ГОЛОРУКИ НАПАЛИ МУЧИТЕЉЕ У ЈУРИШУ КА СЛОБОДИ: Пре 80 година почео очајнички пробој јасеновачких логораша из фабрике смрти Стара Градишка

ЈАСЕНОВАЧКИ логораши су у ноћи између 21. и 22. априла 1945, пре тачно 80 година, одлучили да ујутро крену у очајнички пробој из фабрике смрти Стара Градишка, видевши да више нема никакве наде за ослобођење споља.

FOTO: Arhiva novosti, Muzej žrtava genocida

- Они су голоруки напали мучитеље и јурнули ка слободи, које се дочепало само неколико десетина ових јунака. Овај догађај није ни приближно нашао своје место у историографији, мада се несумњиво радило о примеру масовног херојства без преседана у европским размерама - написали су Славко Комарица и Славко Одић у изврсној књизи "Зашто Јасеновац није ослобођен" објављене 2008. године. Она даје јединствену ретроспективу манипулације сећањима на највећи систем логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ и херојског пробоја логораша.

Аутори наглашавају да упркос веома повољним условима и војној надмоћи, ни првих месеци 1945. све до самог краја рата "нема трагова у изворима да је у руководствима НОП било планова или намера о ослобађању логора Јасеновац или неког његовог дела". Ни напади савезничке или партизанске авијације на логор нису били резултат планиране акције, већ плод личне иницијативе авијатичара.

FOTO: Arhiva novosti, Muzej žrtava genocida

- Усташка посада логора могла је несметано да уништи велики део трагова о масовним злочинима спаљивањем документације и лешева жртава, и да убије највећи број преосталих заточеника. Уочи уништавања објеката самог логора и убијања малобројних живих заточеника, око 1.000 измучених људи извршило је херојски подвиг пробоја 22. априла 1945. без икакве помоћи споља - наводе Комарица и Одић.

Искази преживелих логораша из пробоја давали су идентичан одговор зашто су се одважили на њега: они су сведочили да је 20. априла 1945, на покољ у Доњу Градину одведено још 470 њихових сапатника и 400 затвореника транспортованих из Сарајева, а 21. априла је убијено 700 последњих заточеница, чија су тела бачена у Саву или спаљена. 

Преосталих око 1.060 логораша усташе су затвориле у индустријски погон код Градишке, са намером да га дигну у ваздух и у рушевинама их живе сахране. Није било никакве сумње да се гаси логор Јасеновац створен за "коначно решење" српског и јеврејског питања на територији НДХ и затиру његови трагови.

vikipedija

О пробоју је у извештају Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача записано: "Сваки је заточеник истргао из зида или врата по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро дана 22. 4. 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде. Оних 600 заточених иако физички слаби и изморени патњама у логору, у чежњи за слободом и животом прикупили су последње снаге и напали усташке стражаре, неколико њих шакама задавили те им одузели пушке".

Од 600 оних који су кренули у пробој страдало је 529, а оне који нису могли да учествују у подухвату усташе су немилосрдно побиле. Генерал-пуковник Радојица Ненезић је оставио сведочанство шта је затекао 24. априла када је његова јединица ушла у Стару Градишку: "Изглед унутрашњости логора био је језив. Низ степенице се сливала људска крв и мозак... Тежак задах људске крви унутар зидина логора био је неподношљив ...".

vikipedija

Генерал Ненезић је на научном скупу 1985. открио да је тада похапшено неколико усташких заповедника логора и да је била заплењена и архива, крунски доказ о геноциду, чија је каснија судбина непозната. После рата ширена је измишљотина да су јасеновачки логораши у бекству имали подршку партизана, а оспоравање тог мита је могло да кошта робије или главе. Двадесетједну годину по завршетку рата 1966. у Јасеновцу је коначно откривен споменик жртвама једног од највећих концентрационих логора Европе.

- Од тада па до 1990. у знак сећања на 22. април 1945. - дан пробоја групе заточеника из јасеновачких логора број 3 и број 4 одржавани су у Јасеновцу скупови на којима су говорили челници СР Хрватске, СР БиХ, СФРЈ или организација Савеза комуниста и Савеза бораца НОР. Никада, међутим, ниједан говорник није споменуо зашто логорашима 22. априла није пружена баш никаква помоћ споља. Никада се ниједан од њих није осврнуо на питање зашто током целог рата ниједан штаб НОВ и ПОЈ никада није оперативно размотрио и припремио и покушао да изведе акцију ослобађања јасеновачких логораша - указали су Комарица и Одић.

FOTO: Arhiva novosti, Muzej žrtava genocida

Они наводе да је усташка обавештајна служба "од извора у највишем партизанском руководству Хрватске" дошла до информација да је штаб 3. (славонске) оперативне зоне партизанских снага у другој половини јануара 1943. предлагао напад на Новску и Јасеновац. Аутори претпостављају да је тај извор био политички секретар ЦК КП Хрватске Андрији Хебранг.

- Он је са већом групом заточеника Јасеновца крајем септембра 1942. замењен за двојицу усташких полицајаца нижег ранга. Без провере у партијској комисији, уобичајеној за сваког ко је био ухапшен и затворен, као и без одлуке Централног комитета КПЈ, сам Тито је поставио Хебранга на чело КП Хрватске... о евентуалном нападу на Јасеновац одлучивало се у највишем партијском врху Хрватске, при чему је главну реч имао управо Хебранг. О томе се није одлучивало на нивоу војних штабова јер се на ово питање пре свега гледало као на политичко, а не војно - наводе Комарица и Одић.

Андрија Хебранг на Трећем заседању ЗАВНОХA / Архива "Новости", "Борбе", Музеј Југославије

Заверу ћутања о питању ослобађања Јасеновца прекинуо је Станко Опачић Ћаница, првоборац, командант 1. кордунашког партизанског одреда, члан Централног комитета КП Хрватске који је у септембру 1950. завршио као робијаш на Голом отоку. Он је 1974. објавио песму "Јасеновац" у којој описује "команданта дивизије НОВЈ који рече да од Јасеновца сада нема ништа прече", после чега "за неколико дана погибе". На крају песме Ћаница подсећа да се "свашта шушка" и да "на Јасеновац до свршетка рата не плану партизанска пушка".

Генерал Павле Јакшић је доцније у мемоарима открио имена партизанских команданата на које би стихови могли да се односе:

"Напад на Јасеновац били су планирали средином 1942. Крајишници Мажар-Шоша. М. Пекић и браћа Шиљеговић, а средином 1943. славонски војно-политички руководиоци - Драпшин, Демоња, Маринковић, Станивуковић..." Додаје "да је те акције ауторитативно спречио тадашњи политички комесар Главног штаба Хрватске Владимир Бакарић, док су готово сви планери овог више политичког него војног потхвата завршили живот на мистериозан начин, или доживели необичне политичке и моралне ломове".

Тито и Владимир Бакарић

Једном на 1.300 страна

У ДВОТОМНОЈ едицији "Ослободилачки рат народа Југославије 1941-1945." која има више од 1.300 страница, јасеновачки логор спомиње се само једном, и то у вези с офанзивом на Козару 1942. и судбином "око 50.000 становника, већином жена, деце и стараца", од којих је "један део на зверски начин побијен, а остатак отеран у злогласни усташки логор у Јасеновцу". У првом издању Војне енциклопедије из 1961. одреднице Јасеновац нема, а у другом издању из 1972. је убачена одредница о систему логора, али без иједног податка који говори о његовом ослобађању

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације