ИСКУШЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ СА АУТОНОМАШТВОМ: Мешање великих сила и суседа на политичке токове у земљи

ТРАЈАЊЕ Југослвије и драма њеног разбијања сведоцима су оставиле у наслеђе сазнање да је некад незамисливо постало стварност, а да ће можда већ сутра оно у шта многи не верују и одмахују руком као на лоша предсказања ипак бити остварено.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Та прошлост недвосмислено показује да су политички пројекти настајали са дугорочним циљевима, да су остваривани у етапама, да су протагонисти окупљали присталице често да демагошкој основи. Сведоци су могли уочити законито мешање великих сила и суседних држава на токове у Југославији. 

Та земља као да је многима „остала дужна“, посебно из чињенице да је на овом простору било више ратова, где је раније Србија, а потом Југославија излазила као победник.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Повремени наговештаји и захтеви једног уског круга око Филозофског факултета у Новом Саду, промотера некаквог будућег статуса северне покрајине, уз медијацију страног фактора, подсећа на сва дешавања и уставне зврзламе које су се дешавале после петооктобарских промена али и на „конструктивно” понашање некадашњих југословенских република које су дерогирале минимум савезних функција у своје време и које су своје (републичке) амандмане браниле до последње запете. 

* * * * * * * * * * * *

ВОЈВОДИНА ЕКСПЕРИМЕНТ ЗА ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ: Произвођење нових нација, нових мањина и територијална питања

ТРАЈАЊЕ Југославије и драма њеног разбијања сведоцима су оставили у наслеђе сазнање да је некад незамисливо постало стварност, а да ће можда већ сутра оно у шта многи не верују и одмахују руком као на лоша предсказања ипак бити остварено. Та прошлост недвосмислено показује да су политички пројекти настајали са дугорочним циљевима, да су остваривани у етапама, да су протагонисти окупљали присталице често да демагошкој основи. Сведоци су могли уочити законито мешање великих сила и суседних држава на токове у Југославији. Та земља као да је многима „остала дужна“, посебно из чињенице да је на овом простору било више ратова, где је раније Србија, а потом Југославија излазила као победник.

Некада се на немачком принципу сродно јужно словенство у 19. веку окупљало око јединствене језичке основе, а данас се исти језик према лингвистичким стандардима дели и комада, уводе се чак и нови гласови и нова слова. Делови једног државног корпуса сада су себе спремни прогласити мањином, не верском, већ националном (Бошњаци у Рашкој области).  Сведоци смо ковања нових идентитета, који од регионалног одређења постају национални, као што је 19. и почетак 20. века упамптио верско опредељење као основ за национални идентитет.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Дa не улазимо у даљу прошлост Македоније пре настанка бугарске егзархиије 1872. године, или питање Арнауташа,  наведимо нешто што још постоји у памћењу старијих генерација.

Некада неспорно српско опредељење Црногораца, њихових кнежева, краља Николе, песника, културних радника и верујућег народа. Народа коме је највиши орден за храброст била Обилићева медаља.

ЦРНОГОРСКИ КРАЉ Никола је одбио понуде Беча да остане неутралан. И поред ранијих, углавном династичкили спорова, у моменту ратне опасност остварена је пуна сарадња две српске државе. У својој прокламацији 25. јула/6. августа Краљ је истакао да је приморан да и по трећи пут зове под заставу своје Црногорце „у свети рат за слободу Српства и Југословенства ...Тко је јунак и слиједи корацима два стара српска краља, да гинемо и да крв пролијевамо за јединство и слободу златну”. Проглас је завршио поклицима својим „милим Црногорцима” и „нашем милом Српству”.  (Краљ је 27. јула упутио  српском регенту, свом унуку, поруку солидарности: „Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштања... 

Наш ће Српски Народ и из овог великог и наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну будућност”.) Претходно, на црногорску иницијативу, започели су  договори о војној сарадњи  Србије и Црне Горе. Краљ Никола тражио је од Србије да се створи заједнички општи операцијски план, као и помоћ у наоружању. Пашић је 4. августа у Врховној команди Србије подржао црногорске захтеве, а војвода Радомир Путник довршио је заједнички план дејства српске и црногорске војске у рату против Аустро-угарске. Поред официра  који су одмах послати као стручна помоћ у црногорску Врховну команду, Србија је штавише преузела тешку обавезу да издржава 40.000 црногорских војника, а касније око 50.000 и шаље Црној Гори помоћ у храни и оружју.

* * * * * * * * * * * *

Авнојевске принципе поништили њихови креатори

КОЛИКО ЈЕ ДЕЦЕНИЈА прошло од тада да би се решавање династичког питања наметнуло у главама савременика као национално угњетавање од стране најбројније нације, а заједнички државни оквир као историјски ретроградан и супротан тежњи за слободним националним развојем?

Подсетимо, они који су на трагу ревизије Устава из 1974. истицали његове негативне стране по српски национални корпус у целини, али и у Црној Гори самој, постали су само десет година касније протагонисти потпуног одвајања два дела истог народа уз припадајућу пропагандну реторику.

Уопште, поставља се питање какво је историјско сећање у Србији на недавну прошлост и заједничку државу. Каква је валоризација, стручна и политичка, искуства са Уставом из 1974. године који поништио авнојевске принципе из 1943. године и то кроз сведочења управо оних који су га креирали. Како се валоризује искуство формирања конкурентских држава на тлу Републике Србије, као и стварна пракса опструкције мање федералне јединице за трајања СР Југославије и Државне заједнице СЦГ. Каква је била опструкција појединих република провођењу привредних и уставних реформи на којима после 1983. године инсистира и ММФ и страни фактор, па и захтев да се укине апсолутно право вета.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Шта је био стварни мотив држања појединих од њих? Колико је политички систем био предложак мешања страног фактора у унутрашње токове? Каква су сећања на промоцију регионалног концепта Алпе-Адрија и последица? Уопште, какво је разумевање регионализације туђе и своје? Да ли је по среди концепт усаглашавања неравномерне развијености једне земље или промовисање локалне и неограничене политичке воље?

Да ли је, преко захтева за већом аутономијом Војводине, пројекат који води фрагментацији државе српског народа? Да ли се у име демократије ствара та историјска фрагментација, питао се један еминентни историчар. (Милорад Екмечић, „Новости“ 25. октобар 2009)  Он је подсећао да је за регионализам како га заступају и промовишу поједине чланице ЕУ, у Италији нпр. свега 23 посто грађана, мада су идеје старе скоро век и по. Конфедерални концепт италијанског јединства заступало је тада Папинство. Од краја прошлог века  на делу су обновљене идеје које је чврсто заступала  група око Мортона Абрамовица и Карнегијеве фондације за мир (Олбрајтова, Холбрук, Сефер и др). У приручнику који су објавили 1992. године инсистира се на раном мешању да се право на „самоопредељење” и оствари, посебно ако држава оклева да на видан начин изађе у сусрет таквим природним жељама. Многе идеје је управо проносио и остваривао амерички председник Бил Клинтон.

ИСТИ ИСТОРИЧАР је подсећао да је од много већег значаја била крилатица створена од немачких колега 1984. године да је нација мртва, и да „живи регија”. Та теза постала је застава нове науке о нацијама као вештачкој творевини у историји, каже он, али да то није сметало да се у случају Немачке промовише уједињење, а на другој страни растакање старих историјских нација. Исти историчар нас је подсећао да је на основу бројних индиција написао да је Војводина у страним пројектима замишљена да буде један еврорегион у заједници са још три жупаније југоисточне Мађарске и четири румунска округа. Тај регион би имао територију од 77.000 квадратних километара и 5.200.000 становника . Читав пројекат је водило Друштво југоисточне Европе из Минхена, а финасирала га је немачка влада. Циљ пројекта је да слични еврорегиони створе нову Европу. Војводина  је замишљена као „експериментално подручје нове интеграције” којом би се превазишла подела на јединствене и суверене националне државе. У средишту окупљања није више нација као заједница језика, него заједница исте културе. Остаје само да се прецизира чије?

Аустријски историчар Арнолд Зупан објавио је један пројекат, по коме би требало да се у покрајинама „изазове промена у главама људи”, у државним установама пропагира вишејезичност, из уџбеника и медија потискује национализам; да се стварају „академије доброг суседства”, уместо великих банака ,,националне штедионице.” […]

Питања су бројна. Одговори на њих су пре недовршени него завршени, мада одавно постоји обиље литературе за коју њихови писци или њихови промотори држе да су одавно одговорили на сва и.да је све већ одавно познато.

Ми спадамо у ону групу која не мисли да је „све већ одавно познато”, посебно не како се то сугерише кроз некритичко претакање некадашњег медијског политичког говора у академску литературу.

* * * * * * * * * * * *

Чанак покушавао да науштрб Србије добије војводство

ЛИДЕР ЛСВ Ненад Чанак, који  је у медијима уприличио прославу  Дана доношења Устава СФРЈ 1974. године , није учествовао у некадашњем креирању асиметричне федерације, али је вехементно кренуо да на развалинама СФРЈ, науштрб Србије, задобије 1991. Војводство.

Немачки дипломата и амбасадор Герт Аренс, са дугогодишњим искуством у медијацији југословенског конфликта и некадашњи члан Радне групе за мањине Конференције о Југославији, подсећа читаоце у својој књизи „Дипломатија на рубу“ на већ заборављене активности актера данашње политичке сцене у Србији.

Аренс пише да је Ненад Чанак 23. децембра давне 1991 године послао лорду Карингтону  и Конференцији о Југославији једно писмо са три прилога. Први је био Меморандум о Војводини поводом одлуке Европске заједнице од 16. децембра да призна нове независне републике. У другом прилогу је био Поднесак Уставном суду СФРЈ против укидања статуса Војводине према уставу из 1974. и трећи прилог Подаци и чињенице о Војводини.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Меморандум је обзнанио да историјски услови из 1945. када је Војводина придружена Србији и Југославији више не важе („брокен”) и да у будућности Војводина треба да буде конфедерална јединица Србије и, ако то Србија не прихвати, независна (!), неутрална и демилитаризована држава. Територије северно од Саве и Дунава које је Србија анектирала, захтева Чанак, морају бити враћене новој држави. Један од разлога за давање независности је и тај што је „потчињавање Војводине било коме центру (Београд, Будимпцшта, Беч) увек било на штету једне од популација”. Даље се у Меморандуму наводило да је Војводина била заинтеиесована за опстанак Југославије чак и као лабаве федерације. Карингтонова конференција није реаговала.

Са таквим гледиштем Конференције слагао се и Атенс. Он је у поверљивој ноти од 9. октобра 1993. за копредседавајуће Конференције о бившој Југославији, навео да нема разлога да Конференција подари војвођанским  Србима аутономију vis-а-vis других Срба и да се концентрише само на положај Хрвата и Мађара.

МЕДИЈСКИ ПОЗНАТИЈА и врло често цитирана Сабрина Рамет пише, да ако је до распада Југославије 1991. било незамисливо да Војводина буде независна, од децембра 1991. Чанак је то учинио „замисливим”.

Данас, као да се поново нека публицистичка и научна имена инструментализују у промовисању старих идеја наших актера. Износе се „аргументи”, једне чињенице прећуткују а друге „тумаче”. Ни стране државе не стоје по страни. Пратимо ширење предрасуда. Цитира се Крис Бенет  који је својевремено вехементно наводио да „аутономисти” који се опиру централизацији имају корене у „староседеоцима”, а они који су подржавали Милошевићеву политику окупљања Срба у једној централизованој држави, су били углавном дошљаци после 1945. године (сиц!). Сабрина Рамет ће овоме додати да је српска националистичка политика на таласу демонстрација из 1988. довела већ 1990. до снажних антимађарских осећаја међу „централистички оријентисаним” Србима.

Ламентирајући о „природним” границама Србије (то су оне из 1878 - оп. а.) овоме се на свој начин придружио и Холм Зундхаусен у „Историји Србије“. Таквом виђењу стиже подршка од једног броја стручњака са домаће сцене. Тај приступ подразумева да није постојала жеља Срба за уједињењем са матицом, да је „национализам” пројектован у Београду као једна, чак и за оно време ретроградна визија. Такође такав приступ потире жеље оних других да са Србијом праве ширу јужнословенску или српску државу. Транспонирати данашња мерила у оно време није научно легитимно јер је прошло имало своја мерила и мора се упоређивати са стандардима оног времена. Кад је реч о људским правима и она спадају у сегмент прошлости. Управо њихово драстично, базично кршење на тлу Отоманског царства може да објасни начин на који су дочекани ослободиоци 1912. године.

Овај смер интерпретације српске прошлости превиђа и сав онај сет економских мотива оног времена да се држава прошири, да добије излаз на море и избегне замкама блокаде.

Економски развој и снажење били су виђени као императиви. Ту потребу Србије су признавале оновремене велике силе, па и оне ненаклоњене, одобравајући јој економски излаз међународно контролисаном пругом до једне слободне луке на албанском приморју.

* * * * * * * * * * * *

Аутономашка опсесија великосрпском хегемонијом

ДА ЛИ ПОВОДОМ „прославе” Устава из 1974 треба подсећати на генезу тог и сличних историјских компромиса који су имали своја исходишта, намере и последице. Опсесија великосрпском хегемонијом је исходишна тачка многих од њих и „крсташки рат” против ње се доживљава као легитиман.

Забринутост за опстанак Југославије (а данас Србије) се третирала као сумњиво дело, ако је долазила из Србије или од Срба могла се етикетирати као српски национализам (шовинизам, великосрпске претензије),  а ако је долазила од других националности, али и Срба, етикетирана је као унитаризам. Када је после октобра 1972. године започело чишћење „либерала”, најревносније су биле аутономашке снаге у Војводини осећајући да имају подршку у другим републикама, али и самом врху. До пада „либерала” владали су складни односи унутар Србије. Покрајинско руководство је имало блиске погледе и добровољно сарађивало на крупним питањима политике, економије и положаја покрајине.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

На седницама ЦК Србије, у свим републичким форумима, поготово у врховима Федерације, нису се могли замислити до 1972. антагонизми какви су наступили тада, а посебно након Устава из 1974. године. (У чисткама су брутално одстрањени Ђурица Јојкић, Илија Рајачић, Милош Радојчин, Пал Шоти, једини тада живи народни херој мађарске национаиности, Мећаш Келеман, Геза Тиквицки, Степан Марушић, Владимир Максимовић, председник омладине Југославије, а на врху листе је био Мирко Чанадановић председник ПК Војводине.) […]

АКАДЕМИК ДУШАН Биланџић је још у расправи поводом књиге Јована Мирића „Систем и криза  у децембру 1984. у Загребу, потом и у књизи „Хрватска модерна повијест“ (1999), оценио период између 1965. и 1974. као време када је Хрватска била у улози остваривања титовско-кардељевске идеје конфедерације и прегрупирања политичких снага, које ће у доба завршнице југо-кризе Васил Тупурковски назвати „непринципијелна коалиција”.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Биланџић потврђује да је Кардељева платформа из 1956. била да се Југославија трансформише у конфедерацију или савез суверених држава. Он пише да су ,,оба  (Тито и Кардељ) била свјесна да на путу стварања њихове визије стоји великосрпска идеологија као главни противник, без обзира тко се налазио на челу Србије”, Биланџић ће тачне оцене професора Михаила Ђурића из марта 1971. о скривеном значају и смислу уставних промена које је раније  квалификовао као израз српског национализма, у новом издању (1999) испустити. Мада, ни тада, не пропушта да помене да су расправе на Правном факултету и Удружењу књижевника 1971. биле аргументи српског национализма 1980-их.

* * * * * * * * * * * *

УСТАВНИ АМАНДМАНИ ПОВАМПИРИЛИ ПРОШЛОСТ: Припреме за изједначавање република и покрајина и распад Југославије

АКАДЕМИК Душан Биланџић, у поменутој расправи о књизи „Систем и криза“ Јована Мирића,  одржаној у децембру 1984. у Загребу,  упознао је присутне са тада новом чињеницом у јавности да је Тито 1977. године, поводом дискусија у Србији о покрајинама, подржао принципе Устава из 1974. и саветовао да се о томе не отвара расправа.
Ако је можда некоме сумњива Биланџтћева информисаност о намерама Бакарића и Кардеља, па и држању Тита, дајмо реч самом теоретичару те политике Кардељу.

Едвард Кардељ је током расправе у Уставној комисији поводом амандмана XX (на Устав из 1963.) рекао дословно следеће:

,,Није питање у томе да ли је Југославија савезна држава или савез држава? За нас је то на крају крајева сасвим споредно питање јер морамо да нађемо она решења која одговарају интересима народа Југославије... Промене су толико дубоке да се не може говорити о федерацији у класичном смислу речи, иако ми и даље употребљавамо ту теч ... и да ни сада нећемо казати последњу реч о томе какви треба да буду односи међу нашим народима и народностима ... Једино што ту недостаје и што бих ја додао је ,,и у аутономним покрајинама (у чл. 1.).”

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

После дискусија, чак и оних са Косова (Фадиљ Хоџа) и Војводине (Илија Рајачић), Кардељ се повлачи у потпуном радикализму и констатује: „Очито је да  данас нисмо спремни да прихватимо такав положај АП унутар републике, да оне буду изједначене са позицијом република у Федерацији”.

Како је сам најавио, оставио је ово за неку наредну фазу која је врло брзо наступила у току припреме Устава из 1974.

У ИСТО ВРЕМЕ сваки предлог да се на основу историјског права, али још више искуства, форме аутономне области-покрајине уграде уставним променама и у друге републике, дочекује са багателисањем, исмијавањем или етикетирањем предлагача. Ако се подсетимо да је предлог (Моша Пијаде) за увођење аутономних области на тлу републике Хрватске у нацру Устава из 1946. глатко одбијен, нови су се појавили 1970. у светлу пораста хрватског национализма у Хрватској. Тако је једновремено у Хрватском сабору и Савезној скупштини поднет истоврстан предлог од стране народних посланика да се Србима на простору Крајине гарантује територијална аутономија. Предлагачи нису имали на уму само тадашње, погоршане друштвене прилике које су Србе подсећале на егзистенцијалне претње после 1939. године, већ и неискорењен шовинизам који повремено избијао, али до 1969. није имао приступа медијима. Имали су на уму да су неке гарантоване политичке и културне тековине постепено и лако укидане. 

Укинут је прво Клуб вјећника Срба у Сабору Хрватске, укинут је потом Етнографски музеј Срба у Хрватској, а почетком 1960-их и посебно одељење са тематском поставком у Етнографском музеју Хрватске. Када је ЦК СКХ иницирао дискусије о положају хрватског језика, уплитање Матице Хрватске и потоња политизација обновиле су сумње Срба у коначне намере дела хрватског политичког руководства. С друге стране, Срби су уочавали забрињавајући тренд неулагања у развој некадашњих устаничких крајева што је резултирало одласком младих генерација и њиховом асимилацијом у јаким градским центрима.

* * * * * * * * * * * *

Лика, Кордун и Банија босоноги трче по трњу привредне реформе

ГЕНЕРАЛ ГОЈКО НИКОЛИШ је 1967. године у својим писмима Титу и Бакарићу (на које му никад нису одговорили) излагао врло детаљно одсуство бриге Републике за развој тих крајева и подсетио колико је и сам чинио као посланик, али узалуд. „Тражио сам”, писао је, ,,да Република проучи и трасира путеве којима би требало да се креће привредни развитак. Одговори су били углавном овакви: сада имамо много пречих послова и тежих проблема. Морамо најпре смирити ситуацију у крајевима који нам за време НОР нису били, нити су сада, потпуно политички склони. Кордун је наш, јер је то доказао у рату. Кордун треба и сада да буде стрпљив и ми рачунамо на његову политичку свест. Морам да кажем да сам послушао овакве одговоре и да сам се енергично супротстављао народу када је постављао питање: „А шта је с нама? Зашто се сада даје најпре онима који су у рату били против нас?”

Своју резигнацију сажео је у следећем пасусу: „Страхујући, да ми се не пребаци да вучем на свој крај, ја сам, као и многи други, веровао у некакву ’апсолутну правду’ у  Федерацији и Републици. Истовремено нисам могао да превидим чињенице да ипак свак вуче на свој крај, да се из државне касе деле средства, не по некој ’апсолутној правди’,  него зависно од тога који крај има своје представнике ближе државној каси. Период централизма, дакле, може се за ове крајеве сматрати изгубљеним.

УШЛО СЕ У ПЕРИОД децентрализације и самоуправљања са бременом нерешених питања која су у другим крајевима била више или мање решена у претходном периоду. У најновијем периоду, после реформе, Кордун, Лика и делимично Банија нашли су се у положају да по трњу привредне реформе треба да трче босоноги упоредо са онима који су се претходно добро обули. Не могу се отети осећању да је стрпљивост овога народа, на коју се толико позивало, у ствари изиграна.”

На захтеве Срба да добију аутономну српску област - покрајину један од одговора је био да не може конститутивни народ тражити права као да је мањина. Међутим, исти аргумент није потезан када је Војводина у питању. ЦК СКХ је одбио идеју да се у Сабору Хрватске формира клуб Срба посланика. Уопште, одбијала се свака помисао на федерализацију Хрватске (Дубровник, Далмација, Истра).

Бакарић је у сусрету са Србима у Топуском 30. септембра 1971. на циничан начин исмејавао ту идеју: „Ако Срби у Хрватској кажу да су српски народ у Хрватској, онда то треба поштовати, и то ће ући у Устав ... ту се нема што мијењати ... ако говоримо о федерализацији, она је нереална, јер мора имати неке територијалне јединице и, према томе, овдје, међу овим мјешаним становништвом није могуће... Говоримо ли у шали, поставља се питање... који је главни град тих Срба - је ли то Београд или Книн?”

* * * * * * * * * * * *

Легализација самоопредељења и отцепљења република

ЈАВНОСТ НЕКАДА није могла да листа ове магнетограме, али су информације отицале, коментарисало се и наслућивало. Расправљало се на партијским и скупштинским форумима, али и научним установима и Удружењу књижевника.

Професор Михаило Ђурић је на расправи о тексту уставних амандмана, одржаној у марту 1971. године на Правном факултету у Београду, тачно констатовао ,,да предложена промене из основа мења карактер досадашње државне заједнице ... том променом се ... одбацује сама идеја једне такве државне заједнице југословенских народа”. Истакао је да „нема потребе да се овде нагађамо да ли несрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене ... захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе”.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

„Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак и међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој смело треба погледати у очи”.

„Уколико још нешто и остаје од ње (Југославије), то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају.” Ђурић је жалио што је до тога дошло и што ће се поново и непотребно отварати српско питање: „Жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење ... упркос што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.” 

Ђурић је можда знао, а можда није, колико су се одупирали Марко Никезић па и Милентије Поповић, да не помињемо председника Скупштине Дражу Марковића, свакако у то врем боље информисаних.

ПРОФЕСОР ВОЈИН Димитријевић такође подсећа на ову драматичну епизоду. Он иронично примећује да је наивно и лаковерно прихваћен позив власти на ,,јавну расправу” о нацрту амандмана 1971. године. Југословенске, па и неполитичне организације више нису могле да постоје осим као савез у коме делују паритетне републичке/покрајинске репрезентације. Устав је по њему био усмеравање ка конфедеративној структури југословенске федерације. У члану 3. републике су биле државе засноване на суверености народа, а федерација је само била „државна заједница” (исти термин је користио пре 1941. ХСС- прим. М.Б.) у чијем контексту се, за разлику од република, није помињао „суверенитет”. „Све то је било праћено злослутним наговештајем у уводном делу Устава - отцепљење”. Самоопредељење и отцепљење су легализовани,  а да се при томе није одредио носилац права - народ или територија. Није одређено ни да ли народности (националне мањине) имају то право. Нејасност Устава учинили су распад хаотичним.

„Истицање да су аутономне покрајине делови Србије служило је да се умире поједини српски комунисти: покрајине су у члану 4. дефинисане не као државе већ као ‘друштвено-политичке заједнице’, али то није могло да прикрије чињеницу да су аутономне покрајине из сасвим практичних разлога подигнуте на степен пуноправних федералних јединица. То је према Уставу био простор на којем народи и народности ‘остварују своја суверена права’. Штавише, Устав је јасно истицао учешће аутономних покрајина у вођењу савезних послова, као и у вођењу сопствених, док је њихова улога у Србији предочена као необавезно учешће у пословима Србије, без помињања њихове подређености републици чији су саставни део. У члану 3. аутономне покрајине су набројане заједно са републикама као конститутивни делови Југославије. У жаргону оне су биле „елеменат Федерације”.

* * * * * * * * * * * *

Претње да се непослушној Србији запале Војводина и Санџак

СРБИЈА ЈЕ ПРЕМА сопственом Уставу прихваћеном у складу са савезним, била у ненормалној уставној ситуацији. Довољно је да се каже да ужа Србија није имала сопствене органе, него да су њоме владали србијански органи уз пуно учешће покрајина. У неким битним питањима као што су школство, одбрана, друштвено планирање законодавство је било могуће само уз консензус покрајина. Неки неопходни српски закони нису донети ни до самог краја СФРЈ.

Ове пророчке анализе остале су актуелне у Србији за разлику од других делова бивше Југославије које су одавно заборавиле шта то беше Устав из 1974. године. Претња немачког амбасадора Андреаса Цобела да ће непослушној Србији запалити Војводину и Санџак може само да је подсети на већ виђено из претходних четрдесет година.

Српско руководство није успело да спречи онај део уставних промена који ће породити силна каснија исцрпљивања, драму економске нефункционалности и државне кризе. Није успело да предупреди реформе које су у бази имале премису ,,слаба Србија -  јака Југославија”, како је то касније отворено говорио Лазар Колишевски.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

КАДА СУ ПОЧЕЛЕ расправе о уставним амандманима председник ПК СК Војводине Мирко Чанадановић је први заступао гледиште да питање аутономије Војводине искључиво треба решавати у оквиру Србије, а не Југославије. Често је цитирана његова изјава (јануар 1971) да је „непотребно и за Војводину неприхватљиво да за гаранцију идемо на шалтер Федерације”. То ће му се судњег дана (1972) највише олупати о главу. Тај аргумент су највише користили аутономаши на челу са Стеваном Дороњским, Радованом Влајковићем, Душаном Поповићем, Нандором Мајором и Душаном Алимпићем.

* * * * * * * * * * * *

СВОЂЕЊЕ СРБИЈЕ ИЗМЕЂУ БЕОГРАДА И УЖИЦА: Од смене Српских либерала до „плаве књиге“ о уставном положају покрајина

НА СЕДНИЦИ Савезне уставне комисије 4. марта 1971, ставови Драгослава Марковића, Најдана Пашића и Радослава Ратковића о изједначавању покрајина и република у предложеним амандманима, изазвали су оштру критику Крсте Црвенковског (Македонија) и Едварда Кардеља. На састанку Уставне комисије Скупштине СР Србије 8. марта 1971, потврђено је мишљење да покрајине не могу бити изједначене са републикама и указано да нацрт амандмана прејудицира решења о којима одлучује СР Србија. Отворени отпор стигао је из Приштине. Информације које су стизале српском руководству из осталих. република говориле су да је Србија усамљена у својим ставовима. У политичким круговима Загреба и Љубљане могла се чути парола ,,да Србију треба треба сабити између Ужица и Чачка”.

Некадашњи лидер Маспока Мика Трипало ће у својим мемоарима назвати срамним подсећање (1988) на његове изјаве из 1970-их да „Србију треба сломити, али је треба сломити тако што ћемо јој одломити оба крила, обе покрајине”.  Међутим, остала је упамћена и забележена његова изјава током посете Црној Гори, за вечером са руководством ове републике где је присуствовао и Вељко Влаховић - „Србију ћемо свести између Ужица и Београда”. О овом инциденту је др Жарко Булајић, председник Извршног већа Црне Горе известио свог колегу у Србији Миленка Бојанића, а он Марка Никезића. Револтирани Никезић је 14. марта 1971 у присуству Влаховића исто пренео Титу после његових замерки на рачун Србије. Тито се збунио, а Влаховић је кукавно ћутао.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

ПРЕТХОДНО, Никезић је 11. марта одбио код Тита захтев да се смењује председник Скупштине Србије Дража Марковић по жељи Кардељевој, у „четири ока”. Дража је био сметња замишљеним уставним променама, и „посебно је нервирао Кардеља”. У наставку овог непријатног разговора Никезић је био резолутан бранећи се од оптужби да Србија пружа отпор уставним променама и да допушта раст национализма. Друговима је рекао да се тако озбиљне ствари морају расправити на форумима те да се ,,не могу вршити уставне промене напречац и погрешна је орјентација да треба извршити реформу упркос Србији, против Србије, јер ми нисмо против промена, али да се договоримо заједнички како и шта мењати”. Рекао је: „Ако мислите да уведете принудну управу у Србији, биће лома”. Како се Никезић касније присећао: ,,У ствари, Србија је сметала хрватском руководству и тадашњој Титовој линији”. Кардељ ће ускоро мимо питања Србије за потпредседника Уставне комисије именовати Милоша Минића.

О ХТЕЊИМА хрватског руководства, али и њиховим фобијама и предрасудама, Титовој подршци, писаће протеклих година у својим мемоарима Мика Трипало и Савка Дапчевић, али ће је можда понајбоље одсликати Дарко Худелист . Он је дијагностиковао четири политичке оријентације у модерној хрватској историји у којој су Бакарић и Тито спадали у „другу”, једнако као и Грго Гамулин 1970, која би се могла назвати „хисторијска перспектива рјешавања хрватског националног питања” и која је свој кров у једној етапи добила Уставом из 1974. То је још увек била комбинација класног и националног. „Трећој” оријентацији су припадали Трипало и Дапчевић-Кучар. Она је подразумевала суверену Хрватску у авнојевским границама. Њихов покрет своју леву оријентацију није искључиво везао за југословенску идеју и државни оквир, а националном је дао примат над класним.

„Четврта” оријентација, Туђманова, била је на трагу Мачека, Павелића и Лубурића.

Подразумевала је слободно хрватство у повијесним границама. За Туђмана није никад било спорно да је претпостављао границе Бановине Хрватске тзв. авнојевским границама.

Худелист отворено каже да је Туђманова идеја ХДЗ, основаног 1989. изникнула управо из 11. темељног начела Лубурићеве „Декларације о темељним начелима и дужностима хрватских бораца за ослобођење Хрватске“ из 1961. као и идеје помирења из 1964. године.

* * * * * * * * * * * *

Титу је требало годину дана да разједини српско руководство

РУШЕЊУ СРПСКИХ либерала претходиле су многе мучне расправе са Титом. Посебно је била оштра 11. маја 1971. Почело је са Титовим оптужбама Мијалка Тодоровића на основу оптужби које је служба генерала Мишковића доставила. Никезић је изразио незадовољство односом према Србији и затражио да се руководство „ослободи туторства”, и додао „Србија је стално на оптуженичкој клупи. То постаје неподношљиво, друже председниче, и одвраћа нас од главних послова. Милентије (Поповић- нап.М.Б.) нас је, пре кобног завршетка, обавестио о вашим изјавама у Сарајеву.” До отвореног сукоба је дошло на седници са Тодоровићем који је оптужио Тита да се користе методи осуђени на Брионском пленуму 1966. После излагања Петра Стамболића у коме је поручио Титу ,,да, осим ових људи, не можете у Србији рачунати на друге снаге” и „српско руководство је јединствено”, Тито се повукао. Титу ће требати годину дана да их разједини.

ПОДСЕТИМО да је било потребно да прође непуна година од прихватања Устава 1974. године па да се у Србији искажу његове негативне последице на плану функционисања целине и односа аутономних покрајина са матичном републиком. Председништво Србије је тада формирало радну групу која је имала задатак да припреми радни материјал за расправу о проблемима којој ће у завршници бити укључен сам Тито и који је пресекао тај покушај како смо претходно навели. Текст радне групе Председништва СР Србије, строго поверљив документ под насловом «Социјалистичка Република Србија и аутономне покрајине у њеном саставу - уставни положај и пракса», колоквијално већ назван «Плава књига», упућен 5. јануара 1977. године најужем кругу републичких и покрајинских функционера,  а презентован нешто доцније у Скупштини СР Србије.  Кроз максимално углађену форму квалификација, недвосмислено су наведени проблеми у функционисању на нивоу Федерације и њеним органима, Скупштине СР Србије, Председништва СР Србије, Извршног већа (владе) Србије, Савезног извршног већа, Републичких органа управе, Врховног суда Србије и Републичког јавног тужилаштва, Републичког савета, на плану остваривања обавеза Републике на пословима народне одбране, унутрашњих послова и безбедности, у привредном систему, економској политици, планирању и политици развоја, на пољу образовања, културе и науке. Нису заобиђени ни спорт, физичка култура и информативна делатност.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

У ОДНОСИМА са иностранством покрајине су се на потпуно истоветан начин организовале као република. Формирале су комисије, комитете, секретаријате, стручне службе за односе са иностранством и о својим активностима уопште нису ни на који начин информисали Београд. Такав однос приморао је једном приликом Дражу Марковића, да повишеним тоном приупита: «Па мајку му, где су границе Србије, јесу ли оне само према Бугарској и делом према Румунији... републички органи немају никакав увид нити евиденцију о кретању странаца на Косову и Војводини”. Представници покрајина били су чланови свих републичких тела која су се бавила односима са иностранством и били упућени у све догађаје, из покрајине нису слати никакви материјали нити су републички функционери позивани на седнице њихових одговарајућих тела.

* * * * * * * * * * * *

Нови Сад и Приштина затварају информативни и просветни систем

У „ПЛАВОЈ КЊИЗИ“ је наведен низ драстичних примера, а подсетимо „нова пракса” се уходавала тек две године. Установљено је да се исказале тенденције да се и онако сужен број функција Републике на целој територији (чл.300 Устава Србије) не реализује и да је из тог домена донет најмањи број закона, а да се донети прописи углавном примењују само на „ужем” подручју ван покрајина. „Може се чак уочити тежња да се потврда аутономности, самобитности и равноправности покрајина тражи у оријентацији на решења која ће се разликовати у односу на она усвојена у Републици ван покрајина”, па се наводи пример одвојеног рада на три кривична законика. Почело је затварање информативних и просветних система, па чак и спортских такмичења. Парадоксалан је био однос према школским програмима и плановима. На Косову су увожени уџбеници из Албаније, а војвођански аутономаши су на силу мењали школски систем да је било немогуће да се у Србији и Војводини, користе исти уџбеници. Аутори «Плаве књиге» закључују: «Стварање различитих образовних система, почев од основног образовања до универзитета, негативно се одражава и на јединство националне културе и национални идентитет српског народа, о чему се мора водити рачуна».

Такође је истакнуто да у савезним органима делегати из СР Србије и покрајина наступају неусаглашено, да је само једном Косово било заинтересовано када је на дневном реду било питање помоћи неразвијенима. Друге републике су наступале организовано заступајући своје интересе, а Србија разбијено.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

У ЗАКЉУЧЦИМА  „Плаве књиге“ било је упозорено да је доведена у опасност уставна улога и обавеза Републике Србије да - исто као и друге републике - уз остале своје карактеристике има својство и функцију националне државе српског народа: 

,,С обзиром на изражене тенденције дезинтеграције Републике као целине и на све изразитије диференцирање три одвојена подручја, слабо или само формално међусобно повезана, може се отварати питање да ли српски народ, равноправно са другим народима Југославије остварује своје историјско право на националну државу у оквиру југословенске федерације која почива на принципу националног самоопредељења”.

Подсетимо, да је у поменутој расправи о књизи Јована Мирића „Систем и криза“, хрватски академик Душан Биланџић тада упознао присутне са за јавност потпуно новом чињеницом да је Тито 1977. године, поводом дискусија у Србији о покрајинама, подржао уставне принципе и саветовао да се о томе не отвара расправа.Ради се, у ствари, о састанку представника ЦК Србије, ЦК Војводине и ЦК Косова са Титом који је био позван да арбитрира у спору Републике са покрајинама 27. јула. Том приликом, одбачена је „Плава књига”, експертски материјал о дотадашњим проблемима (кадровска питања, народна одбрана, планирање, судство, безбедност и др). У страху од отварања „српског питања” део српског руководства оценио је „Плаву књигу” неприхватљивом и затражио је Титову арбитражу.

На крају, одбацивањем овог материјала и потребе да се о српском питању тада расправља, отворена су сва она питања са којима ће се мучити политички наследници 1980-их. До тада дезинтеграција минимума заједничког идентитета не само у Југославији него и Србији била је далеко више узнапредовала.

* * * * * * * * * * * *

Покрајинци пркосно демонстрирају самосталност

ПИТАЊЕ РЕВИЗИЈЕ уставно-правног положаја покрајина поново је покренуто непосредно након рушилачких и масовних демонстрација на Косову 1981. Пратио га је страх политичких кругова у Загребу, Љубљани и Новом Саду да би таква расправа отворила озбиљну политичку кризу. Имајући то у виду, партијски врх Србије је крајем децембра 1981. године,  на 18. седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, одлучио да не тражи промену уставне позиције покрајина и смисла постојеће аутономије али да притом изнађе могућности да република оствари унутрашње јединство на целој територији и буде, коначно, конституисана као државна и самоуправна заједница. Петар Стамболић је тада упозорио да се „СР Србији оспоравају она својства која она има као национална држава српског народа и других народа који живе у њој”. 

Упркос свему, седница је завршила закључцима да се државне функције покрајина (општенародна одбрана, државна безбедност и спољни послови) обједине на нивоу републике. Ни касније иницијативе Србије за промену устава нису наилазиле на разумевање осталих. Рад Савезне комисије за политички систем, основане на XII конгресу Савеза комуниста Југославије  смишљено је опструиран. Страх од дезинтеграције и распада државе постајао је све реалнији. На 18. седници ЦК СКС у новембру 1984. на дневном реду су била питања државног уређења и ситуације на Косову потврђена је чињеница да је широко распрострањена свест да се прети дезинтеграцији Југославије и Србије.

ПАРТИЈСКИ ВРХ није био задовољан постигнутим у претходне три године. Незадовољство се односило како на привредну аутархију (посебно нефункционалност великих система) тако и на слаб ефекат донесених закона о народној одбрани, унутрашњим пословима и држављанству, као и других 40 правних аката. Преговори о ревизији Устава које су српски руководиоци водили са руководствима других република нису дали резултате. Ова настојања су и у Приштини и Новом Саду доживљавана од тамошњих руководстава као „угрожавање аутономије и наметање законодавне дисциплине етатистичко-централистичким методом“.  Предрасуде о Србији као хегемону биле су пробуђене самом чињеницом да иницијативе долазе из Београда.

„У каквом је положају било вођство Србије говорио ми је Иван Стамболић који, као председник Централног комитета, практично није могао доћи у Нови Сад и Приштину. Из новина је сазнао да је Кољ Широка нови председник Покрајинског комитата Косова, а априла 1985. године био је после четрнаест година, први председник ЦК Србије који је посетио партијско вођство Војводине: „Гледали су ме као непожељног госта“.

Новинар Слава Ђукић бележи да су покрајине Војводина и Косово у пракси имале и више од уставних оквира из 1974: „На свим скуповима, пратио сам их као новинар изблиза, покрајинци су пркосно демонстрирали своју самосталност која је прелазила у отворени антагонизам. У то време њих не занима шта се догађа у врховима Србије, ни ко ће доћи ни ко ће отићи ”.

* * * * * * * * * * * *

ПОДЕЛА НА БРАНИОЦЕ УСТАВА И РЕФОРМАТОРЕ: Утицај Међународног монетарног фонда на уставне реформе у Југославији

ОТКРИВАЊЕ недовршеног „Меморандума” САНУ у јесен 1986. године одмах је у другим срединама циљано повезано са именом Ивана Стамболића. Меморандум је обновио захтев за промену Устава Југославије којим би се спречило удаљавање покрајина из Републике Србије. „Водећи центри главног противника су видели у Ивану Стамболићу који је још крајем седамдесетих, заједно са Дражом Марковићем водио ову акцију. Драгиша Павловић је тврдио да је кампања против „Меморандума” у партијском врху вођена да би се рушио Иван Стамболић.  То је навело Стамболића да се обрачунава са академицима.

У исто време воде се расправе о књизи „Систем и криза“, што провоцира браниоце „лика и дела” да све оне који указују на повезаност кризе и конституције назову пежоративно кризолозима (Шувар) и ломе их опробаним методима. Шувар је грубо замерио организаторима скупа у Загребу (Градском марскистичком центру) што су организовали југословенску расправу и дали на неки начин сатифакцију аутору Јовану Мирићу.

Данас се често на тлу бивше СФРЈ прећуткује улога Међународног монетарног фонда (ММФ) у инсистирању на променама уставног система као предуслова модерним реформама финансија и тржишта. Посебно се превиђају захтеви везани уз други Stand by аранжман да се укине апсолутно вето, укључујући право вета покрајина унутар Србије. О томе много отвореније пишу страни аутори (J. Lampe, S. Woodward, J. Alcock, D. Johnston).

Сузан Вудворд подсећа да је на промоцију Милошевића утицало држање западних банака и владе САД због тога што је виђен као економски либерал и политички конзервативац који би имао ауторитета да имплементира реформе које су они захтевали. Лемпи и Олкок, као и Џонстонова такође уочавају овај важан сегмент. Од утицаја за његову промоцију су била његова залагања у Крајгеровој комисији 1981. насупрот тзв. „доходашима”.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

ДАЈАНА ЏОНСТОН скреће пажњу да је „дужничка клопка” и потоњи захтеви ММФ који су подразумевали неопходне уставне промене, посебно ускраћивање права вета које је парализовало савезну владу, али и Србију,. као предуслов привредне реформе изазвали реакцију локалних лидера. Косовски локални лидери, предоминантно Албанци одупирали су се свакој врсти реформе. „Према томе, да ли су тога били свесни или не, западни банкари и дипломати, тражећи од Београда да проведе крупне либералне реформе, самим тим су позивали на укидање аутономије Косова како је била дефинисана Уставом из 1974. године, што је Запад сместа осудио као неприхватљиву српску агресију на Косоваре“.

Након више од две године натезања бранилаца и реформатора, али највише под притиском ММФ, Председништво ЦК СКЈ предложило је републикама и Савезној скупштини 21. јануара 1987. око 120 амандмана на Устав из 1974. Амандмани су предвиђали и већу јурисдикцију Србије над покрајинама. Но то ће, за оне који се сећају, бити тек почетак драматичне завршнице.

Да је отпор променама најчешће изазивала чињеница да је Србија на путу да поврати нешто од изгубљеног и наметнутог, сведочи резигнација одлазећих војвођанских функционера у октобру 1988. који су тада јавно (поједини) прозивали своје дојучерашње патроне из других средина за изјаве: „Ако нису против Србије, онда и нису потребне (покрајине)”. То потврђују и накнадне интерпретације из нових држава наследница које оптужују Србију да је задржала представништво покрајина у Председништву СФРЈ и у другим органима Федерације. Да ли то значи признање да је систем из 1974. управо рачунао да ће покрајине увек бити уз друге, а не уз Србију?

* * * * * * * * * * * *

Наивност српских партијских руководилаца

НЕКАДАШЊИ публициста, а потом професор на Стирлинг универзитету у Шкотској, Дејан Јовић је научној јавности понудио своје виђење под насловом: ,Је ли Србија прихватила Кардељев концепт или јој је био наметнут?”  Према грађи која је у своје време била доступна аутору (до 2000), али углавном на мемоарима и разговорима са појединцима из српског руководства (нпр. Дражом Марковићем) аутор закључује да је српско политичко руководство прихватило уставне промене својом вољом, јер је у њима видело стварење главних циљева Србије: да Југославија опстане, да опстане као социјалистичка земља у којој Србија није под сталном оптужбом да доминира над другима него да је равноправна с другим републикама и народима те да у њој мањине/народности буду третиране као равноправни политички субјекти. „Сва та три циља била су у складу с идеолошком визијом свијета коју су дијелили с Кардељем и својим друговима у другим републикама и покрајинама”. Даље, под сугестијом интервјуа које је водио, наводи да је децентрализација Југославије требала показати да Срби нису експлоататори других, те да су сами добили већу самосталност коју су хтели искористити за модернизацију. 

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Међутим, када су видели да други комунисти то не опонашају у складу са начелима и да је пракса нешто друго, започели су иницијативе за промену устава. Почело је 1977, потом још три пута, расправом о Косову 1981, критичком анализом функционисања политичког система 1982. и предлогом Милоша Минића 1983. да се расправи стање у Партији. Све су те иницијативе наилазиле на отпор других република и оних у врху који су Кардељев концепт другачије схваћали.  То је по Јовићу развило нови дискурс у Србији у коме су Ранковић и Добрица Ћосић постали национални хероји, раније критиковани и одбацивани.

МАДА СЕ УЗ Јовићеве закључке који су и плод компаративне анализе, због коришћења „накнадне памети” неких актера или натегнуте интерпретације, могу поставити упитници на маргинама, остаје утисак да је веома успело изложио наивност српских партијских руководилаца и политичких лидера који су олако схватали значај прихватања одлука, закона, амандмана и Устава. То је довело до праксе која ће заоштрити ствари 1980-их и допринети распаду земље.

Фото Стеван Крагујевић, Предраг Митић, Ратко Радетић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Фејсбук и Википедија

Ни у књизи професора Холма Зундхаузена, упркос литератури нема захтева ММФ за уставном реформом и укидањем апсурдног института вета као препреке тржишним и монетарним реформама. И овај историчар, мада тачно констатује да је Скупштина Србије уставним амандманима 1989. само укинула право вета на промену републичког устава, то шири на губитак њихових дотадашњих права и у Федерацији. Он објашњава читаоцима да је Србија тако „имала три гласа”, а прилагођавањем Црне Горе и четврти. Он се ту не пита какав је био систем пројектован 1974. у коме су ставови покрајина у Федерацији били предвиђем да буду увек (!) против Србије. У књизи коју подупире немачко министарство спољних послова прескачу су подаци о промени националне структуре у Војводини у корист српског фактора, али се  помно прати његово опадање у Санџаку.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

14. 05. 2025. у 06:15

Друштво

0 2

ТИТОВА ТАЈНА ДИПЛОМАТИЈА СА СВЕТОМ СТОЛИЦОМ: Реакције на успостављање односа између Југославије и Католичке цркве

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 2

ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКИ "КОНКОРДАТ": Антисрпско Југославенство и Католичка црква 1965 - 1971

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 5

ВАТИКАН И РАСПАД ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Утицај Католичке цркве на судбину српског народа у двадесетом веку

30. 04. 2025. у 17:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације