ИЗБАЦИТИ СВЕ ШТО ЗАТИРЕ ТРАДИЦИЈУ И ПОДСТИЧЕ ЗАБОРАВ: Анализа "Новости" шта би требало да донесу измене закона о уџбеницима

НАСТАВНИ програми за српски језик и књижевност, историју и географију, требало би да буду подршка националним интересима наше земље, да за њих знају и ђаци, а не да буду непрепознатљиви у наставном програму. Да би се написали нови наставни планови и програми потребно је окупити најеминентније истраживаче из области које су кључне за разумевање националног идентитета који би "претресли" садашње садржаје и објективно и без уношења идеологие и политике, написали нове.

Фото: Н. Фифић

Ово су за "Новости" рекли стручњаци из различитих области коментаришући измене Закона о уџбеницима које је сачинило Министаво просвете и упутило их на јавну расправу.

Они истичу да ученици основне школе имају обиман програм испуњен многим академским знањима, а у малој мери садржајима који омогућавају да се у настави реализују циљеви образовања и васпитања који се односе на развијање националног идентитета, развијање свести и осећања припадности Републици Србији, поштовање и неговање српског језика, традиције и културе српског народа, поштовање и очување националне културне баштине.

Наши саговорници сматрају да би наставне планове и програме у националним уџбеницима требало да пишу стручњаци са универзитета у Србији, из САНУ, са института, из Матице српске...

Како каже историчар Александар Растовић, потребно је ангажовати најбоље истраживаче за хронолошке историјске периоде, од средњег века до модерног доба.

- У будућим наставним плановима и програмима не би смело да нам се догоди да пише да су балкански ратови било освајачки, да се умањује број српских жртава у НДХ, па да пише да је у Јасеновцу старадало мање од 100.000 Срба, иако је комисија одмах након Другог светског рата утврдила да их је страдало 500.000. Даље, не би смело да пише да је у Србреници начињен геноцид, и многе друге ставри којима се врши ревизија историје - напомиње Растовић.

Исто тако треба поступити када је у питању писање нових наставних планова и програма из других националних предмета, према законским изменама у ту групу спадају предмети за основну школу - историја, географија, српски језик и књижевност, матерњи језик, матерњи језик и књижевност, свет око нас, природа и друштво, музичка култура.

Како нем је рекла др Оливера Крупеж, професорка српског језика и књижевности, Србија би требало да има школски систем у којем ће промовисати своје вековне и суштинске националне и традиционалне вредности - систем који ће бити отворен за све што га може унапредити без одрицања од сопствених и од општељудских вредности.

- Иако је природно да се тежи ка новим моделима образовања, у њима је неопходно задржати равнотежу између иновација и традиције, националних и наднационалних циљева - сматра ова професорка. - Свет је изложен променама, па се и национални програми морају мењати, али никако у смеру супротном од националних интереса. Не треба да се закопавамо у националној прошлости, али јој свакако треба дати одређени простор и значај, како не бисмо изгубили културу сећања и свест о себи. Губитак равнотеже је погубан, мора постојати граница преко које не сме да се пређе када је у питању очување националног идентитета и културног наслеђа.

Када је реч о новом Нацрту Закона о уџбеницима, наша саговрница каже да није видљиво шта је циљ измена стога што проблем не лежи у томе ко штампа уџбенике, него у томе ко и на основу којих критеријума поставља образовне и васпитне циљеве и ко креира наставне програме.

- Време је да се стане на пут страним издавачима који су се уплели у процес креирања наставних програма, успоставили контролу над наставним и другим садржајима важним за образовање - готови годишњи и оперативни планови мимо методичких постулата, готове припреме за час, материјали за такмичења и др. - и који су, захваљујући енормном профиту, изградили чврсту дистрибутивну мрежу и увели закулисне радње о којима се много говори и зна не само у избор уџбеника - каже др Оливера Крупеж.

Она нагалашава да сукоб интереса није присутан само на релацији аутор - издавач, већ је много значајнији у домену учешћа у радним групама за предлоге програма и другим улогама у дугом ланцу од наручиоца до корисника.

- Сви су заклоњени иза компетенција чланова комисија за програме који су уједно, највећим делом и аутори уџбеника, што је директан сукоб интереса - каже наша саговорница. - Суштински је важно питање да ли је један национални издавач гаранција квалитета уџбеника и уређенијег образовања, јер пропусте у наставним програмима не може исправити ни најбољи аутор уџбеника.

Она, такође, указује на проблем који дуго траје, а то је мали број часова српског језика и књижевности у образовном систему, па истиче да је важније уредити наставни програм и повећати број часова из овог предмета него штампати додатне уџбенике.

- Предмет српски језик и књижевност у највећој мери може да допринесе изградњи личног, културног и националног идентитета младих - истиче наша саговорница. - Број часова српског као матерњег језика најмањи је у свету, а није могао да се повећа под изговором да су ученици оптерећени бројем часова. У међувремену, недељни фонд часова за ученике знатно је повећан увођењем којекаквих изборних и факултативних предмета који су обавезни...

Када је реч о лектири, наша саговорнца истиче да се
вредност лектире може мерити посредством капацитета за развијање љубави према књижевности, за подизање естетског и доживљајног нивоа у разумевању књижевног дела, за развијање језичких вештина, развој хуманистичке личности, неговање културе сећања.

- Збрка наслова у којима се наши ученици не препознају, нити им могу побудити емоцију, већ има видљиве последице - напомиње она. - Катастрофални пад нивоа разумевања прочитаног, сиромашење речника, говорна и писана (не)култура, прикривају се спуштањем критеријума и оцењивања и структуре завршних тестова, притисцима на наставнике у виду препорука за оцењивање итд. У програмима за српски језик и књижевност уочљиво је систематично редуковање садржаја од националног интереса и присуство скривеног курикулума у уџбеницима којим се подржава потирање националног идентитета и културног наслеђа. У две узастопне реформе наставних програма неки наслови су изостављени, а неки замењени делима "неутралног" садржаја, без одговарајућих потенцијала за обраду у настави. Уместо непосредно и уметнички јасно исказаних историјских околности и чињеница, присутни су пречишћени наслови и одломци којима се нуде спорне скривене поруке: да српски народ никада није био угњетаван, да се није борио нити је страдао у светским ратовима...

Оливера Крупеж каже да се намеће утисак да се кроз наставне планове и програме затире свест о традиционалним српским вредностима и подстиче заборав.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације