ХАГ УЧЕСТВУЈЕ У ФАЛСИФИКОВАЊУ ИСТОРИЈЕ? Србија од 2009. тражи милионе докумената које Трибунал не враћа (ФОТО)

ХАШКИ трибунал је оставио архиву од 13 милиона страна докумената од којих су три милиона судски списи, а 10 милиона документи који су тражени да би били доказни материјал. После правоснажних пресуда, или ако нису коришћени у процесима, требало је да буду враћени земљама из којих потичу, каже међународно право.

Фото: TANJUG/ Xinhua/Wu Wei

- Сви оригинали требало је да буду враћени, а ако је Трибунал желео да створи свој историјски архив требао је да направи њихове копије. Тако би требало да буде ако се поштују међународни прописи. Међутим, Трибунал не само што није вратио документацију већ је чак и уклонио одређена докумената као припрему фалсификовања прошлости простора бивше Југославије. То је једна од основних намера оснивања Хашког трибунала: креирање нове историје која би требало да се учи из уџбеника написаних по његовим пресудама - каже за "Новости" адвокат Горан Петронијевић, иначе са огромним искуством у раду са Хашким трибуналом.

Србија од 2009. тражи своје документе, а одговор је увек исти - ћутање. Понуђено јој је само да о свом трошку отвори информативни центар који би глорификовао рад Трибунала, чији би цензори заузврат давали на кашичицу материјал из архива. Управо под таквим условима сада могу да се претражују хашки судски списи и архиве путем сајта Међународног резидуалног механизма за кривичне судове који је наследио Трибунал.

Фото В. Данилов

У Правилима и условима коришћења пише: "Материјали који се налазе на овом веб-сајту предочени су 'као такви', без икакве гаранције, било изричите било имплицитне, укључујући, између осталог, гаранције о прикладности за неку конкретну сврху и гаранције о неповређивању права. Механизам не даје конкретно ни гаранције, ни изјаве у вези с тачношћу или потпуношћу свих тих материјала. Механизам у редовним интервалима додаје, мења, унапређује или ажурира материјале на овом веб-сајту без најаве... Корисник користи овај веб-сајт искључиво на властити ризик."

- Ми заиста не знамо шта је све дато Хагу, али сам сигуран да су нам ту архивску грађу узели да нам је никада не би вратили. Они који њоме управљају ће строго пазити ко ће моћи да има увид у целокупан садржај. Чини ми се да ће бити одбрани само они историчари који желе да пишу историју на основу хашких пресуда, а не на основу чињеница, што хашке пресуде нису. Како да узмемо као доказану чињеницу да је неко прегласавањем судског већа два према један проглашен за ратног злочинца. Сама чињеница да је гласање било на ивици показује да та тема нити је затворена, нити може бити затворена - каже за "Новости" историчар др Александар Раковић, научни саветник Института за новију историју Србије.

Foto: Фото: КФОР

POGLEDAJ GALERIJU

Уништени докази о трговини органима

ХАШКИ трибунал је обављао селекцију докумената и артефаката у више наврата, указује адвокат Горан Петронијевић:

- То се десило у случају трговина органима. Уништили су документацију и артефакте који су пронађени приликом рада на терену, тврдећи да су они "заузимали простор а нису коришћени у поступку". Сада када се воде поступци против првака ОВК кажу да се они не могу оптужити за трговину органима јер за то нема доказа, а доказе је уништио - Хашки трибунал!

Он наглашава да су пресуде српском државном и војном руководству у Хагу биле најчешће политички мотивисане да би се оправдала аресија на СР Југославију, Републику Српску и Републику Српску Крајину.

- Такве пресуде су неопходне агресору као покриће за оно што је радио. Професионални историчар и научник има, пак, право да доведе у питање и такве пресуде и стручност и компетенцију оних који су их доносили. Одлуке Трибунала нису никакво свето писмо, а уколико се третирају као некаква идеолошко религозна догма, чему смо сведочили, онда је то ускраћивање слободе мишљења и говора. То је у супротности са демократијом на којој Запад декларативно инсистира, али из личног искуства могу да кажем да Запад чим осети да неки стручњак компетентно доводи у сумњу њихове "истине", аутоматски прекида све контакте и онемогућава истраживање - каже др Раковић.

Он је имао више сусрета са Труди Хускамп Питерсон, која је била директор Националног архива САД и аутор је тезе да је архивска грађа МКСЈ "вишеслојно и дубоко испреплетана, руку под руку и самим тим је нераздвојива". У ствари, то је оправдање да се Србији не врати њена документација. С правне стране, једина документација која заиста припада Трибуналу и његовом наследнику Механизму је она која је настала током процеса.

Фото: Пинк тв принтскрин

- Сам Бог зна шта све поседује архива Хашког трибунала. Они су обелодањивали само документа која су била повезана са одређеним оптужницама и то је оно што је у поступцима употребљавано. Поред тога они су са ових простора покупили тоне документације које су требали да врате, али то им није ни на крај памети. И у овом случају су насилни као њихови такозвани истражитељи који су разбојнички упадали у институције и отимали документацију, добијали су је политичким притисцима од наших домаћих органа, до неких су долазили уценом, али су и многи наши људи куповали своју слободу или невођење поступка давањем оригиналне документације. Трговина доказима, документима, артефактима па и мртвим главама је на простору БиХ био један од великих бизниса - каже адвокат Петронијевић.

Државна заједница СЦГ донела је 2002. закон о сарадњи са МКСЈ на основу кога је основан Национални савет за сарадњу са Хашким трибуналом, са Комисијом за војна питања, безбедност и архивску грађу и Комисијом за сарадњу у истражним радњама. На челу овог тела најдуже је био Расим Љајић.

- Процедура је најпре била да захтев за документа достави тој комисији Хашки трибунал, а да комисија након саслушања нашег мишљења, а мислим и још нечијег, одобри увид. Увид се остваривао предавањем искључиво копија докумената. Сва документа су имала степен тајности али је степен тајности, формално, скидан када су документа копирана и предавана Трибуналу - каже за "Новости" пензионисани пуковник др Драган Крсмановић, начелник Војног архива од 2002. до 2007. године.

ICTY

Он напомиње да се непосредно пре његовог пензионисања методологија променила: хашки истражитељи више нису тражили појединачна документа већ целе фондове архива, што им је с више инстанце одобрено.

- Они су то прегледали у једној за те сврхе специјално припремљеној просторији, где су имали могућност да прегледају већи број докумената. Након прегледа би одабирали оно што их је интересовало и то је копирано. Релативно често сам примећивао да траже документа која нису имала везе нити са окривљенима нити са догађајима које су истражитељи проучавали. У тим случајевима сам предлагао да им се та документа не дају на увид или бар да им се не одобри копирање - каже др Крсмановић.

Посебан утисак на њега су оставили захтеви хашких истражитеља да им се доставе записници са колегијума начелника Генералштаба из година након НАТО агресије.

- Записници су вођени детаљно тако да је записивано тачно шта је ко говорио, а ништа од тога није било у вези са наводним злочинима који су истраживани. Веровао сам да их је интересовало нешто из домена њихове обавештајне службе, можда процена држања највиших официра према НАТО или слично. Када су на наш предлог тражили од њих да се изјасне о томе зашто им та документа требају они су одговорили да се можда на тим колегијумима расправља о окривљенима па да виде да ли има нешто интересантно. Што се тиче догађаја из 1999. сигуран сам да су њихови захтеви били обавештајног а не правничког карактера, да би сравнили њихове процене и наше извештаје. У то време, посебно за време док је господин Драган Шутановац био министар, владала је општа "про НАТО хистерија" тако да наша упозорења и предлози често нису наилазили на разумевање претпостављених - сећа се др Крсмановић.

Национални савет за сарадњу са Хашким трибуналом престао је да постоји 2014. када је припојен Министарству правде.

- Предата су зграда и архиви, запослених више није било. До пре три године, док сам био у Министарству, још није био урађен попис докумената који су предати Трибуналу. Ако се не обави што пре бојим се да нећемо знати шта смо предали, а процењује се да је реч о стотинама хиљада докумената. Бојим се да Хаг више зна о нашој документацији од нас самих - рекао нам је бивши чиновник Министарства упознат са овом проблематиком.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације