МИЛАН НЕДИЋ СРБИЈУ УМИРИТИ НЕ МОЖЕ: Беспоговорно извршење главног задатка - братоубилачког рата

МИЛАН Недић је гајио илузију да ће моћи у Србији да обезбеди некакву аутономију, нешто слично ономе што је било пошло за руком маршалу Петену у Француској. У ту могућност веровали су и Недићеви први сарадници.

Немци су очекивали да Недић угуши устанички покрет у Србији, Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

Потврду за ову тврдњу пружа и распис команданта жандармерије од 1. септембра 1941, у којем се каже, да ће, с обзиром да је образована српска влада на челу са генералом Недићем, жандармерија „дејствовати потпуно самостално у интересу искључиво српског народа, служећи искључиво њему и никоме више, на позив и по наређењу српске владе “.

Кад су у питању високи и највиши немачки кругови, с којима је, наводно, Недић одржавао тесне везе и пре окупације, стоји као доказана чињеница, да у тим круговима, у погледу Недића и његове владе, није било јединственог мишљења. Док је немачка Врховна команда подржавала образовање једне српске владе, и кумовала њеном формирању, видећи у томе добру могућност да се оружани устанак у Србији угуши без ангажовања додатних немачких снага, које су се морале довлачити са других страна, министарство спољних послова имало је скептичан став према свему. У писму свом представнику у Београду Феликсу Бенцлеру од 2. септембра 1941.  министар спољних послова фон Рибентроп је рекао следеће:

„Ако нова влада има унутрашњу јачину, која се од ње очекује, да савлада комунистичке снаге, треба очекивати и страховати да ће она ту јачину касније употребити за то да влади Рајха поставља незгодне захтеве било које врсте. Стога молим да се у контакту са војним заповедником пази на то и предупреди да се влада изнутра и својим наступом не окрене против Немачке. Морамо задржати могућност да њу у свако доба вратимо у потребне границе или да је опозовемо“.

ЗАИНТЕРЕСОВАН САМО за „умирење Србије“, за угушење оружаног устанка, војни заповедник Србије једва да се и осврнуо на упозорење министра спољних послова Фон Рибентропа. За њега је то била „висока политика“, за коју се он није осећао надлежним...Када је предавао овлашћење Милану Недићу за образовање владе, војни заповедник Србије је рекао углавном то - да он од Недића и његове владе очекује пре свега и у првом реду успостављање у земљи реда, мира и безбедности.

Недић је с тим био потпуно сагласан. Захваљујући се на указаном поверењу, он је војног заповедника (генерала Хајнриха Данкелмана) замолио, да верује у његову и његових сарадника одлучну вољу да се пресече стварање анархије у Србији и обезбеди се у пуној мери мир, рад и сигурност.

Како његова влада мисли да оствари свој главни задатак, и уопште како мисли да она делује, Недић је, сасвим прецизно, то објаснио представнику министра Фон Рибентропа у Београду, Феликсу Бенцлеру. О томе је овај, 2. септембра 1941, послао у Берлин следећи извештај: „Данас сам имао први начелан разговор са генералом Недићем... Он ми је поново спонтано нагласио своју пуну лојалност према наређењима немачких окупационих власти.

Даље је, изјавио, између осталог, да поред главног задатка сузбијања комунистичког устанка има намеру да сместа најоштрије поступи против Јевреја, као и што је могуће пре против масона који треба да буду уклоњени из свих јавних служби и сакупљени у концентрационе логоре, затим спектакуларни процес против криваца за 27. март. На одговарајуће питање с моје стране изјавио је да ће све учинити да 6. септембар, дан званичног проглашења пунолетства младог краља, прође без демонстрација...“

* * * * * * * * * * * * *

Богате новчане награде за проказане партизане

ПОШТО ЈЕ ФОРМИРАО и на згради у којој је она имала своје седиште истакао (с посебном дозволом Немаца) српску заставу, Недића су први напали комунисти. Назвали су га изродом, чији је главни задатак да изазове братоубилачки рат у Србији...

Са своје стране, ни Недић није остао дужан комунистима. Назвао их је највећим злотворима српског народа...Комунисте ће Недић, затим, оптужити да сносе главну кривицу за братоубилачки рату Србији. Но његовим речима, они су зато изазвали братоубилачки рат да 6и „навукли Немце на освету против српског народа и нагнали српски народ да бежи у шуме. Да 6и ово извели, комунисти су нападали на Немце и масакрирали их, секући им носеве, уши, вадећи очи, затим су нападали на власт и на истакнуте грађане. Све ово је доприносило томе да Немци каштигују српски народ...

У својству председника владе, Недић је наредио да се преко летака позове српски народ на уништење партизана, јер му је то једини спас. „Зато их “, стајало је у једном од тих летака, „ одмах прокажите српским оружаним одредима, који ће се са њима обрачунати за спас ваш, ваше деце, ваше крсне славе и имовине. Сваки онај Србин или Српкиња који прокажу вођу или комунистичку банду и тиме допринесе да се ови униште, поред великих националних заслуга и признања Отаџбине, биће награђени новчаном наградом од 50 до 100 хиљада динара“ .

Иако је беспоговорно прихватао да изврши све што би му окупатор ставио у задатак, поготову кад се радило о акцијама против устаника, Недићева сарадња са окупаторском управом није текла без тешкоћа. Стално су искрсавали неки проблеми, некад већи а некад мањи. На махове, Недићеви односи са окупаторском управом били су врло затегнути, да се чинило да ће доћи до раскида сарадње.

Генарал Недић, Милан Аћимовић и Драги Јовановић врше смотру полиције, Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

У ПРОЛЕЋЕ 1942. до заоштравања односа између Недића и његове владе и окупаторске управе,  дошло је због запоседања појединих делова југоисточне Србије од стране бугарске војске. Недић је против тога најоштрије протестовао, и то је био повод да влада Немачке (у марту 1942.) узме у разматрање не само смењивање целе Недићеве владе, већ и хапшење свих њених чланова. Да до тога ипак није дошло, разлог лежи у томе, што се с тим нису сложили војни кругови у Србији, али и оперативно одељење у немачкој Врховној команди.

Они су били за останак Недића, пре свега због борби које је водио против устаника са својим војним, жандармеријским и полицијским јединицама...

О Недићу је имао посебно високо мишљење генерал Беме, војни заповедник Србије, који је починио читав низ покоља над Србима, у јесен 1941. године, а после којих му је Недић „за успомену на боравак у Србији“ поклонио, као страсном филателисти, 200 серија српских поштанских марака, издатих у корист ратних заробљеника у Немачкој. 

Прве Недићеве јединице  (одреди од 120 до 350 бораца) положиле су заклетву (краљу Петру II) 6. септембра 1941, на краљев рођендан. Смотра тек формираних Недићевих оружаних одреда одржана је на рођендан краља Петра II, на Бањици, у присуству бригадног генерала Панте Драшкића, министра рада у влади Милана Недића, и помоћника министра унутрашњих послова Цеке Ђорђевића. - Старешине у овим првим Недићевим „Српским оружаним одредима“  били су углавном потпуковници и пуковници. Сви ови одреди одмах су упућени у борбу против устаника. У Мачву, углавном. Један од тих одреда, међутим, и не огаравивши пушке у борби са устаницима, партизанима и војним четницима Драже Михаиловића, одмах је прешао на другу страну - одреду под командом четничког капетана Драгослава Рачића. Неки од тих првих Недићевих одреда, пошто су одбили да пођу у напад на партизане (било је то у Шапцу) били су од Немаца разоружани.

* * * * * * * * * * * * *

Дражини људи се увлаче у квинслишке јединице

СИТУАЦИЈА У НЕДИЋЕВИМ  оружаним јединицама, свакако и из страха њених припадника од немачких репресалија, нешто доцније  се поправила.  Порастао је и број бораца, и то знатно, а био је осигуран и довољан број подофицира и официра. Тамо крајем 1941. Недићева војска била је распоређена у шест Главних група: Рудничку (командант мајор Милан Калабић, отац Николе Калабића), Крагујевачку (потпуковник Михаило Стефановић), Чачанску (потпуковник Божидар Костић), Пожешку (мајор Манојло Кораћ), Ужичку (потпуковник Сретен Страњаковић) и Рашку (поручник Машан Ђуровић).

Кад је од ових група формирана Српска државна стража, а уз њу и Српска гранична стража, гро старешина, па и војника  пристао је уз Дражу Михаиловића, тврди Станислав Краков.

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

То тврђење није нетачно, без сумње. Само, од „пристајања”уз Дражу Михаиловића до укључења у састав његове војске  пут је био дуг. Тек кад је постало сасвим јасно да Немачка губи рат, и да ће губитник бити и Недић, тек тада, а то је било у рану јесен 1944, дошло је до припајања Недићевих „стража“ војсци Драже Михаиловића и формирања Српског ударног корпуса Југословенске војске у отаџбини (СУК-а).

Иако је до спајања двеју српских војски дошло тако касно, између њих је постојала стално нека веза, и нарочито у пролеће 1942. Михаиловић је тада на Недићево људство гледао као на неку врсту своје резервне војске. Посебно велику наду полагао је у онај део Недићеве војске којем су припадали његови некадашњи борци, којима је он наредио да се „легализују “, формално прикључе Недићу.

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

ЕНГЛЕЗУ ЛОРЕНСУ Дража се хвалио, баш у пролеће 1942, да га његове трупе у саставу Недићевих јединица штите не само од Немаца, већ и од партизана, обавештавајући га о њиховом кретању. Сем тога, хвалио се Михаиловић, те трупе обезбеђивале су његовим јединицама знатну материјалну помоћ, што је све мање-више било тачно! (Управо у првој половини 1942. године, Михаиловићевим људима успело је да заузму многе важне па и најважније положаје у јединицама Милана Недића, али и Косте Пећанца.) 

Увлачење у квислиншку војску, да 6и је у одређеном часу могао употребити за остварење својих циљева, била је, нема сумње добро смишљена тактика Драже Михаиловића. Али она, како је то рекао аустријски историчар Рауш,  није била никакав монопол Југословенске војске у отаџбини. Она је примењивана и у Хрватској, од стране комуниста. Већ у јуну 1941. Централни комитет КП Хрватске донео је одлуку о образовању партијских ћелија у домобранским постројбама.

* * * * * * * * * * * * *

Српска црква не верује у систем заснован на злочинима

НАСТОЈЕЋИ ДА ШТО више Срба окупи око себе и створи што јачи фронт и против партизана и против покрета Драже Михаиловића, Недић је покушао да за себе, своју владу и политику коју је водио, придобије и Српску православну цркву - и то у часу док се њен старешина налазиоу немачком заточеништву...

У извештају Светом архијерејском сабору од 28/15. марта 1947, патријарх Гаврило је рекао:

„На Свети архијерејски синод чињен је велики притисак да се Црква активно ангажује у политичкој борби. На овоме се највише инсистирало нарочито од када су послови верске управе прешли из надлежности Министарства правде у надлежност Министарства просвете.

Министар просвете је нарочито захтевао да свештенство - свуда и сваком приликом са предикаонице и иначе  - говори у интенцијама владе. Наши органи управних власти су у инсистирању да се Црква ангажује у политичкој борби ишли још и даље. Један је окружни начелник одредио Архијерејском намеснику у том месту распоред проповедања, теме проповедања и чак цензурисање проповеди“.

Од Српске православне цркве је још у августу 1941. ултимативно захтевано да потпише      један јавни апел на народ у коме се по диктату окупатора нападају комунисти и партизани.

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

Овај апел, о којем говори патријарх Гаврило, неки епископи ипак су потписали. Били су то епископ нишки Јован, ѕворничко-тузлански Нектарије и будимљански Валеријан. Заједно са овим епископима, апел је потписао и већи број највиђенијих београдских интелектуалаца...

У покушајима да Српска православна црква као целина стане иза владе Милана Недића, и политике коју је она водила, да практично благослови све што је она чинила ангажујући се и оружјем у грађанском рату међу Србима, највише се истицао, по речима патријарха Гаврила, Велибор Јонић, министар просвете. „Подржавањем субверзивних елемената против Цркве и епископата - каже патријарх Гаврило - протурајући вести о збацивању патријарха и појединих епископа, подметањем разних интрига, он је оваквим радом својим наносио тешке невоље и бриге нашој Цркви. Под паролом ’тако Немци хоће’, а којој је он верно служио, настојао је да раздвоји српски епископат, нудећи појединцима и положај патријарха Српске православне цркве.“

У ОДНОСУ ПРЕМА Српској православној цркви Милан Недић није се много разликовао од Јонића, мада је био много суптилнији. На састанку са осморицом архијереја, 20. октобра 1941, Недић је изјавио, да је „окупатор незадовољан стањем наше цркве и да она стоји по страни догађаја и не предузима озбиљне кораке да се одупре бољшевизацији нашега света...” Апеловао је на епископат да „њега и његову владу помогне у гоњењу комуниста, партизана и пљачкаша .

Фото Профимедија, Музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Документација „Новости“и „Борбе“, Фесбук, Википедија...

У име осморице епископа, Недићу је одговорио митрополит скопски Јосиф. Он је неувијено рекао да се Црква не може упуштати ни у какве политичке комбинације, да она не жели никаква насиља. Као мајка српске православне деце , казао је митрополит Јосиф,  Црква не може и не сме рећи: Овај ми син не ваља, ви га убијте. Немци немају права тражити од наше Српске православне цркве оно што нису добили ни од своје католичке и протестантске цркве...

Патријарх је, како стоји у његовим мемоарима, тада рекао Недићу: „Што се тиче помоћи Српске цркве и српског патријарха у овом часу, сматрам да је апсолутно беспредметна и у свему немогућа. Ја бих био вољан да изгорим за интересе српског народа, кад бих ја за то имао уверење и могућности да могу нешто корисно и добро у овом моменту да учиним, и да тако олакшам његове муке и сва друга искушења у којима се он данас налази. Али сматрам да за то нема никаквих услова нити ма каквих реалних могућности. Прво с правног гледишта, по нашем Уставу, који је увек за нас у важности: краљ Петар II и Краљевска влада налазе се ван земље, и тамо се одржава континуитет наше државе и легитимне власти коју Устав и закони санкционишу...”

Говорећи о немачким окупаторима, патријарх је рекао Недићу, да он лично „нема никаквог поверења у људе чији је систем заснован на тиранији и злочинствима. Ми смо то искусили и видели у свему, да не треба ништа да се предомишљамо у својим одлукама. Ако бисмо ми сарађивали са непријатељима, шта 6и рекли поклани епископи и свештеници, људи, жене и деца, који су невино страдали од усташа, а Немци су за то дали своју сагласност...“.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ЗЕМАЉСКИ ПОРАЗИ И НЕБЕСКЕ ПОБЕДЕ: Теоријски оквир за проучавање националног идентитета Срба

07. 01. 2025. у 18:44

Друштво

0 0

КОСОВСКИ ЗАВЕТ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ СРБА: Суштина Видовданског предања и тајна његове трајности

07. 01. 2025. у 05:00

Друштво

0 0

ВЕЛИКИ ЗАЛОГАЈ ЗА МАЛИ БЕОГРАД: Краљ Петар I Карађорђевић и опoзициони листови

31. 12. 2024. у 06:45

Друштво

0 0

ПАШИЋ БРАНИ СЛОБОДУ ПИСАНЕ РЕЧИ: Покушаји сасецања крила разузданим београдским новинама

31. 12. 2024. у 08:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације