којима би се примио положаја председника владе не види се уопште да је поставио питање укидања наредбе о стрељању по 100 Срба за сваког убијеног Немца. Једино се види, да је он тражио, да „у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце, а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српских власти...“

Препоручујемо

Друштво

0 1

РАТ СРБА ПРОТИВ СРБА: Братоубилачки грађански сукоб у току Немачке окупације

14. 01. 2025. у 07:00

Друштво

0 4

КОСОВО ЈЕ ЗА СРБЕ СВЕТА ЗЕМЉА: Обнављање изворног значења култа Кнеза Лазара

07. 01. 2025. у 22:00

Друштво

0 0

ВИДОВДАНСКЕ ПОРУКЕ ПРЕНОСИЛE ЦРКВА И ЕПСКА ПОЕЗИЈА: Утицај косовског предања на духовни и политички живот

07. 01. 2025. у 21:00

Друштво

0 0

СПАЈАЊЕ КОСОВСКОГ ЗАВЕТА И ПАТРИOТИЗМА: Oпредања и култови основ посебног идентитета српског народа

07. 01. 2025. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације