УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

УСТАВ од 1835. године је био врло кратког века. Велике силе Турска, Русија и Аустрија биле су противне како његовом доношењу тако и његовим појединачним уставним решењима. Оцењиван је као "републикански", "револуционаран" и "заразан".

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Свака од великих сила имала је за то посебне разлоге. Турска и Русија због тога што је био донет без њиховог одобрења, а Аустрија се бунила због чињенице да ј е он донесен а, управо у то време њен канцелар Метерних био је на челу лиге против конституционализма.

Руски представник, у Цариграду, Бутењев рекао је једном приликом изасланику кнеза Милоша Герману "да Русија више пеће да чује за Србе, зато што су Срби направили француско-швајцарску конституцију", и да је због тога "Србија у бездан пропала и да се никад неће дићи".  

КАДА је Герман, изасланик кнеза Милоша, предао руском представнику Бутењеву текст устава изрекавши да му је част поднети устав и говор кнежев на Скупштини он је одговорио: "Ту вашу конституцију. О, не, не. Таква акта и документа нећу да трпим ни у својој канцеларији. Не умем ни да их читам... већ ти мени кажи како се овај догађај десио.

Имали кнез своју праву власт или не... то те питам". Кад му Герман одговори да је кнез јачи него пре, он онда запита: "како јачи кад су министри одузели од њега одговорност, и кад сваки попечитељ за себе одговара, а то значи да је кнез завистан".

БУТЊЕВ је, иначе, имао за циљ да у Србији посебно у круговима око кнеза Милоша поништи све илузије о доношењу устава какав је био Устав од 1835. Устав је за њега био не само политички преступ према Порти и Русији већ и слабљење кнежевог ауторитета, јер како је рекао, Русија хоће да "кнез буде силан и снажан". Чак се у једном писму кнезу Милошу чудио како је кнез могао одбрити устав, који се без дозволе два двора није могао донети, обзиром да то не садрже хатишерифи. Осуђивао је и начин на који се доносио устав.

Аустрија је у потпуности подржавала Русију у њеном настојању да суспендује устав, чиме се хтела осигурати од продора напредних схватања - погледа којима се годинама супротстављала. Стога не чуди што је аустријски интернуциус Штирмер приказао Сретењски устав као "заблуду века", "будаласто дело", "лудост", "тобожњи устав", и слично. 

Неки га сматрају "ђачким радом", други "француским расадом у турске шуме", а трећи "да није био прилагођен степену развоја цивилизације народа и што је хтео да у земљи полудивљих дрвосеча и пастира унесе политичке установе и управне поступке старих држава".  Али, има и страних публициста који објективно оцењују да Устав из 1835. године има посебан "квалитет због чега је уважаван од народа јер потиче непосредно од народне независности. Вез обзира да ли је октроисан добровољно од Милоша или се он само сагласио са њим, овај Устав је имао српско порекло а не инострано. Проглашење Устава од стране кнеза био је знак независности земље". А начело једнакости уведено Сретењским уставом значило је укидање институције ропства.

* * * * * * * * * * * *

Милетина буна била је непосредан повод за доношење првог Српског устава

КРАЈ НЕОГРАНИЧЕНЕ КНЕЖЕВЕ ВЛАДАВИНЕ БЕЗ ПИСНИХ ЗАКОНА

ПОСЛЕ хатишерифа од 1833. године кнез Милош је био на врхунцу своје деспотске моћи која је трајала неколико година. Признање Милошу титуле наследног кнеза потпуно је учврстило његов положај у Србији. Постао је врховни кнез и господар Србије. Израз „господар“ требао је да означи владалачко својство али и једног апсолутног владаоца, односно деспота. У примитивној Србији у којој још није било ни суда, ни управе, државни живот је био концентрисан у кнежевој канцеларији.  Одатле је вршена управа земље преко поверљивих људи по општинама, кнежинама и нахијама. Ови представници кнежеве власти вршили су управу а делом и судску власт, у почетку у заједници са представницима турске власти, касније и самостално све до оснивања првих судова. (Први судови су основани 1820. у Крагујевцу, 1821. у Пожаревцу, 1823. у Шапцу, Ваљеву и Јагодини.)  Разуме се да је контролу над управом и судовима задржао кнез Милош за себе и да је све важније судске и управне спорове завршавао. Кнез Милош је био владалац који је, поред страсти и суровости своје управе, умео да обезбеди себи поверење у народу и да привуче народ уз своју личност. Ово је и разумљиво ако се узму у обзир Милошеве неоспорне заслуге за Србију и њено ослобођење. Ако оставимо то на страну и из историјске перспективе посматрамо развој власти под Милошем намеће нам се један закључак.

Радећи на учвршћивању своје владалачке власти Милош је истовремено градио и државу, стварао у њој власт, подизао њен ауторитет и ауторитет државе у народу, просто речено оживотворио је државну идеју за коју многи у Србији његовог времена нису имали осећај. Истовремено, кнез Милош је владао неограничено и без писаних закона. Зато није могло бити никакве сигурности за личност и за имовину грађана. Ту сигурност нису уживали чак ни они који су у служби кнеза Милоша стекли имање и положај. Ти људи су касније били носиоци борбе за уставност.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

НАСТАЈАЛЕ СУ МНОГЕ буне и све су биле изазване самовољом Милошевом, његовом рђавом управом, насиљем које су вршили нахијски кнезови али финансијским невољама народа. 

Једна од тих буна била је и Милетина буна из 1835 године која је била непосредан повод за доношење првог српског устава. (Кнез Милош је, како каже Вук Караџић, омаловажавао цркву, спрдао се са пријатељима, давао лажна обећања, кршио задату реч, узимао у службу присталице и неваљалце јер су га они без поговора слушали, срамотио угледне људе, завидио свакоме које уживао добар глас, одрицао свачије заслуге за земљу. Био је непостојан у свему и једино је био постојан у својој непостојаности.) До тог времена Милош се оштро супротстављао свим захтевима да се за Србију донесе устав, било да су ти захтеви долазили од стране народа било од стране старешина.  Милетина буна је била старешинска буна коју су покренуле крупне старешине да би се домогле веће власти. Али, то је била и народна буна обзиром да су народне масе које су у њој учествовале изражавале кроз њу своје незадовољство и отпор. Око пет хиљада људи дошло је у Крагујевац са својим старешинама да тражи устав. Кнез Милош је тада био у Пожаревцу. Посредством Томе Вучића Перишића и Димитрија Давидовића буна се стишала, али је притом народу обећан устав. Кнез Милош је дао наредбу да се изради устав, а творац устава је био Димитрије Давидовић, секретар кнежеве канцеларије. (Кнез Милош није помишљао на прве законе или пак устав. Познат је случај једног од саветника Јована Симића Бобовца из 1826. године који је животом платио своје тражење устава. Он је говорио: „Господар треба да да конштитуцију па ће све бити мирно и задовољно“. Кнез Милош је послао људе који су га испребијали толико да је од убоја умро.) Устав је прочитан и примљен на скупштини од 2. фебруара 1835, на Сретење, отуд назив Сретењски устав.

* * * * * * * * * * * *

Вук Караџић тражио законотост и правду за народ

И ПРЕ ДОНОШЕЊА Сретењског устава, лична владавина кнеза Милоша, без неопходних политичких, државних и правних установа, видљиво је била несагласна са интересима и потребама великог броја старешина, имућнијих људи и народа у целини. У таквим околностима се отворило и уставно питање у Србији. Отварање уставног питања било је праћено стварањем једног ширег програма који би водио рачуна, пре свега, о интересима земље у целини. У том светлу треба гледати на писмо Вука Караџића кнезу Милошу од 12. IV 1832. у коме му указује на потребу коренитих реформи и учвршћивање уставности. При том је Вук Караџић, указујући на стање у земљи, убедљиво образложио зашто нико није задовољан владавином кнеза Милоша. Кризу те владавине Вук је добро сагледао. Она је нестабилна зато што је потпуно самовољна и нестална и то у време када је у Србији већ израстао један шири друштвени слој који би могао бити ослонац једне боље државне организације и учвршћивања одређених законских принципа. Зато Вук, много одређеније, тражи „конштитуцију“, законитост и правду за народ. Вук је предлагао да се народу да „конштитуција“ али не француска, енглеска или грчка, него да се одреди и начин управе по хатишерифу из 1830. године. Вукова концепција, поткрепљена примерима и конкретним предлозима рачунала је са одређеним политичким снагама и интересима. Врховна власт оличена у кнезу Милошу била је чињеница. Вук је то знао али је увиђао опасност и од нарастајуће олигархије чији су поступци били све неподношљивији, Због тога је рачунао на „увиђавност“ кнеза Милоша и његов интерес да сагледа и отклони опасност како од олигархије тако и од спонтане реакције широких маса. […]

Милош није уважио савете Вука Караџића већ га је, како се зна, сматрао својим непријатељем. Али, Вук је био у праву кад је с неповерењем и неизвесношћу гледао у будућност нове српске државе.

ИЗ ПЕРИОДА од Хатишерифа 1830. до Сретењског устава 1835. године сачувано је неколико предлога који су садржавали у себи уставне елементе.  Аутори тих предлога су били образовани Срби из Војводине или странци који су по налогу Милоша састављали предлоге уставних докумената. Истакли би посебно три таква предлога. Прва два предлога нису објављена. Датирају из 1831. и налазимо их у збирци докумената и закона Мите Петровића.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Први предлог носи наслов „План конштитуције српске“, а други предлог „Устав“.

Први докуменат назван као „План конштитуције српске“ је веома кратак, али садржи у себи један број  значајних и за то време напредних уставних начела, као  начело законитости и начело једнакости грађана пред законом. Врховни органи власти су, по овом предлогу кнез, кабинет од шест министара, Сенат и скупштина.

Сенат се састоји од осам сенатора које бира Народна скупштина. За свако сенаторско место кнез предлаже по три кандидата, а Скупштина их бира већином гласова. Сенатори могу бити само рођени Срби. У свом саставу Сенат би имао четири оделења (полиција и унутрашњи послови, финансије, правосуђе и свештенство). Министри би заседали у Сенату.

Кнез би их бирао и смењивао. Предвиђена су министарства унутрашњих дела, иностраних дела, правосуђа, просвете и црквених дела, финансија и полиције. Сенатори би, по овом предлогу, били несмењиви изузев у случајевима погрешака, старости неспособности за дела и смрти. Кнез би могао да мења и поставља председника Сената. Према томе, највећи утицај на Сенат и избор чланова Сената био је од стране кнеза и поред тога што су они како смо рекли били стални и несмењиви. Опште говорећи, читав систем организације власти, како је дат у овом предлогу веома је интересантан и био је новина у односу на претходне предлоге, иако није био целовит систем уставног уређења.

* * * * * * * * * * * *

Господар Србије тражи помоћ од страних дипломата

ДРУГИ ДОКУМЕНТ „Устав“, у много чему је комплетнији од претходног. Зато је тај докуменат, са уставно-правног становишта, представљао акт који је и формално-правно имао многа обележја модерног устава. Највећи број уставних начела која су касније ушла у модерне уставе садржавао је тај докуменат. Истакли би законитост, једнакост грађана пред законом, политичка права и слободе грађана, поделу власти и неприкосновеност приватне својине.  Врховни органи власти су кнез, кабинет министра, Совјет, Апелациони суд и Велики суд. По том документу, скупштина се много не третира. Кнез има законодавну и извршну власт. Законодавну дели са Совјетом а извршну са кабинетом министара.

Непосредно руководи само иностраним делима и оружаним снагама. Државни секретари, односно министри, покривали би ресоре унутрашњих дела, иностраних дела, финансија, правосуђа и војних дела. Совјет би био састављен од девет совјетника које би бирао народ по нахијама, и то тако што би две нахије бирале једно.  (Србија би по том предлогу била подељена на осамнаест нахија или области)  Кнез је имао право да одобри или не одобри избор совјетника. Браћа и синови врховног кнеза ушли би у Совјет по навршетку осамнаест година живота. Председника Совјета би постављао кнез, а Совјет би своје послове обављао преко оделења које би закон установио.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Има мишљења да је текст овог документа у многим својим деловима сличан са текстом касније донетог Сретењског устава. Чак су и многе формулације идентичне са онима из Сретењског устава. Зато се оправдано претпоставља да је аутор овог предлога био Димитрије Давидовић, касније аутор Сретењског устава. Претпоставка се заснива на потреби коју је хатишериф од 1830. године наметао у смислу реализације одредаба о организацији власти. Разлике које постоје у тексту овог предлога и каснијег Сретењског устава објашњавају се другачијим односом снага у Србији у време Сретењског устава и другачијем положају кнеза као органа власти у то време, што је имало за последицу, како ћемо касније видети, знатно повољнији положај Совјета као органа власти у Сретењском уставу.

У догађајима око доношења устава и устројства власти у Србији, коју је наметао нови статус Србије, кнез Милош није остајао по страни. Он се, и тада као и касније, обраћао дипломатским представницима да направе устав за Србију. Као резултат тога имамо трећи уставни документ из тог периода који је израдио француски дипломата Боа-ле-Конт.  Кнез Милош је Боу-ле Конту дао опште смернице о садржини устава а посебно о положају врховних органа власти. Чак је у тим смерницама дат такав предлог уставног уређења које је ограничавало власт кнеза с обзиром на предложену улогу и место Совјета. Сматра се да је такав предлог дошао од кнеза управо због тога што је он рачунао да ће преко Скупштине и председника Совјета који су му били потчињени моћи контролисати рад овог тела.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Да би удовољио жељи кнеза Милоша Боа-ле-Конт је направио свој предлог уставног уређења. По том предлогу врховни органи власти су: кнез, кабинет министара, Совјет, Народна скупштина и Сенат. Предлог се темељи на стриктном одвајању судске, извршне и законодавне власти. Законодавну власт би имали кнез, Совјет и Скупштина што показује да принцип поделе власти није доследно спроведен. Совјет би био састављен од непокретних совјетника које именује кнез водећи, при томе, рачуна о њиховом друштвеном положају и угледу као и од изабраних кметова. Врој чланова у Совјету није био одређен. Када је у питању заседање понуђене су две могућности. По једној, Совјет би био стални орган власти, заседао би целе године и обављао послове из своје надлежности. По другој, Совјет би радио по неколико месеци у години. Као законодавни орган Совјет би могао примати или одбацивати законске предлоге које би подносила влада. Такође би вршио контролу над радом ресорних министара и кабинета у целини. Без пристанка Совјета не би се могао увести ни један прирез. Шеф извршне власти био би кнез који би постављао и смењивао министре. Законодавну власт би делио са Совјетом и Скупштином. Скупштина би, такође, учествовала у законодавству јер би примала и одбацивала законе које би Совјет изгласао.

* * * * * * * * * * * *

Милош није био спреман да се одрекне самовлашћа

ИЗ УКУПНОГ ТЕКСТА овог предлога може се закључити да је писан са жељом да се многи буржоаски политички принципи тога доба унесу у текст устава Србије, и да се прилагоде постојећим друштвено- политичким односима у њој. Овај предлог, као што је познато, није реализован иако су неке његове одредбе ушле у Сретењски устав из 1835. године.  (Треба споменути да је 1835. године донет још један уставни предлог за којег се не зна ни кога је састављао ни када је донет. Упоређивањем текста тога предлога и Сретењског устава уочавају се многе сличности и веома мале разлике. Због тога тај предлог нећемо детаљније елаборирати)

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Доношење првог српског Устава 1835. године имало је своје непосредне поводе. Као што је речено, донет је после Милетине буне којој су карактер одредили, с једне стране, српске старешине својим учешћем, а с друге стране народ. То је био први Устав донет самостално као дело српске уставотворне власти. Сам чин доношење устава и карактер појединих његових одредаба биће од далекосежног значаја. Створен је у демократском духу и представљао је први стварни почетак увођења представничке владавине у Србији. Рађен је по угледу на француску уставност тога доба  и може се рећи да је укупношћу својих одредаба одговарао односу друштвених снага тадашње Србије и одређеној њиховој равнотежи. (Сретењски устав је написан према обрасцу француског Устава 1.7. 1791. године и зато он у себи носи форму француске конституције. Многе његове одредбе биле су веома блиске тадашњим либерално демократским уставима).

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Услови у којима је донет Сретењски устав најбоље је одсликао Вук Караџић у свом писму кнезу Милошу када каже да у Србији нико није задовољан његовом владавином, „ама баш нико“ нагласио је Вук. Сва истраживања и научне елаборације урађени касније недвосмислено потврђују тачност ових Вукових навода. Треба подсетити да је после хатишерифа од 1830. године, и основног оквира решења кључног питања односа Србије према Турској, Србији дата могућност да у оквиру једне самоуправне кнежевине аутономно уреди своје политичке односе. То није било урађено. Највећа сметња томе је, управо, био кнез Милош који је показивао неспремност да се, макар, и у најмањој мери одрекне дела својих неограничених права. На другој страни све већи значај добијају захтеви да се кнежево самовлашће ограничи путем устава, али да се уставом и законима гарантују основна права грађана. Милетина буна је показала да су сви против кнеза: старешине, богати трговци и газде и сиромашни сељаци. Кнез тада није био у ситуацији да може угушити буну. Другог начина да остане на власти није било сем давања устава. Због тога, Јаша Продановић каже да тај Устав, иако октроисан, није дошао од владаоца, него је „извојеван од народа“. Узроци незадовољства старешина и народа су били различити, донекле и супротни али је захтев за уставношћу био заједнички - требало се спасити од кнежеве самовоље.

* * * * * * * * * * * *

Сретењски устав проглашен у присуству преко 4.000 народних представника

МИЛОШ БЕЗ ОТПОРА ПРИХВАТИО СВЕ УСЛОВЕ ПОБУЊЕНИКА

ПРВИ СРПСКИ устав био је завршни акт једног бурног периода у развоју српске државе у којем је било оштрих политичких сукоба између Милоша и опозиције.  (Колико су ти сукоби били изражени говори и податак да је чак и на скупштини на којој је донет Сретењски устав дошло до нереда. Многи кнезу Милошу одани прваци и старешине били су незадовољни што су вођама разних буна враћени ранији положаји и што су многи од њих својим положајем и имањем превазишли најбоље пријатеље Милошеве. Тако су незадовољне старешине из Ужица (Јован Мићић), Уба (Павле Даниловић), Рудника (Илија Поповић), Ваљева (Јовица Милутиновић) решили да то питање покрену на скупштини и да се са Милошем објасне. Они су направили и више инцидената на тој скупштини преко којих је Милош ћутке прешао све у намери да не оживљава старе сукобе који су онемогућавали консолидовање државе и њеног правног уређења). Мора се нагласити да је народ у данима доношења Сретењског устава дао главну реч. Кнез је први пут попустио пред захтевима народа. Отуда се с правом сматра да је овај први успех колективног народног захтева за уставност уједно и почетак „формирања грађанске и политичке свести код српског народа и као прво стварно иступање народа у уставном животу Србије“.  Истовремено, време када се јавља тај докуменат који има све елементе устава у савременом смислу речи „сведочи о извесној раној укорењености идеје конституционализма у Србији“.

Сретењски устав је донет после смиривања Милетине буне и у науци је укорењено схватање да је доношење устава било у непосредној вези са буном. Устав је, међутим, био у припреми и пре избијања буне. Милетина буна је само окончала Милошево одуговлачење уставотворне радње, која је изгледа била при крају.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

НЕМА ПОДАТАКА да су захтеви побуњеника, а посебно њихов програм, извршили утицај на текст Сретењског устава. Милош је, иако велики деспот у својој унутрашњој политици, и пре Милетине буне био склон да у извесној мери попусти „стеге свог деспотског начина владања“. Највероватније, увиђајући како све више расте незадовољство и револт међу народом и старешинама, полако се мирио с идејом да мора бар у извесној мери попустити свом самовлашћу. Зато је у таквом свом расположењу релативно лако и без отпора прихватио услове побуњеника  да приступи изради траженог устава. (Кнез Милош је 11. јануара 1835. примио у Пожаревцу Тому Вучића Перишића и Ранка Мајсторовића који су му пренели захтеве побуњеника. Ти захтеви су били малобројни и садржани су у три тачке: 1) да се Совјет народни установи и његова отношенија к мени и к народу и ова сва узаимно определе, 2) да се обезбеди и живот и имање сваког Сербина у Сербији и 3) да се данак под једним именом определи и колико је могуће, народу умоли.“ Милош је, како се зна, прихватио све три тачке и опростио побуњеницима)

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Поступак доношења Сретењског устава био је у сагласности са условима који су одређивали његово доношење. Кнез, који је до тада избегавао или одуговлачио решавање питања односа у врховној власти и који је одбацивао или игнорисао предлоге својих „законодателних комисија“, одједном прихвата да се устав донесе. И, не само то. Прихвата да се у њега унесу захтеви побуњених маса и да се то што пре обнародује на скупштини. Присиљен на доношење устава кнез пристаје да се у њега унесу и одредбе које су резултат другачијих и напреднијих захтева и определења.

* * * * * * * * * * * *

Српски устав на европском нивоу свог времена

НАЧИН НА КОЈИ  је Сретењски устав проглашен указује на једну специфичност. Његов текст је, у присуству преко 4.000 народних представника, у целости прочитан на скупштини.

Претходно је Милош опширно изложио мотиве доношења устава и образложио његову основну суштину. При томе, скупштина није одлучивала о формалном прихватању Устава јер она ту могућност није имала с обзиром  на то да се о Уставу није ни расправљало. Она се само сагласила са њим, а после тога, заједно са кнезом и старешинама, свечано заклела на текст Устава.

По својој форми и структури уставних одредби Сретењски устав је, како каже проф. М. Јовичић, «био на нивоу европске уставности свога времена. За разлику од хатишерифа од 1830. који се одликује примитивношћу форме, сиромаштвом начина изражавања, хетерогеношћу одредби које садржи, Сретењски устав је један целовит уставни документ, који регулише углавном оно што се сматра као класична materia constitutionis који има сасвим прихватљиву структуру, са мање-више добро уравнотеженим деловима уставног текста... Језик којим је писан одговара времену настанка устава, али је богат и изражајан».

Сретењски устав се састоји од 142 члана распоређена у XIV глава, и то на следећи начин: I - Достојанство и простор Србије; II - Боја и грб Србије; III - Власти српске; IV - О законодавству и о начину какво га ваља водити уопште; V - О књазу српском; VI - О Државном совјету; VII - Власт судска; VIII - О Народној скупштини; IX - О цркви; X - О Финансији (Азнадорству); XI - О општенародним правима Србина; XII - Права чиновника; XIII - Промене и додаци Уставу кнежевине Србије и XIV - Закључак.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Садржину Сретењског устава сачињавају две групе норми: норме које говоре о организацији власти и норме које се односе на конституционализацију извесног броја грађанских права. Зато ћемо у даљем тексту највише говорити о тим двема групама норми, занемарујући један низ, са гледишта овог рада, мање важних питања.

ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ није техничко питање већ инструмент решавања класних односа у друштву и успостављању одређеног процеса вршења власти. Питање организације власти је пре свега, политичко питање. Стога су принципи поделе или јединства власти, као и облици њиховог испољавања у Србији, увек били у функцији решавања класних односа и успостављања оног облика власти који најбоље одговара владајућим снагама у друштву.

Сретењски устав је декларативно прихватио начело поделе власти кроз формулацију да постоји три власти: законодавна (законодатељна), извршна (законо извршитељна), и судска (судејска).  Међутим, у реализацији ове идеје Сретењски устав није био доследан.

„Одступања су била знатна па се тешко и може рећи да је ово начело било, у пуном смислу речи, основа организације власти која јеуспостављена одредбама овог Устава“? Систем централних органа власти сачињавају: кнез, Државни савет и Народна скупштина. Истина, Народну скупштину Устав не убраја у „власти српске“, па су према члану 6 само кнез и Државни савет носиоци законодавне и извршне власти. Судска власт припада судовима који, у име кнеза, суде и изричу пресуде. Народна скупштина није, изузев у одређеним случајевима, законодавни орган. Из овог што је речено може се закључити да је Државни савет добио посебан значај, док је Народна скупштина потиснута у други план. Државни савет је, поред тога и највиша судска инстанца у оквиру начелно независне „судејске власти“.

Кнез је проглашен неприкосновеним и неодговорним и као такав „не одговара ни за какво дјело владјенија ни правленија“,  одговорност за његове акте сносе „остале власти србске свака по свом одјељенију“. Кнез је проглашен шефом државе, односно, он је „глава државе“ коме припада законодавна и извршна власт, то јест, њему „приспоји право, по преслушанију Државног совјета, давати законе и уредбе и извршавати ји посредством надлежних попечитеља разни струка дјела народни“ ...  Само он има право именовања свих власти и свих чиновника, као и право помиловања.

* * * * * * * * * * * *

Кнез је са државним саветом делио законодавну власт

ДРЖАВНИ САВЕТ у Сретењском уставу је био постављен као централни орган у систему власти. Он је, „највиша власт у Србији до књаза“, а „све сербске власти кромје књаза зависе од Државнога совјета“. (Државни савет од 1835. године је имао своје претходнике у Совјету од 1805, Правитељствијушчем совјету од 1811, Совјету српском од 1826, и Скупштини народних старешина, односно Совјета по Хатишерифу од 1830. године. Сви су ти органи настали као израз тежње за ограничавањем апсолутне власти кнежеве) У његов састав улазе шест попечитеља (министара) и неодређен број осталих чланова, председник и секретар. Овакав састав Државног савета био је у складу с његовом двоструком природом, као органа законодавне и извршне власти. Дакле, Државни савет није имао тачно утврђен број чланова и само је кнез располагао правом именовања саветника.  (У први Савет образован непосредно после доношења Сретењског устава кнез Милош је поред шест попечитеља именовао и дванаест државних саветника) Како у Уставу о томе нема изричите одредбе, саветници су уживали сталност што значи да их кнез није могао својом вољом смењивати. То се може закључити из оне одредбе Устава која каже да су чиновници именовани од књаза доживотни и не могу бити отпуштени без судске пресуде и кривице.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Законе доносе заједнички Државни савет и кнез. Законодавном иницијативом располаже кнез, Државни савет и поједини попечитељи (министри). Када министри изађу са својим предлозима онда се они претресају у Државном савету. Када Државни савет прихвати неки законски предлог онда се он упућује кнезу на потврду. Кнез је имао право вета, али само ограничено. Ако Државни савет три пута понови исту одлуку о неком захтеву, који треба донети, кнез мора потврдити тај закон. При томе, кнез има право „предлагати Државном савету законе и уредбе“ дајући своје мишљење о њима,  а Државни савет са своје стране има право „предлагати књазу законе и уредбе које налази да су нуждне Србији“.  

ДВА ОРГАНА, дакле, располажу правом да један другом предлажу доношење појединих закона. Све то показује да су одредбе Сретењског устава о надлежностима кнеза и Државног савета у вршењу законодавне власти биле доста непрецизне и недовољно разграничене. Тим пре, што се прво, као законодавни орган појављује на једној страни кнез, а на другој страни Државни савет именован од кнеза, и друго, што се надлежност кнеза и Државног савета узајамно преплићу.  Према томе, из суштине уставних одредби види се да је Државни савет заједно са кнезом делио законодавну власт. Зато се оправдано поставља питање односа та два најважнија уставна чиниоца у законодавном поступку, то јест да ли је Државни савет могао у области законодавства однети превагу у односу на кнеза. Одговор на то питање је негативан. Наиме, кнез је у законодавству био надмоћан у односу на Државни савет. За такав његов положај постоје у Уставу три упоришта. Најпре је таквом положају ишла у прилог чињеница да је кнез могао ad infinitum одуговлачити законодавни поступак, затим је имао апсолутно вето, а могао је свакако утицати и на исход гласања у Совјету путем именовања нових чланова.

Могућност неограниченог продужења законодавног поступка можемо наћи у уставној одредби из члана 13 који каже: „Књаз издаје рјешеније своје о предложенијама Државнога совјета најдуже 20 дана посље полученија њиног, већ ако књаз за нуждно нађе позвати к себи Совјет посавјетовати се с њим о истим предложенијама и тим се рјешеније отегне“. Ова, не баш добро језички стилизована, одредба може се тумачити само на један начин, а то је да је кнез у начелу био дужан да своје мишљење о неком предлогу Савета може дати у року од 20 дана од дана његовог подношења, али је истовремено био овлашћен и да тај рок продужи без икаквог ограничења. На тај начин је кнез био у позицији да спречи доношење закона који му не би био по вољи.

* * * * * * * * * * * *

Шеф државе могао је да утиче на гласање у Совјету

ПОРЕД МОГУЋНОСТИ одуговлачења законодавног поступка кнез је у законодавству имао и право вета, о чему смо раније нешто рекли. То је предвиђено у одредби члана 14 Устава којом се уводи апсолутно вето.  (О природи вета који је кнез имао према Сретењском уставу, има и другачијих мишљења. Тако је у нашу литературу продрло мишљење да је Сретењски устав предвидео одложно или суспензивно вето. Њега је први пут поменуо Бартоломео Куниберт. Касније се таквом мишљењу приклонио и Слободан Јовановић)
Кнезу је, такође, за утицај на законодавни поступак постојала још једна могућност, а то је могућност утицаја на исход гласања у Совјету, путем именовања нових државних совјетника. Кнез је по члану 16 Устава, био овлашћен да именује „све власти српске“, али се у члану 6 и члану 57 предвиђа да број државних совјетника није ограничен. Кнез је увек могао именовати нове. Та чињеница је од посебног значаја јер показује да је могућност утицаја на исход гласања доводила кнеза у такав положај да може постићи озакоњење сваког предлога који је сам поднео или је његово подношење подстакао.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Када је у питању вршење извршне власти, Сретењски устав и ту показује доста непрецизности. По Уставу, вршење извршне власти дато је у надлежност кнеза и Државног савета. Дакле, слично као када је у питању законодавна власт. Али, кнезу се даје право, како каже Устав „пристаје му право“ да извршава законе и уредбе посредством надлежних попечитеља (министара). Том одредбом се, како каже професор М. Јовичић, уводи „монокефална“ (једноглава) егзекутива па се поставља питање како схватити ону одредбу о којој је претходно било речи да је егзекутива бикефална (двоглава). (Отуда је у извесном смислу нетачна формулација члана 6 Устава, према којој је извршна власт подељена између кнеза и Државног совјета, јер носилац извршне власти, како се касније види (члан 16) није Државни совјет, него само шест попечитеља који су чланови Совјета).

ДРЖАВН САВЕТ као један од „законоизвршитељних“ власти обухвата у свом саставу шест попечитеља (министара) које кнез именује и отпушта, с тим што они остају чланови Државног савета независно да ли још врше своју попечитељску дужност или су смењени.

Министри не образују владу као колегијално тело, јер Устав о томе не говори него је свако од њих, зависно од управне области (ресора) судионик с кнезом у вршењу овлашћења извршне власти.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Чланом 63 утврђује се одговорност попечитеља тако што се каже да „они стоје под одговором за све, што би сами по себи приводили у дјејство“. Они су дужни да сваке године подносе опширне извештаје сваки о својој струци, и то Државном савету и кнезу, а попечитељ финансија и Народној скупштини. Уз то, Устав регулише и одговорност свих државних саветника и то за „сваки савет који дају књазу за сваки свој поступак који би противан био овом Уставу“,  али и све оно што нису учинили а требали су учинити. За овакво утврђену одговорност попечитеља Устав није предвидео одређене санкције. Истина, у члану 55 и 90 предвиђа се кривична одговорност када је у питању повреда уставних права грађана, рад „против царства султанова или против књаза Србскога или вобште противу користи народа србскога“ због којих Државни савет или Народна скупштина могу тужити чланове Државног савета кнезу, али његово даље поступање није одређено. Према томе, те одредбе су „типичан пример lex inperfecta, јер Устав даље не разрађује ни поступак по коме ће кнез расправљати о таквој кривици саветника, нити санкције које им може, пошто речену кривицу утврди, изрећи, нити како се остварује декларисана одговорност саветника“.

* * * * * * * * * * * *

Држава се није могла задужити без одобрења Народне скупштине 

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ НАЈАВИО ГРАЂАНСКО ДРУШТВО У СРБИЈИ

ПО СРЕТЕЊСКОМ УСТАВУ непосредно примењивање закона дато је у руке чиновника. Због тога Устав садржи неколико одредби које говоре о правном положају чиновника. Устав гарантује чиновницима сталност чиме су они заштићени од кнежеве самовоље. Именовање чиновника врши кнез на предлог Државног савета, и „они остају таковима за живота, и докле год буду способни к званију, но нису насљедствени“.  Чиновници се не могу премештати из једног места у друго, могу се унапређивати у виша или се не могу враћати у нижа звања нити се могу отпуштати без судски доказане кривице. (положај чиновника у време Милоша Обреновића био је сложен. О томе говори Вук Караџић кад каже: «Како год Милош може од свакога простака начинити првог чиновника, тако може и сваког чиновника без икака узрока избацити из службе са свим, или га преместити на већу или мању службу, као што и ради сваки дан. На пример капетана премешта у нахијски или Велики суд од члана Великог суда начини капетана или га пошаље у нахијски суд, итд. Тако има људи који су по неколико пута све чинове и службе у Србији прешли и натраг и напред, па ни данас не знају шта су».)

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Уставом је предвиђено суспендовање чиновника јер је прописано да „веће власти имају право уклонити за време одзванија чиновника на кога би пало подозреније какво. Но и ова треба да се извиди најдаље за три месеца, ако се подозрева, да је чиновник учинио што у Сербији а за шест месеци ако се подозријева, да је учинио што изван Сербије“. Поред тога, постојала је и дисциплинска одговорност чиновника, јер је Устав прописао, у члану 56, да „Државни совјет има право казнити и сваког чиновника, кои би што скривио против своје дужности, све по закону кои ће се још издати“. У погледу именовања новог чиновника предвиђен је посебан поступак. Приликом именовања за одређено звање чиновник полаже заклетву у којој поред осталог изјављује да ће бити „вјеран и покоран књазу и покоран Државном совјету“.

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ садржи неке одредбе које говоре о одговорности чиновника. Чиновник најпре начелно одговара јер Устав изричито, у члану 132, прописује: „сваки чиновник сшоји под одговорима за све шшо у кругу своје службе ради, и за шачно свршивање свега, шшо му предпосшављене законе власши предпишу да набљудова и извршује“. Из ових одредби се види да је Устав од 1835. године прописао личну одговорност чиновника и да је грађанин имао право да без претходног одобрења овлашћеног државног органа, тужи чиновника који би му вршењем службене дужности проузроковао штету.

Устав од 1835. није утврдио само правни положај чиновника него је допринео да се развије уверење да је чиновничка служба једно отмено и господско занимање, чиме је чиновник постао државни орган уместо да буде кнежев слуга, тј. на њега пада нешто од ауторитета и достојанства државне власти.

Међутим, утврђивање права и положаја чиновника како је то урађено у Сретењском уставу водило ј е јачању бирократије, која ће се посебно развити у касније успостављеном уставобранитељском систему. То су запазили сви историчари који су проучавали тај период развоја Србије.  У складу са тим је и Светозар Марковић писао: “Борба за устав у Србији изнела је на видик једну нову партију, која се у Србији образовала у течају 20 година, како је почела да се образује нова српска држава. Та је партија српска бирокрација“. Притом, Светозар Марковић указује да су главну улогу у доношењу Сретењског устава „играли чиновници“. То су били или дошљаци из Аустрије који су хтели да „цивилизирају“, „варварску“ Србију, „или су били слуге и ортаци кнеза Милоша који нису имали никакве заслуге за народ већ су се подигли на висока места и обогатили се једино помоћу његовом».

* * * * * * * * * * * *

Кнез се заклињао да ће се држати устава у целости

СУДСКА ФУНКЦИЈА по Сретењском уставу врши се на начелу самосталности и независности.

То значи да се она поверава посебним државним органима - судовима који су једини носиоци само те функције. У том смислу Устав каже „судија не зависи у изрицању своје пресуде ни одкога у Сербији, до од законика Серпског: никаква, ни већа нимања власт у Сербији неима права одвратити га од тога, или заповедати му, да другчије суди, него што му закони предписују“.  Уставом су били предвиђени тростепени судови и Совјет, односно једно његово одељење као трећестепена и последња судска инстанца. У првом степену судску функцију врше окружни судови, Велики суд у другом степену, као апелација, док у трећем и последњем степену она припада Совјету. Утврђујући на тај начин вршење судске функције, а посебно начела судијске независности, Сретењски устав се индиректно дотакао начела уставности и законитости. У члановима 44-48 Сретењски устав непосредно говори о уставности и законитости. Елементе обавезности у придржавању устава и закона Устав од 1835. године предвиђа већ у заклетви коју пре преузимања дужности полажу највиши државни чиновници. Тако се кнез у својој заклетви обавезује „да ћу се Устава Књажевства Сербије држати тачпо и совјестно у цјелости и да ћу сваког придржавати, да такође у цјелости држи“.  Сваки државни саветник се у заклетви заклиње да ће, поред осталог, „набљудавати и у цјелости држати Устав државни“,  док се чиновници заклињу да ће „Устав књажевства Сербије тачно набљудавати“.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Сретењски устав не предвиђа посебан орган за заштиту уставности и законитости него ту заштиту поверава органу који је већ конституисан, али за вршење законодавне и извршне власти - Државном савету. Тако се каже да „Државни совјет чува, да никакав Србин, ког му ‹драго чина, не повереди и не наруши устава Књажевства Сербије“.  Даље, „Државни совјетустројава законом све остале српске власти, и прописује им законом правила по којима им ваља се владати и мотрити да која од њих не прекорачи предписани им граница“.  

ТА ЗАШТИТА, пре свега је декларативна с обзиром на то да није даље разрађена и прецизирана. Устав никада не каже које су то санкције за њихову повреду, односно који је то поступак по коме Државни савет може да чува и штити Устав. Али, не може се порећи да су цитиране одредбе прожете правном свешћу о врховништву устава а потом и закона и убеђења да се то врховништво устава мора на неки начин и правно санкционисати.

Трећи уставни чинилац по Уставу од 1835. била је Народна скупштина, којој је посвећена посебна глава. Уношење одредби о Народној скупштини представљало је значајан напредак у односу на пређашње стање, јер како каже проф. Јовичић, то је био први пут да се у једном документу детаљније одређује положај скупштине и њена овлашћења.  У ранијим уставним актима и уставним предлозима скупштина или није била предвиђена као орган власти, или се само узгредно помиње као тело које би било у функцији власти кнеза или Совјета.

Народна скупштина по Сретењском уставу није добила значајније место као орган власти, односно није имала оно место и улогу у систему власти који је имала у другим земљама Европе тога доба. Тим пре, што није имала законодавних овлашћења нити је била орган пред којим је извршна власт, макар у најмањој мери одговарала. Састојала се од 100 „најодабранијих, најразумнијих, најпоштенијих и повјереније народно у највећем степену заслужујући депутати из свију округа и свега књажевства Сербије“.  Када је у питању начин на који се ови депутати бирају и колико ће им мандат трајати Устав упућује на посебан закон који треба то да регулише. Скупштина се сазива и распушта кнежевим указом. Заседа обавезно једанпут годишње о Ђурђевдану, а по потреби и више пута у току године.

* * * * * * * * * * * *

Ограничење владаоца у корист и у интересу народа

МЕЂУ ОВЛАШЋЕЊИМА Скупштине треба истаћи њено учешће у доношњу закона и мењању Устава. Већ је речено да су законодавном влашћу располагали само кнез и Државни савет па је у складу са тим Народној скупштини дато само право да да „одобреније“ за доношење „закона о располагању данка на народ“. То је класично буџетско право којим је располагала Скупштина и оно се састојало у следећем. Никакав закон о расподели данка (пореза) на народ, у току једне године, не може се издати без одобрења Народне скупштине. Само Народној скупштини припада право да распоређује и удара данак.  Сваки данак одређује се само за годину дана.  Управа државних финансија била је дужна поднети Народној скупштини рачун о расходима и приходима, односно завршни рачун.  Задуживање државе не може се извршити без одобрења Народне скупштине.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Народна скупштина је поред тога располагала правом и могућношћу давања иницијативе за доношење и мењање појединих закона, односно њој је уставно дато право да подноси представке и молбе да се извесни закони донесу, да се жали кнезу на Државни савет ако се он не би држао Устава. Дакле, то није била права законодавна иницијатива, јер је она припадала кнезу, Државном савету и појединим попечатељима. Народна скупштина је само могла „молити“ кнеза и Државни савет да донесу одређени закон али без њихове обавезе да тај захтев уваже. Међутим, кроз буџетско право Народна скупштина је могла натерати Државни савет да води рачуна о њеним захтевима па чак и да их испуњава.

Народна скупштина је била обавезни учесник у мењању Устава. Одлуку о промени Устава морали су донети кнез, Државни савет и Народна скупштина. Вез обзира на недовољну прецизност тих одредби Сретењског устава које регулишу ову материју,  мора се нагласити да до промене Устава није могло доћи без сагласности Скупштине чиме се хтео нагласити њен значај.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Народној скупштини је било признато право да одлучује заједно са Државним саветом у одлукама око наименовања престолонаследника од стране кнеза који не би имао порода, као и избору новог, ако у случају смрти кнеза не би било престолонаследника.

ИЗ ПОМЕНУТИХ уставних одредби о положају Скупштине може се закључити да Народна скупштина установљена Сретењским уставом као орган који је требао да буде органичење владаочеве власти у корист и у интересу народа, по обиму права која јој је Устав дао није могла обавити ту своју функцију. Располажући релативно скромним овлашћењима она није могла бити прави парламенат какав је постојао у другим западноевропским земљама.

Разлоге за то треба тражити у постојећем односу снага у земљи у којем су: наследни кнез и старешински савет били у Србији тога доба прави центри моћи којима је Народна скупштина могла да пружи само формално покриће за позивање на сагласност „народну“.  У то време, и у новим условима, Народна скупштина је могла народу који је губио своја самоуправна права у нахијама и кнежини, јер их је преузимао кнез са својим чиновничким апаратом, да компензује изгубљена права једним обликом самоуправне контроле врховне власти што се у стварности тадашње Србије није догодило. Како је писао Вук, кнез Милош је увек умео од народних скупштина, у свакој појединачној ситуацији, да добије писане потврде својих политичких планова и жеља. Стога, каже Вук: „Све најзнатније скупштине за Милошева владања састављене су само за то, да се он у чину и Господству своме потврди у утврди.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Пред сваку је скупштину Милош најпре приправио све оно, што хоће да му се на Скупштини изабере и потврди, па кад се Скупштина састане, он само пошље међу тобожње народне депутирце кога од својих саветника и писара, те кажу, шта господар хоће, и одма напишу и пошто он одобри потпишу“? Према томе, место и улога Народне скупштине у Сретењском уставу одређена је настојањем кнеза Милоша да у борби за очување своје врховне власти задобије повољне позиције у сузбијању опозиције која се почела јављати у Државном савету и у лику неких истакнутих старешина. Судећи по томе мора се прихватити закључак да Србија по Сретењском уставу није била парламентарна држава. 

* * * * * * * * * * * *

Раскид са периодом безакоња и успостављање правне државе

ОРГАНИЗАЦИЈА ВЛАСТИ, међутим, онако како је дата у Уставу од 1835. године, показивала је извесна својства из којих се могао развити парламентарни систем.  Но, постоји и супротно мишљење. Тако на пример Милован Ђ. Миловановић пише: 

„Народна скупштина ... поред све ограничености делокруга и надлежности, била је средиште нове државне организације. Она је једновремено имала задатак да послужи као потпора Савету противу свакога покушаја самовоље кнежеве и као потпора кнезу против саветских покушаја да власт узурпира у своје руке и да бирократско олигархијске интересе стави изван и више интереса државних“.  

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Поред тога, исти писац сматра да су „активна финансијска права Народне скупштине била права полазне тачке са које би се Србија, при правилном функционисању својих уставних установа, у кратком времену морала поступно развити у представничку парламентарну државу у правом смислу речи.“  Таква оцена улоге Народне скупштине као централног органа државне организације, свакако су претеране и немају своје упориште у тексту Устава. Зато можемо закључити да се Србија по Сретењском уставу не може одредити као уставна парламентарна демократија него, једноставно, као уставна монархија.

Сретењски устав је значио раскид са периодом безакоња и успостављање у Србији, може се рећи, не само уставне него и правне државе. Он је као уставноправно уобличење живота српског друштва оног времена значио ограничење и рационализацију државне власти али и гаранцију успостављених права и слобода што је требало да буде прелаз на правну државу.

Доказе за то треба тражити и у оној групи уставних одредби које се односе на прокламацију и гарантовање основних људских слобода и права. Попут француског Устава из 1791. који набраја низ природних и грађанских права (droits naturels et civils),  дати у Декларацији права човека и грађанина од 1789. године, као права гарантованих уставом, тако се и у Сретењском уставу утврђују општенародна права Србина.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ је у складу са тадашњим токовима демократске уставности изложио и гарантовао права и слободу грађана у глави XI Устава, која носи наслов «Обштенародна права Србина”. Скала слобода и права датих у тој глави доста је једнострана с обзиром на то да садржи само личне слободе и права, а не и политичке, што је иначе било у складу с утврђеним системом власти који није заснован на народној суверености. Очигледно је да би прокламовање народне суверености у тадашњој вазалној Србији, којом је апсолутно владао кнез Милош, представљало такав радикалан корак на који се творац Сретењског устава није могао одлучити. Сретењским уставом нису била утврђена ни многа друга политичка права, која су већ тада била тековине савремене уставности. То се, пре свега, односи на основно политичко право, бирачко право,  затим слободу штампе, слободу изражавања, мишљења, право на слободно окупљање и удруживање и сл. Одговор на питање зашто нема ових права и слобода у Сретењском уставу није баш једноставан. Можда је најближе истини схватање по коме су ова права „ сматрана другостепеним по значају у односу на прокламовање личних права, сходно девизи `primum vivere deinde philosophari`, или је било нама непознатих отпора уношењу у устав и ових права“.  Међутим, може се рећи да је и оним одредбама које је садржавао, а које су се односиле на личне слободе и права, Сретењски устав најавио ступање Србије на пут грађанског конституционализма. У том смислу управо су одредбе о слободама и правима грађана, по многим ауторима, биле непосредни повод брзог краја овог Устава.

* * * * * * * * * * * *

Сваки Србин имао је право да по својој вољи бира начин живота

НЕПРИКОСНОВЕНОСТ СЛОБОДЕ ЛИЧНОСТИ

ЦЕНЕЋИ према наслову главе «Обштенародна права Србина” Сретењског устава у којој је изложена скала људских слобода и права може се закључити да су те слободе и права важили само за српске држављане. Када је у питању садржина главе о људским слободама и правима треба разликовати две групе права. Прво, она права која су преузета из других уставних докумената и која као таква представљају стандарде у уставном регулисању тога времена, и друго, она права и слободе које су искључиво одраз особености и степена развитка Србије тога доба. У првој групи права може се уочити извесно угледање на друге уставе. То се односи на ону групу права која се, у уобичајеном класификовању права по сличности, називају личним правима. Ту се мисли на неприкосновеност личности, забрану незаконитог лишења слободе, право на законито суђење, слобода вероисповести, слобода кретања и настањивања, право на избор занимања, неповредивост својине, слобода од кулука и право на жалбу. Посебно су интересантне одредбе које говоре о праву лица лишеног слободе да не може више од три дана бити затворено, а да му се не јави кривица за коју је затворено, и да се узме на испит. Заштиту неприкосновености слободе личности употпуњује и начело законитости у поступку изрицања казни и принцип non bis in idem.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

Начело једнакости уведено Сретењским уставом значило је укидање институције ропства.

У Уставу је садржана и његова изричита забрана с једне стране, прописивањем да ступањем на територију Србије роб постаје слободан, а с друге стране одредбом «да је Србину роба слободно купити али не и продати”. Начело једнакости се изражава и кроз право сваког човека на једнаки приступ јавним функцијама. При једнакој способности Србин је претпостављен странцу.

КАО САСТАВНИ  део опште слободе личности може се сматрати право које Сретењски устав утврђује формулацијом «да сваки Србин има право бирати начин живљења свој по својој вољи, само који није на општенародну штету”.  Таквом прокламацијом слободе личности Сретењски устав показује сличност са уставним повељама Француске из 1814. и 1830. године, и Устава Белгије од 1831. године. Друга сличност састоји се у прокламовању неприкосновености приватне својине. Као сви устави тога доба и Сретењски устав утврђује неприкосновеност приватне својине када каже: «да је имање сваког Србина неприкосновено”,  а напад од било кога на туђе добро и имање проглашава нарушавањем народне безбедности. Међутим, у глави о људским слободама и правима, као средство ограничења права својине предвиђа се могућност експропријације на следећи начин: “но, у случају, ако би Правитељство србско потребовало имање чије на општенародну ползу, то има право употребити Га на такову, но почем даде имаоцу накнаду за њега, пошто вјештаци прецјене.”

Од личних права Устав још гарантује слободу насељавања «са покретним својим имањем”, односно “слободу исељавања у друге предјеле турског царства а и у стране земље”.

* * * * * * * * * * * *

Страх великих сила од Француског расада у Српској шуми

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ садржи и групу права чије уношење у текст Устава представља израз специфичних услова и потреба тадашњег српског друштва. Стална борба против самовлашћа кнеза Милоша, за којег је Вук рекао „да је неограничени Господар од живота, од имања, од живљења и од чести свију људи који у Србији под његовом владом живе“,  имала је за резултат уношење у Устав одредби о забрани кулука, о слободи располагања земљом, забрани заграђивања сеоских шума и авлија као „општенародног добра“, о праву свих да их уживају, и сл. Уношење ових одредби оргиналних по карактеру, потврда су реалности Сретењског устава, односно његове утемељености у српској стварности тога доба. Посебно је карактеристична одредба којом се утврђује слобода од кулука, која гласи:

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

„Србин није дужан никаквому чиновнику кулучити кромје. Правитељству при грађењу зданија, потребни за обштенародну ползу, но у том случају платиће му Правитељство пристојну надницу“? Поред тога, утврђује се и право на жалбу формулацијом: „Србин има право, тужити се Вишој власти, кад би му се ниже затезале, издати решенија у дјелима његовим“.

Устав формулише и две дужности: дужност плаћања пореза  и дужност одбране „отечества“.  

Наведена скала људских слобода и права тековина је највећим делом енглеске уставности, једним делом и француске али она садржи, како смо већ видели, и неке посебне слободе и права карак-теристичне за тадашњу Србију.

Када је реч о суспендовању Сретењског устава, опште је усвојено становиште да је узрок обустављању, а затим и коначном напуштању тог устава било одлучно противљење великих сила, што је кнез Милош једва дочекао. Две форме Сретењског устава наишле су на отпор код великих сила. С једне стране, то је било његово домаће порекло, с друге стране, његов спољашњи облик узет од „француских конституција“. Турска, Русија и Аустрија биле су противне да Србија, како каже професор М. Јовичић “бунтовна и непослушна” донесе устав и то без њиховог питања и благослова. Оне нису Србији оспоравале право доношења устава са формалне стране него су зазирале од уношења, како смо раније рекли „француског расада у турској шуми“, али и од ширења идеје уставности у својим царевинама.  Њима је највише сметао онај део Сретењског устава који се односио на прокламоване слободе и права и њихово гарантовање јер је то угрожавало темеље њиховог поретка. Такође, када је у питању организација власти, онако како је дато у Уставу, велике силе нису биле противне увођењу Државног савета, али су биле изричито против давања Народној скупштини, као представничком телу изабраном „вољом народа“, већих овлашћења. Зато је њихова критика Сретењског устава била усмерена и према том органу.

Фото Архив Србије, Историјски архив Крагујевца, Документација „Новости“ и „Борбе“ и Википедија

ШЕСТ НЕДЕЉА после свог проглашења суспендован је Сретењски устав. Кнезу Милошу, који је увођењем Државног савета такође био незадовољан Сретењским уставом, негативан став великих сила добро је дошао да Устав, већ у марту месецу, када је чуо за противљење Цариграда, стави ван снаге. Тако је од Сретењског устава остао: „назив Државни савет и данак од шест талира који је уведен Сретењском скупштином уместо десетка ради правилнијег финансирања по новом Уставу“?

Главни аутор Сретењског устава Димитрије Давидовић био је удаљен са својих тадашњих дужности и проглашен за главног кривца. Велике силе су успеле да Сретењски устав ставе ван снаге, али нису успеле да спрече даљу борбу Србије за уставност и да многа решења заснована на Сретењском уставу буду касније прихваћена у Србији у другим уставним документа. Стога је био у праву Стојан Новаковић када је истакао да је Сретењски устав «донекле... био последњи таласић који је Европом провејавао од 1830. године» од кога су страховале и Турска и Русија и Аустрија да можда баш из Србије не потекне варница која ће направити пожар и узбунити Европу.

Према томе, иако овај Устав није послужио, због свог кратког века, као основ за завођење уставне владавине у Србији, он је сигурно допринео стварању правне свести о уставу као значајном инструменту у изграђивању разумног позитивно-правног поретка супротног монополизму власти и институционализовању њеног ограничења.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације