СВЕТ НИЈЕ ЛОШ, СРБИЈА ЈЕ БОЉА Милан Стојановић, медицински техничар: Када сам отишао преценио сам себе, а нашу земљу помало потценио

ОД када је крајем прошле године Министарство здравља отворило Канцеларију за сарадњу са нашим лекарима и сестрама који тренутно живе и раде у иностранству, у Србију се вратило више од 20 лекара и медицинских сестара и техничара. Међу последњима који су донели одлуку да се врате у свој завичај и којима је министар здравља лично уручио уговоре о раду су лекар опште праксе Марко Шипчић (29) и техничари Милан Стојановић (40) и Лазар Анђелковић (31).

Privatna arhiva

Како у разговору за "Новости" каже Марко Шипчић, из земље је отишао у Русију да би студирао медицину. Тамо се и оженио колегиницом, а потом су донели одлуку да заједнички живот наставе у Новом Саду:

- Ја волим начин живота у Србији, односно Новом Саду, јер у том граду сам завршио основну и средњу школу. Одговара ми присност која постоји међу нашим људима и чињеница да су ми друга места и градови веома близу. Живео сам у Москви, а то је један прави мегалополис који нуди бројне могућности и изазове. Међутим, нама више одговара мирнији начин живота, а самим тим и више слободног времена за живот и породицу - искрен је Марко.

Будући доктор Шипчић тренутно стажира као лекар опште праксе у Универзитетском клиничком центру Војводине, а жеља му је, као и његове супруге која би ускоро требало да му се придружи, да специјализирају интерну медицину.

- Ниједног тренутка нисам сумњао да се нећу вратити, јер једноставно видим себе у својој земљи - јасан је Марко.

Из Србије у бели свет многи наши медицинари одлазили су јер нису имали посао, одговарајуће услове за рад, или је плата била мала. Свако је имао неки свој разлог зашто је негде тамо далеко покушао да обезбеди за себе и породицу неки бољи живот. Али, све је више оних који из дијаспоре желе да се врате и живе и раде у земљи. Међу њима је и Милан Стојановић, медицински техничар из Лесковца, који је завршио Педагошки факултет у Врању и Медицинску школу у Лесковцу, а који се у родни град вратио из Аустрије.

- Идеја о одласку се јавила још на студијама и 2010. одлазим у САД, преко студентске визе - прича Милан за наш лист. - Тада још увек неискусан и релативо млад убеђен да је Запад нешто идеално сањам о томе да се трајно преселим у Америку, Данску, Немачку, Аустрију... Међутим, по повратку из Америке упознајем садашњу супругу Милу, започињемо заједнички живот и добијамо првог сина. Ја у то доба свршени студент Педагошког факултета са шансом за посао у струци равној нули. Жеља за бољим животом и животом на Западу ме води корак уназад у образовању и уписујем ванредно Медицинску школу у Лесковцу. Након веома успешног школовања у лесковачкој Медицинској школи, започињем прилично тежак пут учења немачког језика.

Тих година Миланов посвећен и напоран труд и рад су се исплатили, добио је посао у једној клиници у Аустрији.

- Иако сам био убеђен да је живот на Западу идеалан, тек када сам почео да живим и радим у Аустрији упознајем праву страну посла и живота у тој земљи. Схватам у том тренутку колико заправо волим свој град, људе и менталитет. Јео сам врхуску храну на клиници, а сањао пржену паприку и јаја у мојој кући - признаје Милан са поносом. - Са финансијске стране било је солидно, али осећај отуђености је био прејак. Недостајала су ми деца, јер сам у међувремену добио и другог сина, супруга, мајка, отац брат.... чак и џангризаве комшије. Дакле, преценио сам себе, а Србију помало потценио. Сада са ове временске дистанце схватам да је Србија заправо епицентар дешавања колико год то смешно звучало. Погубан је наратив о томе да је у Србији све црно. Након Вашингтона, Њујорка, Берлина, Минхена, Салцбурга, Беча, Линца, Граца.... схватам шта значи матерњи језик, јасније видим колико је наша земља лепа, а систем толико куђен заправо и није толико лош, чак шта више функционише у многим сегментима боље од аустријског. Ако гледамо материјалну компоненту, у Аустрији од рада може да се заради, али за мене лично се квалитет живота не мери новцем. Мени није потребно много, него довољно. Због тога оног тренутка када сам видео да постоји могућност повратка у Србију и рад као медицински техничар нисам размишљао ни минут.

Преко Канцеларије Министарства здравља за дијаспору у своју земљу из Немачке вратио се и Лазар Анђелковић:

- У Немачкој су веће плате, бољи стандард, али ме је срце вукло у Косовску Каменицу. Тамо сам одрастао и тамо је све моје, моји родитељи, браћа, пријатељи. И желео сам да ми дете одраста на свом огњишту, на Косову - рекао је Лазар који је после пет година проведених у Фулдану код Франкфурта одлучио да професионалну службу настави у Дому здравља у Косовској Каменици. - Првенствено због тога што сам рођен у Косовској Каменици, што сам ту одрастао. Моји родитељи су у Косовској Каменици, моја браћа, фамилија, моји пријатељи и зато што се тамо најлепше осећам. Зато сам одлучио да се вратим. Мислио сам да ће то бити доста раније, али због посла то ипак нисам могао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације