ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

СВАКО настојање да се изнесе што целовитија слика о српским и југословенским дисидентима нужно је мањкаво јер су за истраживање и даље затворени посебно важни архиви југословенских и српских тајних служби, јавних тужилаштава и судова.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Без увида у ту грађу тешко је износити дефинитивне закључке о стварним позицијама, мотивима и позадини деловања појединих личности које се уобичајено сматрају дисидентима или оних, пре свега интелектуалних, али и других група које се означавају као дисидентске. 

Поготово архиви тајних служби, под условом да нису уништени или бар прочешљани, свакако би заинтересованим истраживачима пружили много јаснију слику и омогућили да се развеју свакојаке нетачности, неистине и заблуде због којих се отвара једно посебно важно питање – да ли је међу нашим дисидентима било и оних који су пристали на „пољубац смрти“ с југословенским властима? 

Ова одредница, потекла из англосаксонског света да би означила неконформисте због којих власти имају различите неугодности, преливена је од средине шездесетих и на критичаре, чак и жестоке критичаре поретка „реалног социјализма“, који су своје ставове износили јавно, али су истовремено били под заштитом власти, скривеном од очију јавности.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

* * * * * * * * * * * * *

Кратак преглед обликовања првих отпора у новој Југославији

ЗАМАГЉЕНЕ ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ ОПОЗИЦИЈЕ И ДИСИДЕНСТВА

КО ЈЕ у југословенским условима био дисидент, ко политички опозиционар, ко се није мрштио ни на идеју оружаног отпора и обарања постојећег друштвеног и политичког уређења насилним средствима? Ова питања постају још сложенија у светлости чињенице да су у јавности већ дуго снажно присутна настојања да се појмом дисидент обухвате и екстремистичке акције усташке и четничке емиграције, да се те акције представе као израз наводне политичке, што би требало да значи мирне борбе за национална права и независност од Југославије Хрвата и Срба у тоталитарно уређеној Титовој Југославији.

У свету политичке теорије различити су одговори на ова питања, а са многим недоумицама срећемо се и данас.

Пре неколико деценија много пажње је посвећивано дисидентима, чија се акција, у првом реду лична или колективна, у виду потписивања петиција, а у циљу одбране људских права и грађанских слобода - пре свега права на слободу говора, штампе и удруживања - одвијала у земљама Источне Европе, у државама „реалног социјализма“.

После средине 1960-их, ово питање је држано при самом врху летвице јавне пажње на Западу две, три деценије, пошто су дисиденти у СССР, уопште на Истоку, излагани снажној репресији, хапшењима и прогону у иностранство - на Запад. У ранијим државама реалног социјализма дисиденти ће постати занимљива истраживачка тема тек крајем прошлог века, у условима увелико захуктале тзв. транзиције. То је паралелно праћено новим погледима и на Западу, где су такође идентификовани дисиденти - на пример Џон Ленон и Сузан Зонтаг, а одраније, што је случај и данас, највећи живи филозоф Ноам Чомски и његове, може се рећи, разорне анализе америчке унутрашње и међународне политике.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Југославија, самим тим и Србија, у којој ће после 1945. несумњиво бити обликоване прве дисидентске акције, била је и у том погледу нека врста изузетка од у овом штиву које је пред читаоцима сажето изнете матрице Хладног рата, мада је та матрица, као што смо видели, несумњиво утицала и на овдашња збивања и обликовање онога што низ аутора дефинише и као постојање дисидентског круга, штавише - дисидентског покрета у Србији.

ИСТОРИЈА дисидентства у Југославији, а то значи и у Србији, првенствено у Београду као епицентру интелектуалног и политичког отпора власти успостављеној после 1945. године, несумњиво је занимљива, привлачна и бурна, али до данас недовољно истражена тема. Током неколико деценија, до почетка 1990-их и краха СФР Југославије, у околностима Хладног рата, дисидентство је мењало и садржај и форме испољавања. Упркос томе што је дисидентство било присутно, а дисидентске акције, појединачне или колективне, привлачиле већу или мању пажњу власти и производиле различите последице, укључујући и кривичне прогоне дисидената, академска историографија до данас овом феномену није приступила целовито, пошто се и даље трага за јасније дефинисаним методолошким полазиштима и садржајним оквиром за ту врсту анализе.

Будући да су дисиденти и њихове активности били под сталним надзором тајних служби, да су били праћени, прислушкивани, излагани већим или мањим невољама, често тешким шиканама, да су привођени на тајна саслушања, неки од њих и кажњавани затвором, отварање тајних архивских фондова и докумената било би од велике важности. Утолико пре што би несумњиво омогућило и реконструисање биографија низа српских и југословенских дисидената, не само оних најгласовитијих.

* * * * * * * * * * * * *

Отпадништво индивидуална или колективна појава

АЛЕКСАНДАР В. Милетић из Института за новију историју Србије је својевремено покренуо важност ових питања и нагласио, указујући на низ узрока који доприносе широком и разноликом поимању и дефинисању феномена дисидентства.

Узроци су најчешће политичке, вредносне и моралне, али и личне природе, због чега наглашава да треба узети „у обзир профил самих истраживача и аутора јер су многи од њих и сами некада припадали свету дисидената или су бар себе тако доживљавали“.

Уколико дисидентство посматрамо у ширим временским, просторним и системским оквирима, отварају се следеће дилеме:

„Прво, пошто највећи број истраживача стоји иза становишта да су дисиденти појава тоталитарних идеолошких система социјализма (комунизма), питање је да ли се дисидентство може наћи и у, такође тоталитарним, системима нацизма, фашизма или у неким другим диктатурама и тоталитарним друштвима, као на пример у извесним теократијама или војним диктатурама? Друго, везујемо ли дисидентство само за државне оквире тоталитарних и ауторитарних система или их можемо пронаћи и у системима парламентарних демократија? Треће, везује ли се ова појава искључиво за државне системе или не?“

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Подсећајући на термин „дисидентски покрет“, Милетић отвара још једно питање: „Да ли је дисидентство индивидуална или колективна (групна) појава? Има ли политичку или само идеолошко-интелектуалну конотацију? Да ли се изједначава с политичком опозицијом или је пре свега морални чин појединаца.“

Често су крајње замагљене границе између опозиционог и дисидентског деловања. Историчарка Катарина Спехњак и њен колега политиколог Тихомир Ципек из Загреба с правом су пре двадесетак година указали на чињеницу да је у Југославији после 1945. године, на пример, Римокатоличка црква снажно подупирала антикомунистичку опозицију и фактички имала „најважнију улогу у склопу опозиционих снага“. Насупрот томе, Српска православна црква је „играла малу улогу у опозицији режиму“ зато што се, кад је реч о Хрватској, „велики део српског становништва идентификовао с постојећом влашћу“ (додао бих - не само у Хрватској).

У типологији овог ауторског двојца, опозицији/дисидентству припадали су реформисти марксистичке оријентације и либерални критичари система социјалистичког самоуправљања, а у Савезу комуниста су се „огледали скоро сви правци опозиције“. Било је то највидљивије у периоду од 1966. до 1972, када су већ снажно ступили на сцену „нови друштвени покрети“, израсли поготово на наслеђу студентске револуције 1968.

На крају наводим став ових аутора да су дисиденте дефинисали као апостате, оне одметнуте или одбачене, то су „бивши чланови КПЈ/СКЈ који су напустили комунистичку идеологију у корист друге идеологије, односно појединци и скупине који су критиковали комунистички режим због неостваривања прокламованих идеја и норми, и који су после сукоба искључени из монополистичке комунистичке партије, па постали критичари тог система са демократских или националних/националистичких позиција (‘лијеви’ и ‘десни’, либерали, социјалдемократи, националисти итд.)“.

У овој групацији, додајем као сопствени коментар, изгледало је да најважнију улогу имају личности око филозофског часописа Праксис, носиоци идеје „социјализма с људским ликом“, али је време показало да су победу однели бивши комунисти који су прихватили заставу „слободе нације“, у ствари национализма, што је у коначници довело до разбијања и крвавог распада Југославије.

* * * * * * * * * * * * *

Спремност да се издрже све суровости полиције

ИСТОРИЧАР из Београда Срђан Цветковић, аутор низа књига о репресији у Југославији и Србији после 1945, уложио је велики напор да на основу увида у архивску грађу категоризује домаће дисиденте. У једном раду из 2010, разматрајући питање (не)толерисања дисидената у Југославији између 1953. и 1985, изнео је становиште да су постојали „прави дисиденти“, „полудисиденти“ и на концу, рекао бих, „разводњени“, „најблажи“ дисиденти. У првој групи су неоспорно Милован Ђилас и Михајло Михајлов, они су жртве репресије. У другој су личности политички маргинализоване у поменутом периоду.

У трећој појединци који су избачени из СКЈ и политички одстрањени са функција на којима су били, али против њих нису примењене репресивне мере типа судског прогона и осуда на затворске казне, за шта је пример Добрица Ћосић.

Наведене, као и друге класификације дисидентства у Србији и Југославији не могу се разумети без поређења са дисидентима и дисидентским покретом у СССР и земљама реалног социјализма, чији се настанак везује за средину 1960-их година.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Пре нешто пар година,  почетком септембра 2020, Алекса Ђилас је у једном тексту описао почетке дисидентског покрета у СССР 1966, када су организовани протести због суђења двојици сатиричара Андреју Сињавском и Јурију Данијелу. Тамошња интелектуална опозиција снажила је од краја 1960-их, залажући се за поштовање људских и грађанских права, а у том међувремену, и у СССР и у земљама Источне Европе, за њих ће се одомаћити назив дисиденти. Није их било много, кроз групно деловање тежили су друштвеним променама, да би током наредне две деценије оставили „несумњиво дубок траг у политици и култури Источне Европе“ и СССР.

Алекса Ђилас подсећа да су захтевали ослобођење политичких затвореника, укидање репресивних закона, независно судство, укидање цензуре и слободу штампе, подржавали су стварање независних радничких синдиката и слободно политичко организовање. Нису забравили ни на неопходност економских реформи, уз „чврсто одбацивање било какве насилне борбе против владајућих режима, уз истовремену спремност на велике личне жртве“.

ЊИХОВО главно оружје била је реч - изговорена или написана, слали су отворена протестна писма водећим политичарима и писали петиције, сами су штампали чланке и књиге које власти нису дозвољавале (самиздат), обраћали су се штампи у иностранству, увек су деловали јавно.

Московска Хелсиншка група, основана 1976, почела је да објављује податке о активностима дисидената, међу који су била најпознатија имена Александра Солжењицина, Андреја Сахарова, Људмиле Алексејеве, Наталије Горбањевске, Александера Гинзбурга, Јурија Орлова, Андреја Амалрика и Владимира Буковског.

Према речима Алексе Ђиласа, дисиденти у Совјетском Савезу, Пољској, Чехословачкој и Мађарској били су идеалисти, и то на начин који је најбољи и најређи, били су визионари и борили се за циљеве који се без претеривања могу сматрати узвишеним, оно што су захтевали било је сасвим могуће, реално, пошто „људска права, законитост, слобода говора јесу оствариви“.

„Дисиденти нису били заробљеници утопијских сањарија нити су градили куле у ваздуху.

Истовремено, знали су да воде борбу на дуге стазе и да можда они сами неће ни стићи до циља. Али то их није обесхрабрило нити учинило циничним. Као прави интелектуалци са огромним моралним ауторитетом и великим идеалима, а који одбацују насиље и истовремено су спремни да издрже суровости полиције и вишегодишњи затвор, дисиденти су самим својим животом и делањем били прекор и критика.“

У наведеним карактеристикама препознаје се и низ момената који подсећају на неке од дисидената из Србије и Југославије, поготово међу онима који су активно учествовали у студентским демонстрацијама 1968. и потом били прогањани, суђени и затварани, остајући верни борби за циљеве које су раније пригрлили.

* * * * * * * * * * * * *

Ђилас није отишао ни у илегалу ни у емиграцију

У РАДУ "Југословенски дисиденти и Хладни рат" из 2008, Мира Богдановић је потанко и врло критички анализирала ставове о дисидентима који су објављивани у серијалу часописа "Република" између 1998. и 2000, захваљујући подстицају главног уредника Небојше Попова. Њен рад наводим због сажетог изношења ставова неких од аутора, али заобилазим полемисање ауторке с тим ставовима.

Мада се „размишљања о дисидентима у некадашњој Југославији простиру од потпуног негирања њиховог постојања”, што чини Јелица Минић, „до давања дисидентског статуса стотинама хиљадама зимских шетача 1996-1997“, како је тврдио Михајло Михајлов, већина аутора, оцењује Богдановићева, заузима „средњу позицију”, а то значи да се једнима дисидентски статус приписује, другима одриче.

Небојша Попов под дисидентством подразумева „критички став према владајућој идеологији и њој одговарајућем поретку који се изражава јавно и континуирано кроз дуже временско раздобље и изражава наду у слободу и демократију. Овде, дакле, није реч о било каквом неслагању с владајућом идеологијом и режимом нити о свима онима који су долазили под удар режима или сами себе проглашавали дисидентима“.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Мирко Ђорђевић наводи: „Дисидентство није једнозначан појам, постоје, наиме, дубоки и духовно здрави корени - слободе и демократије, али постоје и дисидентски корени свега онога што се означава као нова десница, па и самога фашизма и неофашизма“; „дисидентство је „вид отпора окошталим структурама“, део „критичке мисли која је једина брана од сваке илузије и која једина успева у јаснијем смислу да помери границе домета саме те мисли“.

ПРЕМА Богдановићевој, „суштином дисидентства Михајлов сматра борбу за владавину права”, што „у пракси значи: да би био дисидент, човек мора бити или изворни антикомунист или, као код Мирка Ђорђевића, бар конвертит“; „први је дисидент био Ђилас, који је јавно изражавао своје мишљење и није отишао ни у илегалу ни у емиграцију.

Своје текстове је објављивао преко западне штампе јер овде није могао. Био је затваран, па пуштан. То је тај пут дисидентства на којем се он позивао на законе. Касније су други дисиденти ишли истим путем, Сахаров, Солжењицин”.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

На страницама Републике своје становиште је изложио и Павле Рак, који разликује политичко дисидентство од оног аутохтоног у СССР:

„Запад није много заинтересован да види ко су дисиденти и шта они раде него их гледа преко и кроз - свој пупак. Тојест, Запад је загледан у себе, види само себе, па и источне дисиденте види на неки начин као себе, као део себе. Због полицијског ограничавања своје или туђе слободе дисиденти су улазили у сукоб с влашћу и почињали да се баве политиком; а дисиденти су били и пре тога јер су се били одвојили од државе и живели мимо ње. Ипак, десило се да у свету дисиденти постану познати скоро искључиво по својој политичкој, ‘правозаштитничкој’ делатности. Запад је у дисидентима видео оно што му је било корисно: идеолошког савезника у Хладном рату. Такође, тај западни идеолошки пупак обележио је средине где је дисидентство било слабашно, неаутохтоно, недовољно ослоњено на сопствене културне традиције него је од почетка само себе гледало у огледалу Запада. А пошто је то огледало искривљено, тамо се пре свега видео ‘пупак’, то јест идеологија, петиције и слично“.

Ових неколико пасажа из политиколошких и историографских студија навео сам како бих још једном нагласио да су потребна нова, продубљенија, нијансирана истраживања.

* * * * * * * * * * * * *

Тајни судски процеси против Милована Ђиласа и Владимира Дедијера

НЕМИЛОСРДНИ МАЧЦРВЕНИХ КАРДИНАЛА

ПOСЛЕ Стаљинове смрти нови совјетски вођа Никита Хрушчов послао је 22. јуна 1954, на годишњицу Хитлеровог напада на СССР, поруку и предлог Титу да се сва кривица за дотадашњи раскол између Југославије и Совјетског Савеза баци на две личности: Совјети ће оптужити свемоћног Лаврентија Берију, а Југославија нека као главног кривца огласи Милована Ђиласа.

Посредно то потврђују неауторизовани мемоари Едварда Кардеља, који наводи да је совјетско руководство понудило нашој партији и држави нормализацију односа зато „што смо избацили Милована Ђиласа из Политбироа“. Иако југословенска страна, наводно, „није обраћала пажњу на совјетско размишљање, њихова понуда је била прихватљива и погодна јер је ојачавала наш међународни положај. Узели смо у обзир чињеницу да ће уследити економски односи са Совјетским Савезом. Стога нисмо имали разлога да одбијемо тај предлог, који је истовремено представљао велики допринос миру на Балкану, као и у целом свету“.

На поруку Хрушчова Тито је одговорио тек 11. августа 1954, исказујући несагласност с тумачењем главних узрока сукоба с Москвом, како их је интерпретирао Хрушчов. Разговоре о нормализацији односа између две земље треба водити, али став совјетског вође да се сукоб сведе на појединце историјски је нетачан.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Упркос томе, пошто су Ђилас и Дедијер претходно, у јануару 1954, искусили жестоки мач „црвених кардинала“, изведени су у јесен исте године на тајно суђење због изјава које су дали страној штампи.

Први се огласио Дедијер, пошто је његове ставове пренела Деса Тревисан у лондонском Тајмсу 24. новембра 1954. У бесу што је претходно изведен пред трочлану Контролну комисију ЦК СКЈ, чијим радом је руководио Крсто Попивода, пошто им је оспорио право да га ислеђују и опсовао им свима матер, Дедијер је залупио вратима и отишао. Сутрадан је послао телеграм Титу, који је с Ранковићем тада био у посети Индији. Министарство спољних послова није проследило овај телеграм, али се Београдом проширио глас о ономе што се догодило пред Контролном комисијом ЦК КПЈ.

ДЕСА ПАВЛОВИЋ, тада Борн, доцније Тревисан, извештач лондонског Тајмса из Београда, дошла је до Дедијера и тражила његову изјаву. Он је потврдио да је био пред Контролном комисијом и да је одбио повиновање њеним захтевима, изневши разлоге због којих Ђиласа „веома цени као интелектуалца и хуманисту“ и да не прихвата „бојкот Ђиласа“ јер се то не слаже с његовим принципима. 

„Комуниста прво мора да буде људско биће, а сваки политички покрет који одбацује етику сеје семе сопственог уништења“, изјавио је Дедијер.

Ђилас је одмах дао интервју Њујорк тајмсу солидаришући се са Дедијером, а Кардељ је пожурио да ту двојицу „дисидената“, како их је назвао лондонски Тајмс, прогласи за „банкротиране политичаре који су изгубили свако осећање одговорности према свом народу, који се стављају у службу свакога у иностранству коме су потребне њихове услуге“. Подсетивши да је у штампи у свету све именовано као „Дедијеров случај“, лондонски Тајмс наводи да је догађај „у жижи светске јавности“.

Обојици су одузети скупштински мандати, државни тужилац се позвао на члан 118 Кривичног закона и подигао оптужницу због „непријатељске пропаганде“ против државе и „подривања власти радног народа“.

У кампању се укључила штампа, а једнодневно тајно суђење одржано је 24. јануара 1955. Одвијало се у присуству групе официра Удбе, а били су присутни и Јара Рибникар и Добрица Ћосић. На основу дневничких записа, Дедијер сведочи:

„Она је бацала пароле против нас за време суђења. А што се Добрице Ћосића тиче, забележио сам у мом дневнику да је имао тужно лице. Био је велики Ђиласов следбеник 1953, али како га је Ранковићева полиција пратила у стопу пуних шест месеци, одлучио је да посети Ранковића и врати партијску књижицу. Међутим, ту се нешто десило и Ћосић је био веран Ранковићев пријатељ све до његове смрти. Године 1966. отворено га је бранио и Титу упутио протестно писмо. Тито је чак покушавао да га унапреди у званичног биографа уместо мене, што је Ћосић одбио. Међутим, после једног пута на којем је био с Титом, срели смо се на улици и упозорио ме је: ‘Мораш љубити трагове точкова путем којим Титов „мерцедес“ пролази’.“

* * * * * * * * * * * * *

Буђење београдских „слободних зидара“

НА КРАЈУ овог суђења, због „непријатељске пропаганде против државе и подривања власти радног народа“, Миловану Ђиласу је изречена казна од 18 месеци затвора, условно на три године, а Владимиру Дедијеру на шест месеци, условно на две године.

Као илустрацију полицијског надзора којем су били подвргнути навешћу само неколико детаља из јавности непознатог документа, насталог у Удби, на основу праћења активности групе београдских масона, о којој је 1957. сачињен опширан елаборат.

У документу је наведено да је 1955. одржан један од редовних састанака слободних зидара у стану Дамјана Бранковића, предратног, угледног масона који је у време балканских и

Првог светског рата, као трговац, учинио велике услуге српској војсци и држави, захваљујући својим разгранатим везама у европским масонским круговима.

На поменутом састанку ложа је дискутовала о случају Ђилас - Дедијер. Одлучили су да се ова двојица подрже, с обзиром на обавештења којима су масони тада располагали, тј. да Ђилас и Дедијер имају намеру основати социјалистичку партију у Југославији. Због тога је ложа саветовала да се изабере „неки некомпромитован човек који би дошао у додир за стварање контакта и сарадње с њима“.

„Поручили су адвокату др Гролу да се у име ‘демократа’ повеже са Ђиласом. Све ово доводи се у везу са другим суђењем Ђиласу, где су се као његови браниоци појавили Грол, Ђоновић и Вељко Ковачевић“, наведено је у елаборату.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

За Војислава Грола, адвоката из Београда, наведено је да је „непријатељ социјалистичког уређења уопште“, а „према подацима види се да је прихватио поруку Београдске ложе да у име демократа ступи у контакт са Ђиласом, а доцније се као такав појављује на суђењу као његов бранилац“.

ЗА НИКОЛУ ЂОНОВИЋА, адвоката из Београда, у елаборату је наведено како је једног члана ложе „детаљно информисао о току суђења (другог суђења) Миловану Ђиласу“ и да је „Ђоновић Ђиласу преносио извесне ставове бивших политичара грађанских партија, као и водеће групе масона“.

Мада је у односима Југославије и Совјетског Савеза дошло до отопљавања, на први поглед заиста изазива чуђење што се у овом елаборату Удбе, као аргумент против масона, Дедијера и поготово Ђиласа, наводи став једног московског дипломатског представника у Београду: „Поводом оживљавања делатности масона у нашим високим научним установама интересантно је и мишљење совјетског дипломате Стацковича. Он каже да се у Југославији осећа оживљавање и велики утицај масонерије у научном и културном животу, истичући да је председник САНУ др Александар Белић такође масон. Стацкович то тумачи као оријентацију научника и интелигенције према Западу која је, како каже, и Ђиласа довела у табор непријатеља социјализма.“

Ствар постаје јаснија ако подсетим на оно што је у чувеним мемоарима Московске године објавио Вељко Мићуновић 1977. Он помиње да су после Ђиласовог хапшења 1956. руски руководиоци честитали Титу што је Ђиласа  јеретика  послао у затвор. На основу тога могло би се, истина посредно, закључити да је Тито пристао на срамну нагодбу, ону понуду Хрушчова да за сукоб око Коминформа буду жртвовани Лаврентије Берија и Милован Ђилас.

У књизи Велики бунтовник Милован Ђилас, објављеној у зиму 1991, неколико месеци после његове смрти, Дедијер закључује: „Тито је после Стаљинове смрти све чинио да се приближи најдогматскијим људима у Москви и да избрише све наше велике трагове борбе против Стаљина. Мој је закључак да је Тито после Стаљинове смрти сматрао да је природно да он преузме кормило велике Нојеве лађе од Јадрана, па до Јапана.“

* * * * * * * * * * * * *

Књига из тамнице о беди пропадајућег система

ДУГОГОДИШЊЕ тамновање Милован Ђиласа почело је 19. новембра 1956, пошто је претходно у страној штампи оштро критиковао непринципијелни став југословенског државног врха према побуни у Мађарској, осуђујући совјетску војну интервенцију у тој земљи. У лондонском Тајмсу од 20. новембра дат је прецизан опис Ђиласовог хапшења:

„Данас је истражни судија београдског суда, у друштву четири полицајца у грађанском оделу, посетио кућу господина Ђиласа и у њој извршио четворочасовну преметачину. Каже се да су му одузели писаћу машину, камеру, па чак и револвер који је добио од маршала Михаила Коњева на украјинском фронту 1944. године, као и сву кореспонденцију и копије свих његових чланака, укључујући и последњи о току догађаја у Пољској и Мађарској, који је био у раду. На крају претреса господин Ђилас је ухапшен.“

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

ПОВОДОМ хапшења, Владимир Дедијер је 22. новембра Титу упутио отворено писмо које су пренели многи утицајни листови у свету:

„1. Узимам слободу да Ти изнесем моје мишљење поводом хапшења Милована Ђиласа јер сматрам да његово хапшење наноси велику штету нашој земљи и подрива њену одбрамбену способност у борби против опасности од стаљинизма.

2. Пишем Ти ово писмо због веома сложене међународне ситуације: агресије Британије и Француске на Египат и масакра мађарског народа од стране совјетских трупа под вођством стаљинистичких снага у Совјетском Савезу. Истовремено се чују оптужбе против нас из 1948. године.(...)

5. Ово је мој став, мој принципијелни став, једини могући став, једини вредан став за све нас. Сматрам да је одлука о хапшењу Милована Ђиласа неправедна и веома штетна по интересе наше земље... У званичној изјави о његовом хапшењу каже се да је изрекао неистине у описивању наше унутрашње и међународне политике. Чак ни после његовог хапшења у нашој се земљи није појавио ниједан чланак из кога се могу сагледати његови ставови. То радимо истовремено кад и Москва започиње кампању против нас... Морам да кажем своју истину, због будућности и судбине Југославије, да бих ојачао њен морални положај у свету“, написао је Дедијер.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

МИЛОВАН Ђилас је изведен на суд 12. децембра и осуђен на казну затвора у трајању од три године.

Док је издржавао казну у затвору у Сремској Митровици, упркос тешким условима робијања, Ђилас је написао књигу "Нова класа". Анализа комунистичког система, а рукопис је достављен Фредерику Прегеру из Њујорка, где је и објављена 1957.

Због оштре критике коју је изнео на рачун друштвеног система у свим државама са социјалистичким уређењем, због тога што је у књизи „открио беду једног пропадајућег друштвеног система“, Ђилас је 5. октобра 1957. из затвора изведен на ново, и овог пута тајно суђење због „клеветања државе и покушаја да уништи уставни систем у земљи“.

Изречена му је нова, много оштрија казна - још седам година робије, девет са оном првом казном. Одузета су му сва ратна одликовања, укључујући Орден народног хероја. Обрачун је био немилосрдан, а "Нова класа" је само у САД објављена у десет издања. Док су се низала небројена издања и у другим земљама на разним језицима, низале су се и године Ђиласове робије.

* * * * * * * * * * * * *

Репутација највећег дисидента светског комунизма

МИЛОВАН ЂИЛАС биће „пуштен из затвора условно“ 20. јануара 1961, на основу одлуке Савезног секретаријата за унутрашње послове. Историчари и истраживачи и данас дугују одговор на питање како се то догодило.

Није прошло ни годину и по дана, Ђилас је поново ухапшен 6. априла 1962, сада због књиге у рукопису Разговори са Стаљином, пошто је „влада неуспешно покушавала да га убеди да повуче своју књигу“, обавестио је лондонски Тајмс. „Према једном мишљењу, разлог што су власти поново предузеле тако драстичне кораке био је у страху да би објављивање ове књиге могло имати неповољан утицај на југословенске односе са Совјетским Савезом“, наведено је овом извештају.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

На суђењу одржаном 14. маја Миловану Ђиласу је изречена казна од пет година робије.

Пошто је претходно у затвору био скоро четири године, кумулативно је то значило девет година затвора. Суђење је трајало само шест и по сати, пошто, према писању иностране штампе, Ђилас осим изнете кратке изјаве није хтео да се брани нити да одговара на питања тужиоца јер судско веће није прихватило његов захтев да суђење буде јавно.

И ПРЕ ОВОГ суђења Милован Ђилас је у светским размерама стекао репутацију првог, највећег дисидента светског комунизма. На бројне протесте из света који су стизали с разних адреса, као појединачне или групно потписане молбе да буде ослобођен, Тито се једноставно оглушивао. У том погледу управљачке елите на Западу углавном се нису истицале, а оне из Москве и сателитских земаља да и не помињемо, пошто је тамо одржавана атмосфера ликовања због Ђиласовог робијања.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

На самом крају 1966, после пада Александра Ранковића на Брионском пленуму 1. јула, Тито је потписао уобичајени акт о колективној амнестији. Велико изненађење изазвала је чињеница да је тим актом с врха државе обухваћен и Милован Ђилас. Али амнестија значи да су остале све раније оптужбе за почињена „кривична дела“, па би се могло закључити да је Тито на тај начин, посредно, за вишегодишње прогоне којима је Ђилас био изложен свалио одговорност на Ранковића. Паралелно је Ранковића аболирао пред Скупштином Југославије, што је значило да Ранковић, упркос изреченим најмрачнијим оптужбама, није починио никакво кривично дело.

* * * * * * * * * * * * *

Брутални прогон Дедијера због одбране темеља Југословенске револуције

ВИШЕ СИЛЕ ОМЕТАЈУ РАД НА КЊИЗИ О ЈОСИПУ БРОЗУ

ОВО ШТИВО које се налази пред читаоцима било би увелико не само мањкаво него би приказало погрешну, искривљену слику оних времена, када бих изоставио макар и сажети приказ места и улоге Владимира Дедијера у његовим вишедеценијским борбама за одбрану моралних темеља југословенске револуције, за демократизацију југословенског друштва, за одбрану људских и грађанских права и слобода, не само у земљи него и широм света.

Ову борбу је започео у време жестоких окршаја против стаљинизма у време Коминформа и „случаја Ђилас“ 1954. године. После тајног суђења обојици, Дедијер је избачен са Филозофског факултета у Београду, у монтираном протесту групе студената и млађих наставника, међу којима је био и Дејан Медаковић. Његово име је у штампи цензурисано као аутора познатих Прилога за биографију Јосипа Броза Тита. Изложен различитим облицима тортуре, не само он него и његова жена Вера и њихово петоро деце, од којих ће њихов син Бранко бити отеран у смрт, без средстава за живот, Дедијер се 1959. с породицом упутио у иностранство.

Када је Вера Дедијер отишла код Александра Ранковића после Бранкове погибије у септембру 1959, рекла му је: „Друже Марко, или нас све побијте, и Владу, и мене, и децу, или пустите Владу да иде у свет, да пише књигу о Гаврилу Принципу и сарајевском атентату.“

„Вера, веруј ми, ја сам не могу ништа учинити. А ти знаш да ја морам да питам“, одговорио је Ранковић.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

КЉУЧНУ УЛОГУ одиграо је Вељко Мићуновић, који је на једној вечери код Тита, где су били сви највиши руководиоци, тражио да се Дедијеровима издају пасоши. Сви су били смркнути после таквог захтева, али је Тито најзад рекао Ранковићу да се то питање реши. Утицала је на то и чињеница да су неке личности од највишег светског угледа, на пример индијски вођа Нехру, председник шведске владе Таге Ерландер, Елеонора Рузвелт, бројни лабуристи из Велике Британије и многи други, молили Тита да Владимиру Дедијеру буду омогућена предавања на страним универзитетима.

Пошто су отпутовали из земље, уз Ђиласа који је у затвору, а заједно с њим оглашен у иностранству као водећи југословенски дисидент, Дедијер се посветио универзитетској каријери и истраживањима изворних докумената по светским архивима. Држао је предавања на Оксфорду и Кембриџу у Великој Британији, у Копенхагену у Данској, Лунду у Шведској, на америчком универзитету Ан Арбороу у Мичигену, у Сједињеним Америчким Државама.

На позив Бертранда Расела прихватио је чланство у Раселовом суду, том независном, „моралном органу светског критичког јавног мњења“, када је пред овим трибуналом 1966. суђено влади и армији САД због злочина геноцида и ратних злочина које чине у Вијетнаму.

* * * * * * * * * * * * *

Трагичан крај синова Бранка и Боре

ПОРОДИЦУ ВЛАДИМИРА Дедијера је задесила нова трагедија управо те 1966. године.

Погинуо је у никад разјашњеним околностима, током планинарења у Словенији, њихов син Бора. Непрекидно притиснути дубоким болом због смрти двојице синова, Вера и Влада су годинама захтевали да животни крај њихове деце буде истражен и судски разрешен, али се то није догодило. Та дубоко мрачна енигма до данас чека на осветљење, под условом да архиви тајних југословенских служби, пре свега Удбе, нису почишћени и када је реч о трагичном крају Бранка и Боре Дедијера.

Као председник Савезног савета за заштиту уставног поретка, што ће рећи главни координатор и контролор рада свих тајних служби, Владимир Бакарић је у писму Дедијеру 5. септембра 1979. написао: „За трагедију Твоје обитељи сам чуо својевремено. Чуо сам, али врло површно, и о прогону Твоје дјеце у Љубљани са стране неке групе или организације, што је свршило трагедијом Твога сина Боре. Знам да то никада није рашчишћено (подвлачење аутора)“. И још: „Могу те увјерити да садашње злостављање Твога сина Марка (о чему пишеш) не потјече од овдашњих (републичких) органа унутрашњих послова и да они имају интереса да га не буде.“

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Трећи њихов син Марко био је, наиме, тешко малтретиран у Умагу, те се поставља питање ко је то радио и по чијем налогу? Нешто касније, када је Дедијер због другог тома Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита био изложен невиђеним нападима, тешкој личној и породичној шикани...

НА АУТОМОБИЛУ који је возила његова жена Вера направљена је диверзија, срећом без трагичних последица. Опет у Умагу, Вери је полиција хтела да одузме рукопис и пратећу  грађу за трећу књигу о Титу, чему се она одлучно одупрла, а извршиоци се због јавног скандала повукли подвијеног репа...Једном речју, када је дара превршила меру, Дедијер се поново обратио Владимиру Бакарићу 3. марта 1981.

Обавестио га је да му у Истри, у селу Сипару, где је пренео све своје књиге и документацију посветивши се завршној редакцији другог тома Нових прилога, „неке више силе ометају рад“; „телефон је блокиран“; тешкоће „нису техничке природе него је до блокаде дошло по нечијем ћефу, и то изван Истре“; „могуће да та блокада долази од неке стране обавештајне службе и њихових људи јер је баш ових дана требало да дођу до мене представници Раселовог суда из Рима и Стокхолма, али нису успели да успоставе везу са мном“; „отварам и могућност да су овде умешани извесни националистички кругови“; „да не мислиш да патим од маније гоњења, дешавале су ми се овде у Истри још неке необјашњиве ствари: једно јутро сва архива је била у води јер је неко ексером пробио цев, затим једне вечери неко је будаком прекинуо електрични вод“; „уочи и за време сукоба с националистима у Српској академији наука у мој стан у Београду упала су непозната лица и однела неке документе“; „у току самог сукоба прекинут ми је телефон у октобру 1978. године, а стигао је велики број смртних пресуда упућених мојој деци и мени“; „о свему сам лично обавестио Фрању Херљевића, он је послао шефа одељења безбедности за град Београд, друга Унковића, који ми је дао часну реч да ће ми дати одговоре на сва ова питања, али ја те одговоре никад нисам добио, а смртне претње мојој деци се настављају већ две године“.

* * * * * * * * * * * * *

„Нови прилози о Титу“ писани по личној савести

У ПИСМУ ОД од 3. марта 1981. Владимир Дедијер подсећа Владимира Бакарића, ташашњег председника Савезног савета за заштиту уставног поретка, што ће рећи и главном координатору и контролору рада свих тајних служби,  на следеће чињенице:  

„На све притиске који се на мене врше ја не гледам као на неко моје лично питање јер ми се чини да се ту ради о дубоко принципијелним питањима наше заједнице и њене будућности и заједнички нам је интерес да све овакве дискриминаторне мере буду ствар прошлости нашег друштва и да не смемо да дозволимо њихово повампирење... У овим тешким данима за нашу земљу кад је умро Тито и кад је на Ваша плећа у Председништву пао тешки терет да се наша земља пробије у затегнутим међународним односима, сматрао сам да са своје стране морам све да учиним да својој домовини не отежам положај.

Уколико ја не добијем заштиту и објашњење, и то брзо, ја ћу морати да предузмем одбрану сопственог интегритета и потражим услове где могу да радим нормално. Титову књигу ја пишем по својој савести и нема те силе која ће ме спречити да је довршим. Ја од наших државних и партијских највиших форума ништа не тражим нити имам право да тражим.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Само молим да будем остављен на миру и да се спречи страним обавештајним службама да ремете мој мир и рад“, навео је Дедијер у завршници овог писма.

У ВРЕМЕ КАДА је почетком 1980-их већ постало на неки начин чак и мода да се пишу и колективно потписују различите петиције властима у име заштите стваралачких, грађанских и људских права и слобода, Дедијер је непрекидно водио сопствену битку поводом истих тих случајева, директно се обраћајући носиоцима највиших партијских и државних власти у СФРЈ. Или је износио свој став у ретко објављиваним интервјуима.

Није му падало на памет да га неко убаци у круг који је све више био означаван као тзв. дисидентски у Србији и Југославији. Те личности, мислећи на оне најстарије, стасале у револуцији, означавао је изразом „алтернативци“, у смислу да изричу критике на рачун режима којем су не тако давно припадали, и градили и бранили његове темеље.

Много је протестних писама послао Дедијер, отворених за јавност, која до јавности нису доспела, осим у фотокопијама. Нека од њих носио сам у Танјуг или убацивао у поштанске сандучиће, а његове телеграме упућене најмоћнијим личностима државе диктирао телефоном запањеним службеницима ПТТ који су знали и да по готово сат времена проверавају смеју ли уопште те телеграме да проследе примаоцу.

* * * * * * * * * * * * *

Проблеми са нестручним и обесним полицајцима

НАВОДИМ КАО ПРИМЕР једно писмо Петру Грачанину и један телеграм упућен тадашњем председнику Савезне владе Анти Марковићу:

„Поштованом другу Петру Грачанину,
савезном секретару за унутрашње послове

Ево, дођох у Београд на путу за Москву, па сам дужан да вас обавестим да имам сада неке проблеме с нестручним полицајцима. Не знам којој обавештајној служби припадају. Прво, телефон ми прислушкују демонстративно, не могу да разговарам са својим лекарима, много сам болестан, брзо ћу да заковрнем, не могу да чујем ни моју болесну другарицу Веру. Знам да је Србија заостала и нема пара за модерне уређаје, као (Томаж) Ертл у Љубљани, његов духовни отац и заштитник је Јоже Смоле, који је 1951. дао обавезу за обавештајну службу ССИП. Путовао је млади Крањац по свету и набавио најбољу технологију за прислушкивање и могу да је откријем једино мојим контраапаратима.

Жао ми је и за моје драге госте. Ево, један покушава да добије везу са својом девојком, пролеће је, а ови глупи полицајци не дају.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Приметио сам неке тајне полицаје испред моје куће. Један је обучен у бело, па је пратио поједине моје госте. Не знам да ли му је задатак био само да их прати јер је имао надувен мантил и вероватно је имао прислушкивач на даљину.

Право да вам кажем, овако матор и ћорав, ја уживам у томе што ми полиција одаје толику пажњу. Јутрос кад сам се бријао сам сам себи почео да говорим - ви. Али бринем се за сигурност наше земље. Ако полиција прави овакве почетничке грешке према правим шпијунима, они ће јој измаћи и посакривати све документе и доказе о свом непријатељском раду у специјалном рату против Југославије.

Неки ми моји ратни другови завиде. Пеко Дапчевић би дао милијарду динара да и њега прислушкују.

Примите пуно поздрава од вашег политичког комесара из 1941. године,
академика Владимира Дедијера

П. С.

Ваш претходник, поштовани друг Ћулафић, много ме је увредио. За скуп о геноциду пре три године у САНУ одредио је СУП СО Стари град да преко својих повереника у Академији краде моју пошту из иностранства. Упутио сам му оштро протестно писмо. Зар сам ја, због кога већ 35 година постоји савезни референт који прати мој рад, сад под старе дане спао на неки пишљиви одсек Удбе за Стари град“, навео је Дедијер у писму Грачанину.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

А ТЕЛЕГРАМ КОЈИ следи диктирао сам 26. априла 1990. телефоном, што је изазвало велику узбуну по вертикали у ПТТ, од оператера до ко зна кога, али је телеграм ипак, после сат времена и провера за које нисам имао појма да постоје, послат на назначену адресу:

„Поштованом другу Анти Марковићу,
председнику Савезног извршног већа

Молим за извињење што Вас узнемиравам у Вашим важним пословима (стоп). Желим да Вам скренем пажњу да су после изношења историјских чињеница о улози генерала армије Николе Љубичића за последњих 15 година живота покојног Јосипа Броза Тита почеле телефонске сметње (стоп). Нарочито због тога јер ми редакција Политике сваког дана чита наставак мога четвртог тома Нових прилога за биографију Јосипа Броза Тита (стоп).
Молим Вас, обезбедите деловање правне државе и да се ови необуздани кршиоци основних људских права једном доведу памети (стоп).

Желим Вам много успеха у Вашем историјском раду (стоп). Поштујем Вас и поздрављам.
Академик Владимир Дедијер.“

Могао бих још много тога да наведем када је реч тешким прогонима којима су били изложени Владимир Дедијер и његови најближи, укључујући и динамиташки напад на кућу његовог издавача у Немачкој, због чега се, упркос договорима и уговорима, друга књига „Нових прилога“ није појавила у преводу на немачки језик. Баш као што је трећа била забрањена за објављивање у Словенији. Биће прилике, надам се, да и такви детаљи буду обелодањени, да и с њима буде упозната домаћа јавност.

Поменућу и жестоку кампању против Дедијера вођену из Ватикана и католичких кругова у Хрватској и Немачкој, када је 1987. објавио књигу "Ватикан и Јасеновац". Југословенски Аушвиц. Низали су се најбруталнији напади и претње смрћу.

* * * * * * * * * * * * *

Историју треба писати онако како се догодила

СВЕТИОНИК ЗА РАЗАРАЊЕ РЕВИЗИОНИСТИЧКИХ ТЕЗА

ВЛАДИМИР Дедијер је 1966. у САД објавио књигу Сарајево 1914, у којој је после помног, вишегодишњег истраживања доступне архивске грађе разорио реваншистичку и ревизионистичку тезу о одговорности Србије за Први светски рат. Ова обимна студија и данас је уздигнута у историографији као несумњиви светионик и путоказ како одговоран историчар, ослобођен било каквих налога са стране, поготово оних политичких и идеолошких, остаје веран сопственом креду да „историју треба писати онако како се догодила“.

Потврђено је то и не тако давно, када је и код нас и у свету обележавана стогодишњица Првог светског рата. За четири године, од 2014. до 2018, није се појавила књига која би у земљи или у иностранству надмашила, а поготово оспорила увиде и закључке до којих је дошао Дедијер пола века раније. Зато је ово дело и у поменуте четири године увелико прећуткивано, не само у иностраној него, нажалост, и у домаћој историографији.

Ништа необично, пошто је такав однос према Владимиру Дедијеру и његовом делу присутан одавно, слободно се може рећи деценијама. Прећуткиван док је живео у иностранству, од 1953. до повратка у земљу 1967. није објавио ниједну књигу у Југославији. Али је брзо показао шта значи његова захуктала радионица истраживача савремене историје. Почетком 1969. појавила се књига Изгубљена битка Ј. В. Стаљина, у којој је изнео своје виђење сукоба Тита и Стаљина, Југославије и СССР у време Коминформа.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Књигу је посветио Јану Палаху, узвишеном симболу отпора окупацији Чехословачке 1968. од земаља Варшавског пакта. Палахово име остаје незаборављено због чина саможртвовања – полио се бензином, запалио и издахнуо на улицама окупираног Прага вапећи за слободом.

ДЕДИЈЕР ЈЕ У ТОМ екстремном Палаховом крику видео онај исти саможртвени отпор окупатору међу партизанима који су себи одузимали живот кличући слободи да не би пали непријатељу у руке. Била је то тема Дедијерове приступне беседе када је 1978. примљен у чланство САНУ, а исто то питање херојског саможртвовања излагао је и на курсевима у Паризу, на Сорбони, на позив његових пријатеља Жан-Пола Сартра и великог француског историчара Албера Собула.

Поменуту књигу о Коминформу напали су совјетски историчари, а онда су у домаћој јавности уследили напади на Дедијера због онога што је 1970. објавио у „Историји Југославије“, коауторској књизи писаној са Иваном Божићем, Симом Ћирковићем и Милорадом Екмечићем.

До данас најкомплетнију документацију о сукобу с Коминформом Дедијер је објавио 1979. у волуминозној, тротомној збирци докумената 1948, штампаној на више од 2.000 страница великог формата. Ова збирка пропраћена је ћутањем у јавности и жестоким негодовањем у центрима моћи. Пратио сам рад округлог стола на којем су у Народној библиотеци Србије најугледнији овдашњи историчари и познаваоци овог проблема, предвођени Бранком Петрановићем и Чедомиром Штрпцем, расправљали о тој Дедијеровој збирци. Био је то изванредан разговор, али „интерног карактера“ -извештавање за јавност забранила је тадашња државно-партијска врхушка Србије, пошто је, као по начелу судске „месне надлежности“, књигу објавило београдско издавачко предузеће „Рад“. Забрана је била резултат различитих притисака и последица баналних, дневнополитичких калкулација српског и хрватског руководства.

* * * * * * * * * * * * *

Кабинети тајних служби за „црну пропаганду“

ПОМЕНУТЕ ТЕШКЕ шикане аутора и његове породице, подметачине најгоре врсте биле су произведене у кабинетима „црне пропаганде“ тајних служби. Овде је нужно једно објашњење. После политичког пада Милована Ђиласа 1954, у Другом одељењу савезне Удбе оформљена је посебна јединица са задатком да производи и шири црну пропаганду против Ђиласа.

- Фалсификовали су многе ратне догађаје у којима је он учествовао, а користили су и плаћене новинаре, па чак и признате писце да га оцрне у најгорој стаљинистичкој традицији и прикажу као непријатеља државе и радничке класе од њеног настанка. Ова црна пропаганда имала је и своју усмену компоненту: измишљали су свирепе шале које су ширили по целој Југославији. По природи поносан човек, Ћилас није могао да подноси тако страшне увреде и извртање историјских чињеница - наводи Дедијер.

Када је 1980. објавио изузетну студију „Интересне сфере“ о историји тајне дипломатије и месту Југославије у маказама политике интересних сфера, ова књига је прећутана у јавности, а ћутање траје и данас.

Велика је штета, прво из угла њихове раније блискости, а потом због неразјашњених важних питања новије историје Југославије, што су Ђилас и Дедијер прекинули сваку комуникацију у фебруару 1967.

ЂИЛАС И ДЕДИЈЕР видели су се после много година и седели у хотелу „Касина“. У разговору су провели неколико сати, пошто је Дедијер пред собом имао готово шездесет питања о прошлости, укључујући и питања заснована на грађи коју је пронашао у иностраним архивима. Посебно га је интересовала позадина партизанских, мартовских преговора из 1943. с немачком командом у Загребу. Ђилас му је одговорио да је тема била само „размена заробљеника и ништа више“, а онда му је Дедијер показао документ са Ђиласовим потписом из којег се види да су се преговори тицали и других питања, пре свега признања партизана као зараћене стране и споразума о обустави ватре између партизана и Немаца. На питање шта се, у ствари, догађало, Ђилас је одговорио Дедијеру:

„Не могу ја теби да отварам државне тајне“.

Фото Стеван Крагујевић, Музеј Југославије, Архив Алексе Ђиласа, Јутјуб Принтскин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Још увек присебан, Дедијер је на крају упитао Ђиласа има ли икаква сазнања о страдању двојице његових синова. Уследио је сличан одговор.

Дедијер је побеснео, скоро оборио сто и отишао. Никада се после тога нису ни чули ни видели ова двојица дисидената из 1954, који су одбијали да их неко подводи под ту категорију. Били су склонији карактеризацијама бунтовник, побуњеник, јеретик, због чега дуго у земљи нису могли да објављују књиге и текстове, Ђилас чак пуне две деценије дуже од Дедијера.

У тренутку њиховог коначног разлаза 1967. године на све стране су и према другима примењиване репресивне мере, забрањивани су филмови, књиге, новине, позоришне представе.

Препоручујемо

Друштво

0 2

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

25. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 0

ЛОРД КАРИНГТОН ИГНОРИШЕ ЧАНКА: Обнова концепта за конкурентску државу на тлу Србије

17. 02. 2025. у 12:00

Друштво

0 0

ПЛАЋЕНИЦИ У СЛУЖБИ УГАРСКЕ И ЗАГРЕБА: Кратка хронологија стварања антисрбијанског расположења у Војводини

17. 02. 2025. у 11:00

Друштво

0 1

ОБЕСМИШЉАВАЊЕ МИНУЛОГ РАДА НАШИХ ПРЕДАКА: Од Војводства до „малог устава“ и статута

17. 02. 2025. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације