УСТАВ ИЗ 1974. ТРАСИРАО ПУТ У БАНКРОТ: Kрах Југословенског самоуправног и економског систeма

ЗАКОНИ донешени на основу Устава из 1974. године омогућили су републичким и покрајиснским олигарсима да се слободно задужују без икаквог договора са Федерацијом.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Тако је дуг од 1976. до 1984. порастао са 7,9 на 20,1 милијарди долара. Највећи раст је био од 1977. до 1980, за чак 9,3 милијарде. Међутим, тадашњи политичари су у више наврата износили много веће бројеве од званичних. Милош Минић је 12. јануара 1982. у Председништву ЦК СКЈ рекао да је дуг иностранству крајем 1980. износио 18,9 милијарди долара, али да је држава дуговала и 7,8 милијарди долара својим грађанима, дакле укупно 26,7 милијарди. Економиста Иван Стојановић је октобра 1984. говорио да девизне обавезе крајем 1983. нису биле званичних 19 милијарди већ 28,4 милијарде долара.

ЕКОНОМСКО посртање Југославије поклoпило се са променом стратешких интереса Запада, пре свега Америке. Њихове аналитичке и обавештајне службе располагале су поузданим подацима да се Совјетски Савез, оптерећен трком у наоружању,налази пред колапсом.

Процене су биле да ће се распасти до краја девете деценије прошлог века. То се уосталом и показало тачним. Такав однос снага битно мења и стратешки интерес према Југославији који је заправо потпуно нестао. Сједињене Америчке Државе више нису имале било какву потребу за одржавање СФРЈ.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

ПРЕМА расположивим подацима 1982. српски дуг, заједно са покрајинама  је био 5,4 милијарде, односно 28%. укупних обавеза Југославије према страним повериоцима. Такозвана ужа Србија или централни део републике дуговао је 3,426 милијарди долара.

Дакле – само  17,8 одсто, што је сразмерно величини и броју становника било најмање задужење. Акумулација  капитала  остваривана у такозваној „Ужој Србији“ преливала се у друге делове заједничке државе

ЦЕХ сепаратистичке економске политике плаћали су грађани кроз рестрикције струје, „пар-непар" вожњу и дефицита животних намирница: није било довољно нафте, шећера, кафе, лекова, уља, детерџената…

* * * * * * * * * * * * * 

БАНКРОТ ЗБОГ НЕПОШТОВАЊА ЕКОНОМСКИХ ЗАКОНОМЕРНОСТИ: Преговори са ММФ и дугорочни програм економске стабилизације

ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ је 1982. међународно финансијско тржиште практично постало затворено. Држава је могла или да прогласи мораторијум или да склопи аранжмане о рефинансирању обавеза уз учешће свих кредитора. Одлучила се за рефинансирање обавеза које су доспевале у 1983. и за нове финансијске и робне кредите, о чему је СИВ преговарао са ММФ, Међународном банком за обнову и развој, Банком за међународне обрачуне из Базела, са петнаест западних влада потписница Бернског аранжмана и око 600 комерцијалних банака дотадашњих кредитора југословенске привреде које су формирале Међународни координациони комитет од 15 банака.  Страни финансијери су инсистирали на реформама југословенског система, које је суштински било немогуће спровести без промене устава и спречавања паралисања савезних институција укидањем права вета република и покрајина који је заживео у пракси.  Иако је Југославија преговарала са више страних субјеката, било је јасно да они наступају синхронизовано и сви југословенски покушаји да билатерално постигну споразум су одбијани.

Председница СИВ Милка Планинц је сведочила: „Показала се права слика, посљедица стања које је дуго трајало. Укупна потрошња у земљи знатно је премашила реалну, тржишну вриједност онога што смо производили. Требало је то напокон враћати. Без повећања производње то је било немогуће. Без подршке земаља у којима је 600 банака повјериоца  то би било немогуће, а оне без судјеловања и коначног мишљења и оцјене ММФ нису намјеравале ни започињати разговоре, а још мање преговоре о репрограмирању дугова. А без преговора и њихова успјешног завршетка заиста бисмо имали само оно ‘радије ћемо јести траву’!”  Сви кредитори, а пре свега ММФ, условили су споразум са Југославијом прилагођавањем привреде и економске политике тржишним критеријумима (смањење свих видова потрошње, прелазак на политику реалног курса динара и реалних камата, обуздавање инфлације).  

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

ПОЧЕТКОМ 1983. ДЕЛЕГАЦИЈА ММФ је у Београду од 11. до 17. фебруара суочила југословенску страну са подацима који су показивали да је криза привреде дубља него што се крајем 1982. претпостављало да ће бити: дефицит текућег биланса са конвертибилним подручјем износио је 1,4 милијарде долара уместо предвиђених 865 милиона, усвојени буџет федерације је био већи од очекиваног, нови девизни закон је погоршавао доходовни положај извозне привреде. Међународни монетарни фонд је захтевао пооштравање политике у области курса динара, фискалне и кредитно-монетарне политике, даљу девалвацију динара за 15% у односу на крај 1982, смањење раста домаће активе, јер је новчана маса остварила бржи раст од планираног и др.

Резултат преговора са страним институцијама било је закључивање пет линија кредитних аранжмана у 1983. којима је Југославија обезбедила око 4,6 милијарди долара како би спречила банкрот.  (Са ММФ је закључено 604 милиона долара по stanad by аранжману за 1983; са Међународном банком за обнову и развој по посебном кредиту за структурално прилагођавање од 275 милиона долара. Са Банком за финансијске обрачуне у Базелу је закључен краткорочни кредит од 500 милиона долара са обавезом враћања већ у 1983. години.

Уговор о финансијском кредиту са Међународним координационим комитетом предвиђао је 600 милиона долара готовинских средстава са роком враћања од шест година, 980 милиона долара за рефинансирање дела обавеза главнице дуга које доспевају за плаћање у 1983. после 17. јануара са роком враћања од шест година и обнављање дела краткорочног дуга од 215 милиона долара (део који се односио на коришћење финансијских средстава) и његово претварање рефинансирањем у средњорочни кредит од две године. Кредитни аражман са владама 15 западних земаља био је тежак 900 милиона долара робних кредита намењених производњи за извоз на конвертибилно подручје, 300 милиона долара финансијских кредита за рефинансирање дела обавеза главнице дуга које доспевају 1983. и 220 милиона долара нових финансијских готовинских кредита.

* * * * * * * * * * * * * 

Проглашење мораторијума куца на врата Југославије

ТЕШКИ ПРЕГОВОРИ са међународним повериоцима и рад на домаћем програму стабилизације су приведени крају у лето 1983. Савезно извршно веће је закључило да простора за побољшање услова у даљим преговорима скоро да више није било и да би непостизање споразума неминовно водило једностраном проглашавању мораторијума са свим негативним последицама на политички и економски положај и углед земље и на унутрашње односе. После драматичног говора Милке Планинц, која је упозорила на опасност од проглашења мораторијума, Скупштина СФРЈ је на ноћној седници 2/3. јула 1983. прихватила гледиште СИВ и усвојила више интервентних закона (о плаћању у конвертибилним девизама, о обезбеђивању девиза за плаћање доспелих обавеза по страним кредитима, о изменама Закона о девизном пословању, о гаранцији Федерације за обавезе по споразуму о кредиту Народне банке и овлашћених банака са Међународним координационим комитетом) којима су југословенска држава, њена влада и централна банка постали једини јамац свих кредита, што је био захтев ММФ. Тиме је Федерација као држава била солидарно одговорна за све обавезе привредних субјеката и свих република и покрајина.  (Тим законима су регулисани механизми којима се земља као гарант обезбеђивала од кашњења у извршавању обавеза према иностранству, регулисане су обавезе Федерације као гаранта и односи између република и покрајина, са једне, и Федерације, са друге стране, у вези са давањем тих гаранција и сл.)

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Паралелно са преговорима са ММФ Југославија је радила на економском програму. Савезни друштвени савет је 1981. формирао Комисију за питања економске стабилизације, на чијем је челу био Сергеј Крајгер. Резултат њеног рада био је документ од хиљаду и петсто страна у коме су били антиинфлациони програм, програм за решавање незапослености, политике становања, део о спољнотрговинским односима, пољопривреди итд.

ПРОГРАМ ЈЕ УСВОЈЕН  у условима у којима је одлучујућа улога у управљању друштвеним развојем била у рукама партијско-државног апарата који је политичку моћ концентрисао у републикама и покрајинама, без самоуправног одлучивања организација удруженог рада и тржишног механизма. Полазећи од става да самоуправљање нема алтернативу и да проблеми нису лежали у Уставу и Закону о удруженом раду већ у његовој примени, документ је био компромисан. Уочавао је фрагментацију тржишта као забрињавајућу појаву, али одбацивао поновну централизацију. Предлагао је мање модификације политичког система, али не његову промену. Тај је програм био „прихватљив свима баш зато што је био тако неконзистентан и нејасан”. Заклињао се у Устав и Закон о удруженом раду, а залагао се за тржишне услове привређивања. Аутори програма су закључили да је потискивање економских законитости, отуђивање дохотка од организација удруженог рада и „волунтаристичко” интервенисање политичких руководстава у економији створило нерационалну привреду, али нису понудили механизам за враћање политике у уставне оквире.

Милка Палнинц је касније оценила да је програм имао „довољно компромиса, па чак и протурјечности у којима су они који су били против најважнијег циља програма проналазили упориште за друкчије тумачење, заправо одбијање програма”.  У таквим околностима је 1982-1985. СИВ, на чијем је челу она била, водио политику смањења инвестиција, ограничења увоза, одлива девиза и подстицања извоза. Југославија је успевала да очува ликвидност, али без темељних реформи. Влада је била на мети и партијских догмата и присталица реформи и тржишне привреде. „Резултат је била све дубља криза привреде, пад доходака и животног стандарда и скоро непостојећи привредни раст”.

* * * * * * * * * * * * * 

Ломила се копља око цена, камата и расподеле девиза

СКУПШТИНА СФР ЈУГОСЛАВИЈЕ  је крајем јуна 1983. усвојила Дугорочни програм економске стабилизације. Савезно извршно веће је формирало Комисију за припрему и спровођење плана остваривања програма. Извршно веће Србије је формирало радне групе, а План остваривања програма до 1985. усвојило је 28. септембра 1983. Акценат је стављен на решавање питања међусобних дуговања организација удруженог рада и банака, оживљавање производње, посебно индустријске и пољопривредне, повећање извоза, ефикасније коришћење друштвених средстава, усклађивање инвестиција са реалним могућностима, смањење средстава за општедруштвене и заједничке потребе.[...]

Југословенска држава је 1983. одржавала спољну ликвидност, али више смањењем увоза него повећањем извоза. Савезно извршно веће је у августу ослободило цене, а поново их замрзло у децембру. Инфлација је била највећа после рата, чак 60%.

Да би очувала спољну ликвидност, Југославији је било потребно 3,6 милијарди долара страних финансијских средстава 1984, од чега 3,3 са конвертибилног подручја. Обавезе према иностранству само за главницу дуга за конвертибилно подручје су 1984. биле 2,9 милијарди а за камате за исте кредите 2,3 милијарде, укупно 5,2 милијарде долара. Југословенска политичка елита и економски стручњаци су се слагали у оцени да је Југославија била, рачунајући по глави становника, најзадуженија земља у Европи са највећом стопом инфлације и у врху земаља по стопи незапослености. Камате плаћене за стране кредите 1983. износиле су скоро половину личних доходака запослених. Колико је спољни дуг гушио југословенску привреду, показивао је и стални раст процента учешћа отплата дуга иностранству у девизном приливу од извоза роба и услуга: 1981. године 41,9%, 1982. био је 54%, а 1983. чак 62,6%. Радило се о сталном дефициту роба и услуга од око 2,5 милијарди долара који је надомешћиван задужењем. Међутим, страни центри финансијске моћи нису давали паре без условљавања.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

У ПРЕГОВОРИМА СА  ММФ  децембра 1983. и јануара 1984. југословенски врх се суочио са неколико тешких услова за наставак финансијских аранжмана. Копља су се ломила око питања цена, камата, расподела девиза, девизног курса, извозних подстицаја. Међународни монетарни фонд, од кога је очекивано 500 милиона долара, тражио је да се реалне каматне стопе уведу до краја 1984, а СИВ је прихватао до краја 1985, рачунајући да ће се до тада смирити инфлација, чиме камате не би требало много дизати. Југославија је сматрала да би подизање каматних стопа било велики удар на привреду у ситуацији недостатка обртних средстава. Постојале су мање разлике око курсне политике, а непремостив је био захтев ММФ за промену Девизног закона са становишта потпуне продаје девиза организација удруженог рада са изузетком 15%, што би остало на располагању извозницима.

Међународни монетарни фонд је тражио да се на рачунима НБЈ имобилише око 6-7 милијарди старих динара вишкова прихода друштвено-политичких заједница. Преговори су настављени 4. јануара 1984. у још тежој атмосфери. Пошто је СИВ у међувремену замрзао цене, ММФ је захтевао и замрзавање свих видова потрошње, укључујући и плате. Остао је низ отворених питања (цене, каматне стопе, курс динара, финансијска дисциплина, фискална политика, кредитни лимити и девизне резерве).

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Кључна неслагања су и даље биле камате и девизни курс.  Без постизања договора и добијања финансијске подршке, Југославија је могла да рачуна само са до тада закљученим редовним кредитима од 800 милиона долара уместо потребних 3,6 милијарди. То би водило у неликвидност у плаћањима према иностранству, проглашење мо- раторијума на обавезе по страним кредитима и почињање преговора о репрограмирању дугова у оквиру Париског клуба. За време његовог трајања Југославија не би плаћала обавезе из главнице дуга, али би били прекинути сви видови финансирања земље од страних поверилаца током трајања преговора. У таквим условима, Председништво ЦК СКЈ је 21. децембра 1983. захтевало од републичких и покрајинских руководстава да се упознају са могућношћу да због неуспелих преговора Југославија западне у тешку кризу, што би, како је нагласио СИВ, захтевало „посебно нередовно мобилно стање од организација удруженог рада до федерације”...

* * * * * * * * * * * * * 

Србија се у економији ослањала на сопствене снаге

СРБИЈА ЈЕ У ДОБРОЈ мери делила судбину Југославије. У Србији су у 1984. рачунали са девизним приливом са конвертибилног подручја од две милијарде и 210 милиона долара, од кога би остало само 12% или 164 милиона долара за увоз и друга плаћања.  (За нафту, Федерацију и друге савезне потребе је требало издвојити 44,1% девизног прилива, чиме би за остала плаћања без страних кредита остало милијарду и 360 милиона. Обавезе по средњорочним и дугорочним кредитима су биле 765, а краткорочним 450 милиона.)

До детаља упознато са током преговора са ММФ и суморним прогнозама за 1984. годину, руководство Србије је у први план ставило захтев да се доследно спроведе програм стабилизације. Преовладали су став Душана Чкребића и Драже Марковића да финансијска подршка споља није сама по себи довољна и да је велики део узрока кризе лежао у унутрашњим слабостима, недоследном спровођењу зацртане политике и деформацијама у друштву, као и процена Слободана Милошевића да стране институције неће ускратити финансијску подршку Југославији. На одобравање је наишао и Милошевићев став да, ако дође до ускраћивања помоћи, то неће бити због разлика око камата, курса динара и девизног закона, већ из политичких разлога, јер су они увек били у позадини притисака на Југославију. Милошевић није имао дилеме шта би се десило ако би до прекида помоћи ипак дошло - парола „ослонац на сопствене снаге” постала би „једина парола опстанка овог нашег друштва”, привреда би прешла на „полуратни колосек”, где су затворени сви „вентили и канали прилива ликвидних девизних средстава” и где би се плаћање роба и услуга вршило из резерви које би друштво формирало у посебним условима. Захтевао је даље заоштравање одговорности и рада на разради дугорочног програма стабилизације, а да се варијанте кризних ситуација, ако неко нападне земљу или прекине финансирање, разрађују као све кризне варијанте.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

ПОДСЕЋАЈУЋИ ДА РЕУЛТАТИ  привређивања ни у 1983, када је добијена финансијска подршка споља, нису били очекивани, Дража Марковић је закључио да је то доказ да су проблеми били на другој страни - у „вишегодишњем непоштовању економских закономерности”. Марковић је добио подршку за став да Србија може да подржи задуживање у 1984, али само у функцији смањења дуга, тј. у функцији поштовања економских закономерности у спровођењу програма стабилизације. И Чкребић је стављао акценат на унутрашњу политику, заговарајући потребу да политика економске стабилизације „прожме целокупно наше друштво”.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Добривоје Видић је видео политичке импликације преговора са међународним финансијским институцијама. Тражио је да државни врх упозна владе западних земаља са тиме да би изостанак подршке створио антизападно расположење у народу: „Изазивати дестабилизацију Југославије, стављањем неких непремостивихуслова, значи отварати питање - куда ви нас гурате и какве шансе стварате за стабилност у овом делу света”. За Видића је црвена линија у преговорима са ММФ било све оно што би угрозило независност земље и друштвени и економски систем. Председник Председништва Србије Никола Љубичић је говорио о потреби стварања плана раздужења Србије до 1990.

* * * * * * * * * * * * * 

РАЗОРНА МОЋ ЕКОНОМСКОГ ПАРЦЕЛИСАЊА ЗЕМЉЕ: Галопирајући талас инфлације динара угрозио ауторитет државе

У ЈЕКУ преговора са ММФ, о југословенској и српској привредној реалности у условима унутрашње кризе, оптерећености спољним дугом и притисцима страних финансијера, Слободан Милошевић је говорио српском руководству 25. јануара 1984. на седници Председништва ЦК СКС. Дуг Србије ван територије покрајина је тада износио три милијарде 337 милиона и 200 хиљада долара. Тај део Србије је и даље мање учествовао у југословенском дугу него у националном дохотку (17,4% према око 25%). У Србији је 1983. остварен мањи раст индустријске производње и већи пад пољопривредне производње, мањи доходак по запосленом, мањи укупан извоз и мањи извоз на конвертибилно подручје него у Југославији, али је у односу на државни просек смањен увоз, а нижи су били и раст цена и трошкова живота.

Милошевић је био веома критичан према резултатима државних интервенција у привреди 1983. и неспровођењу програма стабилизације. [...] Сматрао је да је ослобађањем цена у августу 1983. СИВ „разбуктао највећи талас инфлације забележен за последњих неколико година”, а онда је замрзавањем цена 23. децембра 1983. створио услове за „такве шпекулације и политизације, такве компромитације одговорних органа и појединаца, да се поставља питање елементарног ауторитета власти”. [...] Истицао је неопходност успостављања јединственог тржишта, јер је привредно парцелисање земље имало „разорну моћ”. У условима галопирајуће инфлације и искиданих економских токова, исказао је страх од распада економског система.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Када су са ММФ уговорени услови новог споразума, најважније његове одредбе је Председништву ЦК СК Србије  15. марта 1984. саопштио Борисав Јовић. Кључне тачке договора тицале су се цена, камата, курса динара, девизног система и финансијске дисциплине. Договорено је да 1. маја буде укинута одлука о замрзавању цена, с тим да се врши тромесечно прилагођавање цена нафте, нафтних деривата и гаса, сразмерно кретању курса динара у односу на долар и да цене струје и железничких тарифа буду на реално вишем нивоу него што су биле 1983, са циљем прерасподеле у корист делатности чије су цене биле депресиране. Јовић је одмрзавање цена подржао политичком оценом да замрзавање на дужи рок није могуће без тешких последица по производњу.

КУРС ДИНАРА, који је претходне године усклађиван сваког месеца, у складу са разликом у расту домаћих цена у односу на светске, био би на сличан начин одређиван и по основу договора са ММФ. Тиме би „клизање” курса зависило од тога колико Југославија успе да своје цене „сузбије” у односу на светске. Јовић је подсетио да је реалан курс динара „фундаментални услов” за повећање извоза. Неслагања око девизног система су резултирала договором да се на јесен обнове разговори пошто се изврши анализа функционисања девизног система. Основно неслагање је било око динамике његове промене којом би се одустало од везивања извоза за увоз и од постојећег начина расподеле девиза са циљем да се оствари динарски интерес за извоз, конвертибилност динара и преструктурирање привреде. Савезно извршно веће није прихватило да промене буду одмах изведене. Јовић је изнео процену српском врху да би инсистирање ММФ на променама система било повољно и у складу са програмом стабилизације. Тешки преговори око каматних стопа су окончани договором да се каматне стопе на штедњу грађана постепено повећају до реалне стопе, што је био компромис између захтева СИВ да се то уради касније и захтева ММФ да се то уради до краја године. У погледу камата на девизне улоге, став југословенске владе је био да се оне прилагоде каматама у земљама о чијим валутама је реч, а не да буду линеарне. 

* * * * * * * * * * * * * 

Без девизне штедње грађана, земља није могла да се задужује

САВЕЗНО ИЗВРШНО ВЕЋЕ  је проценило да би се тиме задржала стимулативност девизне штедње, јер би услови били исти или нешто повољнији него у иностранству. Очекујући политичке дискусије око решења договорених за политику каматних стопа, Борисав Јовић је подсетио да је и програмом стабилизације истакнута неопходност обарања стопе инфлације и закључено да је „ефикасност друштвених средстава” у дужем периоду опадала и да је напредак привреде био успорен због недостатка економских критеријума у вези са друштвеним средставима, јер је одсуство реалне цене друштвеног капитала водило умањењу штедње и увећању задуживања грађана путем нерационалне потрошње, која је имала неповољну структуру („од викендица до скупих аутомобила, путовања по иностранству”). Посебно је истакао заинтересованост државе за девизну штедњу грађана, јер би без тих средстава држава морала да се додатно задужује у иностранству „код светског финансијског капитала код кога су камате троструко веће”. Јовић је био свестан да ће предложене мере повећати трошкове привреде, али је подржао то што ће тиме пословање бити засновано на реалној економској бази.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Међународни монетарни фонд је инсистирао на томе да се контрола успешности југословенске политике врши преко девизних резерви које Југославија мора да увећа, па је договорен ниво који је држава морала да има у одређеном периоду. Требало је да у току 1984. резерве порасту са 1,6 на 2,1 милијарду долара. Утврђено је да целокупне јавне финансије (сви буџети, СИЗ-ови) морају да расту спорије од раста инфлације. Задржан је принцип да се вишкови прихода јавног сектора издвајају на посебан рачун блокиран на неколико година, јер је ММФ на томе инсистирао.

ПОЛИТИКОМ реалног курса динара, Југославија је прихватила смањивање извозних субвенција којима је дуго компензовала нереалан курс своје валуте. Јовић је партијском врху Србије нагласио важност договора са ММФ у вези са финансијском дисциплином и последицама које ће она оставити. Радило се о рестрикцијама према организацијама удруженог рада које су остваривале губитке или су биле неликвидне. За њих је било предвиђено ограничење повећања личних доходка, са изузетком електропривреде, производње угља, црне металургије, прехрамбене индустрије, здравства, социјалне заштите, железара и железница. Јовић је ту меру образложио ставом да је „немогуће више дозволити експанзију потрошње на оним тачкама где се врши експанзија губитака”.

Друго, договорено је да се друштвено-политичким заједницама ограниче могућности да покривају губитке привреде, што је до тада вршено преко заједничких резервних фондова тако што су преливана средства од оних који су стварали вишкове на оне који су стварали губитке. Ове мере финансијске дисциплине Јовић је означио као услов за почетак преструктурирања југословенске привреде. Подвукао је да је споразум са ММФ био неминовност за државу која је имала седам милијарди долара извоза, а само за увоз репроматеријала и сировина трошила осам милијарди долара. Према Јовићевој анализи, без страних кредита Југославија би преполовила своју производњу, а повећање производње и преструктурирање привреде су били услови за смањење спољног дуга. Инсистирао је и на томе да је Југославија све што је договорила са ММФ требало да спроводи и без притиска споља, јер су те мере биле услов повећања ефикасности привреде.

* * * * * * * * * * * * * 

ДРАМАТИЧНА НОЋ У КОЈОЈ ЈЕ ИЗБЕГНУТ МОРАТОРИЈУМ: Савезна влада (СиВ)  И Савезна скупштина Југославије у сталном заседању  

СКУПШТИНА СФРЈ је била последња институција која је одобрила политику СИВ, тј. предложене законе који су омогућили договор о страним кредитима. То је урађено после дводневног непрекидног заседања скупштинских тела и мучних усаглашавања делегација република и покрајина, скоро у сталном заседању у згради Скупштине.

И поред опсежне политичке припреме, усвајање закона у Скупштини СФРЈ није текло лако.

Иако су све републичке и покрајинске скупштине начелно подржале предлоге закона, у савезним скупштинским одборима било је много дискусије и примедаба. Заједничка седница четири скупштинска одбора почела је 1. јула. Делегати су исказивали сумњу да ће тим законима бити обезбеђено редовно измирење обавеза према иностранству. Указивано је и на опасност да организације удруженог рада остану без средстава за рад. Стављене су и примедбе на „четврти круг“ (републике и покрајине) у редоследу за враћање дугова, уз образложење да је то значило нову територијализацију девиза унутар земље. Међутим, четири републике и обе покрајине су тражиле територијализацију девиза које ће ући у земљу по основу кредита за структурно прилагођавање (САЛ) Међународне банке за обнову и развој. Исказујући, са једне стране, противљење законском решењу које је обавезивало републике и покрајине да врате дуг радних организација и банака са своје територије, тврдећи да је то „територијализација девиза“ по републичким и покрајинским границама, поједини делови земље су, са друге стране, захтевали да управо по унутрашњим границама буде распоређен прилив девиза од страних кредита. Дакле, противили су се „територијализацији“ девиза када је требало вратити раније кредите, али не и када је требало поделити девизе од новог кредита.  У име СИВ одредбе закона су делегатима тумачили Звоне Драган, Јанко Смоле и Радован Макић, за које је извештач „Политике“ писао да су „нервознији од самих делегата (…) на врхунцу напетости износили и озбиљне оптужбе. Чуло се рецимо да су многи који у сали седе, тамо седели и када смо се шаком и капом задуживалии и борили се сваки за своју републику или покрајину да добије што више долара“.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

ДВА ОРГАНА власти, Скупштина СФРЈ и СИВ, избегавала су и пребацивала један на другог одговорност за усвајање тешких одлука. Једна је била одлука о гаранцији Федерације.

Савезно извршно веће је тражило да Скупштина усвоји Закон о гаранцији, а Скупштина је предлагала да она само овласти СИВ да прихвати давање гаранције, а да се текст гаранције избаци из закона који ће она усвојити.

Савезно извршно веће и Скупштина СФРЈ су одмеравали снаге и по питању одговорности за спровођење закона које је требало усвојити. Трошили су време, спорили се и исцрпљивали чак и око формулације у необавезујућем закључку Скупштине, а у СИВ није било јединства.[…]

Највећи камен спотицања ипак су била два нова члана у Закону о плаћању у конвертибилним девизама која је СИВ усвојио у форми амандмана на преподневној седници 2. јула на предлог гувернера Макића. Први је давао овлашћење СИВ и НБЈ да утврђују које банке могу да обављају послове платног промета и кредитне послове са иностранством. До тада су то овлашћење имале републичке и покрајинске народне банке. Од тог члана се одустало после противљења хрватске и словеначке делегације. Други члан је давао овлашћење СИВ да привремено обустави сва плаћања иностранству осим фиксних и гарантованих обавеза ако дође до ситуације да држава не може да измири обавезе према страним повериоцима. Тај предлог су прихватили сви осим делегације Словеније, која је у таквом решењу видела опасност од преношења рачуна пословних банака на НБЈ и од цесије динарских и девизних рачуна. Епилог су биле дуге и тешке ноћне консултације 2/3. јула, преговори, убеђивања по ходницама и у скупштинским одборима, посебне седнице словеначке делегације на челу са Mираном Потрчем, консултације Словенаца са „базом“, ноћна седница СИВ са које је Милка Планинц изашла да би још једном преговарала са словеначким представницима... 

* * * * * * * * * * * * * 

Страни повериоци испостављају оштре и тешке услове

КОНАЧНО, СЕДНИЦА Савезног извршног већа започета у пола два иза поноћи 3. јула у скупштинским просторијама није формално ни окончана, а Потрч је на крају одустао од противљења „додуше из горку изјаву и оправдане примедбе“. Решење је нађено у прихватању овог амандмана СИВ који је постао нови члан 20 закона и у додавању још једног члана (21) који је предвиђао да ће, ако дужници који нису измирили обавезе према страним кредитима које су доспеле а нису измирене у 1982. и од 1. до 17. јануара 1983, као и обавезе за камате које су доспеле од 17. јануара до 27. августа 1983, немају девизе за њихово плаћање, обавезе пасти на терет банака у републици или покрајини из које је дужник. Ако ни оне не би имале девизе, онда би НБЈ издала налог свим овлашћеним банкама у земљи да измире дуг сразмерно износу девиза којима су у том тренутку располагале.

Подршка Скупштине СФРЈ је напокон добијена у зору 3. јула, када је Веће република и покрајина усвојило Закон о плаћањима у конвертибилним девизама, Закон о изменама Закона о девизном пословању и Закон о гаранцији федерације за обавезе по споразуму о кредиту Народне банке и овлашћених банака са Међународним координационим комитетом.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Законом о гаранцији је овлашћен Савезни секретаријат за финансије да у име СФРЈ потпише писмо о гаранцији за нове кредите. Федерација, њена влада и централна банка постале су једини јамац свих кредита. Тиме је СФРЈ као држава била солидарно одговорна за све обавезе привредних субјеката и свих република и покрајина, а сви кредити узети до краја 1982. су „подржављени“.

ЗАКОНИ СУ УСВОЈЕНИ тек после драматичног говора Милке Планинц, која се у скупштинској сали, дупке пуној делегатима, новинарима и представницима политичких и друштвених организација, појавила у четири сата ујутру 3. јула, у ноћи у којој је Београд био „град с вероватно најживљим политичким ноћним животом на свету“.  Планинц је стање југословенске економије оценила као „веома тешко“ и тврдила да ће бити потребно неколико година „крајњих напора и одрицања“ за излазак из „кризних поремећаја“.

Подсетила је да Југославија почетком 1983. није могла да извршава обавезе према иностранству. За узроке девизне неликвидности је означила прекомерну потрошњу у земљи и задуживање које није преточено у повећање извоза. Покушала је да оправда одлуку о прихватању страног финансијског пакета како би се избегао мораторијум, али и поновила да „нико у овој земљи, па ни Савезно извршно вијеће“, не би могао да потпише уговоре са странцима без усвајања закона у Скупштини који ће осигурати уредно извршавање обавеза у будућности. Услове које су страни повериоци испоставили Југославији назвала је „оштрим и тешким“, али и додала да су то „важећи увјети у данашњем пословном свијету, важећи нарочито према неуредним дужницима“. Упозорила је да ће држава наредних година морати да повећа извоз на конвертибилно подручје за око 20% да би се извукла из кризе, јер „слика коју је Савезно извршно вијеће сагледало до 1989. године није нимало ружичаста“. Скупштина је заседање окончала око шест сати ујутру...

* * * * * * * * * * * * * 

ВОДА ДОШЛА ДО ГРЛА ДРЖАВА МОРА ДА ЗАЛАЖЕ СВОЈУ ИМОВИНУ: Епилог - споразуми Југославије и Међународних финансијских институција

УСВАЈАЊЕ закона у Скупштини омогућило је да се дуготрајна акција за формирање страног финансијског аранжмана за Југославију лакше оконча. Уговор са Међународним координационим комитетом је потписан 9. септембра 1983. у Њујорку, са ММФ је по stand by аранжману за 1983. закључено око 600 милиона, са Међународном банком за обнову и развој кредит за структурно прилагођавање (САЛ) од 275 милиона, са  Банком за међународно поравнање (БИС) краткорочни кредит од 500 милиона долара са обавезом враћања у 1983, са владама 15 западних земаља 900 милиона долара робних кредита за увоз репродукционог материјала за производњу намењену извозу на конвертибилно подручје, 300 милиона долара финансијских кредита за рефинансирање главнице дуга која је доспевала у 1983. и 220 милиона долара нових финансијских готовинских кредита.

Укупно је, без кредита БИС који је враћан у истој години, цена југословенског финансијског преживљавања у 1983. години износила више од четири милијарде долара.

ПОСЛЕ ЈАНУАРСКИХ споразума у Берну и Цириху почело је реализовање западног пакета, да би било окончано након усвајања јулских закона у Скупштини СФРЈ.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

До краја јуна су од ММФ већ биле повучене две рате од предвиђене годишње транше од око 600 милиона долара која је верификована у марту.  Јунски преговори, током којих је ММФ истицао незадовољство растом инфлације изнад очекивања и недовољним смањењем домаће потрошње и инсистирао на пооштравању рестриктивности мера економске политике у другом полугођу године, резултирали су Додатком писму о намерама од 30. децембра, који је датиран 6. јулом. У њему се Југославија обавезала да предузме мере у области курса динара, каматних стопа, кредитне политике, фискалне политике, цена и личних доходака.  Управни одбор ММФ је потом трећи део треће транше одобрио 29. јула 1983. Витом је позитивно оценио југословенске економске напоре. Представник САД  је наговестио потребу склапања новог аранжмана у 1984, али су његове западне колеге веровале да ће бити потребно заоштрити испуњавање обавеза из Писма о намерама, сматрајући да је у југословенском извршавању преузетих обавеза до тада било већих одступања него што се смело толерисати. Међународи монетарни фонд је одлучио да повлачење средстава не буде условљено добијањем преосталих 200 милиона долара од БИС, који су и даље чекали на сагласност Кувајта.

Са Међународном банком за обнову и развој је већ био постигнут договор о кредиту за структурно прилагођавање од 275 милиона долара, али је и он био условљен договором са осталим кредиторима. Савезно извршно веће је сагласност дало 31. маја, после чега је банци упућено писмо о развојној политици Југославије. Управни одбор банке је верификовао уговор 28. јуна. Представник САД  је указао на потребу бржег прилагођавања каматних стопа у складу са захтевима ММФ, док представник Кине није имао примедбе.

Уговор је потписан 7. јула 1983. у Вашингтону. Скупштина СФРЈ га је ратификовала 29. јула.

За зајмопримаоца је Удружење банака Југославије изабрало Удружену београдску банку.

* * * * * * * * * * * * * 

Нови и дуги преговори са петнаест земаља из целог света

БЕРНСКИ АРАНЖМАН, склопљен са западним владама јануара 1983, предвидео је учешће сваке земље у кредитирању Југославије, али су конкретни услови уговарани билатералним споразумима наредних месеци. То је у највећем броју случајева значило нове и дуге преговоре.

Од 15 западних земаља са којима је постигнут договор о кредиту, до краја јуна су потписани билатерални споразуми са 11 држава, али се, због кашњења у реализацији тог договора, очекивало да те године Југославија користи максимално око 800 милиона долара.

Данска је преко своје амбасаде 10. фебраура 1983, као прва од свих учесница Бернског састанка, обавестила Југославију да је дански Export Credit Council спреман да пружи гаранције за средњорочни извозни кредит од 125 милиона данских круна за уговоре закључене од 2. децембра 1982. до 31. децембра 1983.

Француска је у марту 1983. прихватила да Југославији одобри милијарду француских франака кредита за 1983. на бази Бернског меморандума, од тога само 100 милиона финансијских кредита. Две земље су уговор о финансијском кредиту потписале 5. августа 1983.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Са Белгијом је 21. априла 1983. потписан меморандум о кредиту од око 25 милиона долара у складу са обавезама које је Белгија преузела у Берну. У име СФРЈ меморандум је потписала НБЈ. Нешто више од половине тог износа било је предвиђено за рефинансирање обавеза југословенских банака и радних организација, а остатак за увоз репроматеријала.

НА БАЗИ БЕРНСКОГ меморандума Југославија и Италија су 12. октобра 1983, закључиле споразум о кредиту од 135 милиона долара. Две конвенције о робним кредитима на 70 и 30 милиона требало је да закључи Загребачка банка, а финансијску конвенцију за 35 милиона НБЈ у циљу рефинансирања обавеза које су доспевале у 1983. години.

Преговори са Швајцарском о кредиту на основу Бернског споразума су вођени у у Београду од 28. до 31. марта и од 25. до 27. маја 1983. Парафирана је конструкција швајцарског учешћа у кредиту западних влада: Швајцарска национална банка одобрава НБЈ средњорочни кредит од 80 милиона долара (40 милиона финансијског кредита за регулисање обавеза код БИС, 10 милиона слободног финансијског кредита и 30 милиона извозног кредита), а конзорцијум швајцарских банака одобрава Војвођанској банци извозни кредит од 10 милиона долара. Додатним поверљивим протоколом је договорено још 10 милиона долара од конзорцијума швајцарских банака за увоз репроматеријала. Споразум о одобрењу средњорочног кредита и поверљиви протокол су потписани 8. јуна у Београду.

Јапанска влада је у јануару 1983, на подстицај САД, одлучила да повећа учешће у пакету западних држава на 60 милиона долара, од чега би 25 милиона били краткорочни кредити, 25 милиона за осигурање извоза у редовној робној размени, а 10 милиона за посебне пројекте.

* * * * * * * * * * * * * 

Америка врши притисак на Запад да се кредитира СФРЈ

ИАКО ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА  увек желела да избегне расправу о кредитима намењеним њој у парламентима западних држава, у Великој Британији се Министарство спољних послова одлучило да тражи од надлежних парламентарних комитета и Доњег дома Парламента издвајање средстава које је британска делегација најавила на састанку у Берну, не желећи да средства одобри преко Енглеске банке, плашећи се да би то владу изложило критикама.

Британска понуда је конкретизована на састанку одржаном у одељењу Export Credits Guarantee Department (ECGD) 22. фебруара 1983. Одлучено је да британско учешће буде из три дела: средњорочни финансијски кредит од 38 милиона фунти из средстава буџета директно преко МИП, за шта је Парламент био дао начелну сагласност; средњорочни кредит од 40 милиона фунти преко ECGD за рефинансирање кредита који су одобрени југословенским купцима уз гаранцију овог одељења; краткорочни кредит на шест месеци од 20 милиона фунти за који је ECGD добио налог владе да га стави на располагање за увоз сровина и репроматеријала.  Готовински зајам британске владе Југославији од 38 милиона фунти постао је оперативан разменом нота две стране у Лондону 29. марта 1983.

(Предвиђено је да половина зајма буде уплаћена на рачун НБЈ код Енглеске банке (Bank of England), а половина 15. августа на рачун НБЈ код БИС ради пребијања са евентуалним обавезама по краткорочном кредиту за премошћавање. Отплата је била у четири шестомесечне рате од 15. септембра 1986. до 15. марта 1988).

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Од САД се нису могли очекивати високи финансијски кредити, јер су Американци у први план ставили кредитирање свог извоза у Југославију, вршећи притисак на друге земље да оне дају финансијске кредите и убрзају постизање билатералних договора са Југославијом.

У јануару је Министарство пољопривреде одобрило 151 милион долара кредита на три године за увоз пољопривредних производа (биљна уља, пшеница, соја, свињска и говеђа сирова кожа),  да би амбасадор у Стејт департменту Мајснер, који је предводио америчку делегацију на састанцима влада западних земаља, саопштио у фебруару амбасадору Лончару да ће америчку подршку чинити 240 милиона долара кредита за увоз пољопривредних производа и само 60 милиона долара финансијске подршке и то кроз одлагање плаћања обавеза које доспевају код Ексим банке. Сједињене Државе су нудиле и да кредитирају набавку у оквиру војне сарадње.

САВЕЗНА РЕПУБЛИКА Немачка је свој став заузела „по узору на САД“, па је најавила да ће од 530 милиона марака свог учешћа, финансијски део бити само 125 милиона марака (око 50 милиона долара). Југославија заправо не би добила ни та средства, већ би постојеће средњорочне кредите који су доспевали у 1983. одложила на три године до тог износа.

Канада је крајем јуна обавестила Југославију да ће 40 милиона долара, колико је било њено учешће у Бернском меморандуму, дати као робни кредит за увоз канадских сировина и репроматеријала. Координатор са канадске стране је требало да буде Royal Bank, a са југословенске стране Стопанска банка Скопље.

У септембру 1983. окончани су и преговори са западним комерцијалним банкама. Југословенска група за координацију је 15. јула 1983. усагласила с Међународним координационим комитетом текстове уговора. Документација је послата на адресе око 630 банака - кредитора Југославије. Како договор није био постигнут до 27. јуна, мировање плаћања главнице је померено на 27 август, с тим да је трајало све до формалног ступања на снагу аранжмана.

Споразум са Међународним координационим комитетом је коначно потписан 9. септембра 1983. у Њујорку. То је био завршни корак у акцији обезбеђивања западног кредитног пакета у 1983. години. Кредитни уговор на основу Циришког меморандума је обухватао 600 милиона долара готовинских средстава са роком враћања од шест година уз три године почека, рефинансирање дела главнице средњорочног и дугорочног дуга која је доспевала у 1983. са истим роковима и обнављање краткорочног дуга.

Крај једне акције за одржавање спољне ликвидности Југославије и избегавање репрограма био је истовремено и почетак нове. Већ током лета 1983. процењено је да ће у 1984. години Југославији бити потребно три до три и по милијарде долара из иностранства.

* * * * * * * * * * * * * 

Светски медији о ограничењу самосталности република и покрајина

ДОГАЂАЈИ У ЈУГОСЛОВЕНСКОЈ скупштини су помно праћени у светској јавности. Основни утисак страних извештача о усвојеним законима био је да су учињени неопходни кораци у правцу увођења реда у земљи и јачању функција федералних институција, пре свега Народне банке Југославије. Уочаване су и друге црте скупштинског чина: драматичност која је пратила усвајање закона и сламање отпора захтевима СИВ, велики политички значај нових мера којима је ударано на самосталност република и покрајина и њихово дотадашње задуживање без икакве контроле државе и др.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Die Wеlt је нове мере окарактерисао као „јачање централе“. Лист је писао да су нови закони представљали „миниреволуцију“ за југословенски систем и да су савезни политичари желели да „доведу кућу у ред“. Тиме се, давањем већих овлашћења централним институцијама, према оцени листа, „заклала света крава југословенске политике“. Лист је закључио да је без нових закона било немогуће окончати преговоре са странцима којима ће једини партнер у новим околностима бити НБЈ. Процењено је да је одлука о ограничењу самосталности република била мудра, јер је до тада „свака република, свака локална банка, свако предузеће, тако рећи без икакве контроле од стране савезне власти“ могло да узима стране кредите. 

ИНДИЈСКА АГЕНЦИЈА PTI је известила да је после „маратонске дебате“ Скупштина СФРЈ усвојила законе који ће омогућити склапање споразума са страним кредиторима према коме ће НБЈ бити не само јемац већ и дужник. Упозорено је да „чак само један дан закашњења у отплаћивању после предвиђеног датума може да доведе до тога да кредитори примене санкције, као што је конфисковање југословенске имовине у иностранству и хитно повлачење датих кредита“.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Frankfurter Allgemeine Zeitung је приметио да су законима ојачане позиције НБЈ, а Југославија морала да попусти „капиталистима“. Италијанска La Repubblica је све рекла насловом „Вода до грла Београда, држава залаже своју имовину“. Лист је писао о потреби за заокретом у политици како би републике и покрајине почеле да се понашају као саставни делови Југославије чиме би се кориговало „изопачење у духу Устава донетог 1974. који је југословенске републике подигао на ниво независних држава“. Neue Zürcher Zeitung је за један од најтежих захтева Југославији означио онај да само НБЈ може да буде партнер страним кредиторима, јер је то значило да се мора променити југословенски банковни и девизни систем, у коме су до тада надлежности у погледу задуживања биле у рукама република и покрајина.

* * * * * * * * * * * * * 

КОНФИСКАЦИЈА ИМОВИНЕ СРПСКИХ БАНАКА: Продужени ехо нагомиланих дугова из година када није радило девизно тржиште

И ПОСЛЕ усвајања савезних закона 3. јула 1983. и склапања споразума са западним кредиторима у Југославији је остало нерешено питање које је представљало један од најважнијих унутрашњих аспеката спољног дуга - потраживања оних банака које су годинама плаћале обавезе за друге банке или радне организације које нису биле у њиховом систему. Био је то продужени ехо нагомиланих дугова из ранијих година, јер су од 1980, када је престало са радом девизно тржиште у Југославији, Удружена београдска банка, Инвестбанка, Југобанка и Љубљанска банка платиле стотине милиона долара обавеза за субјекте из других делова земље, ван својих република, не успевајући да та средства наплате. Ликвидне банке, посебно најјаче, београдске, узимале су неповољне краткорочне кредите у иностранству да би одржале своју ликвидност и плаћале туђе обавезе. То је значило да су банке које су биле ликвидне плаћале обавезе других банака и радних организација ван свог система које су биле неликвидне или су намерно избегавале извршавање својих обавеза. Та плаћања су вршена на терет радних организација оснивача ових неколико ликвидних банака. Тиме је заживела тзв. „социјализација“ отплате страног дуга и неуспеха у привређивању, јер су девизе организација удруженог рада које су их остваривале коришћене за отплату страног дуга оних организација које нису обезбеђивале девизе.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

ОД ПРЕСТАНКА РАДА девизног тржишта почетком 1980. па до 30. јуна 1984. Удружена београдска банка, као највећа банка у земљи, била је принуђена да плаћа фиксне и гарантоване обавезе организација удруженог рада и других привредних субјеката који нису били оснивачи основних банака њених чланица. Покушаји, посебно основне банке Инвестабнке, да наплату потраживања регулише уговорима са организацијама удруженог рада дужницима или банкама чији су они били оснивачи или банкама преко којих су вршили девизно пословање, нису уродили плодом иако је таква процедура била предвиђена законом усвојеним почетком јула 1983. Банка је средином 1984. по том основу потраживала 361,4 милиона долара. Највећим делом се радило о средствима плаћеним од 1980. до краја 1982.  Инвестбанка је од 17. априла 1980. до 31. децембра 1982. платила скоро 177 милиона долара обавеза за стране кредите за привредне организације из других република и српских покрајина (из САП Војводине 134,6, Црне Горе 18,2, БиХ 17,6, Хрватске 5,5 милиона долара итд.). У 1983. је доспевало још 76,2 милиона долара ових обавеза (од тога за САП Војводину 47,7, Црну Гору 12,5, БиХ 9,4, Хрватску 3,9 милиона долара).  Плаћајући туђе дугове Инвестбанка је до краја лета 1983. готово потрошила девизну активу својих чланица.

О овом проблему је било речи на састанку групе југословенских банкара и савезног секретара за финансије Јоже Флорјанчича 6. септембра 1983. Тада је потпредседник

Удружене београдске банке Миодраг Зечевић упозорио да је на тај начин вршена својеврсна трогодишња „недозвољена конфискација имовине“ Удружене београдске банке, чији је члан била Инвестбанка. На састанку је саопштено и да је половина од 400 милиона долара тадашњег краткорочног дуга Србије била употребљена за враћање дугова других република и да није било никаквих назнака да су „надлежни спремни да ово питање реше иако то ствара изузетно велике тешкоће привреди Србије“.

* * * * * * * * * * * * * 

Дужници упорно избегавају да плате своје обавезе

КОРЕНИ ПРОБЛЕМА Југобанке удружене банке су сезали до 1977. када се та банка одазвала позиву Извршног већа САП Војводине да помогне Војвођанској удруженој банци задуживањем у иностранству, пошто покрајинска банка није била у могућности да на страном тржишту оствари право на задуживање за које је имала сагласност СИВ. Уместо ње је Југобанка у децембру те године закључила кредит са компанијом Kuwait International Investment Co. од 19 милиона долара са роком отплате од шест година уз почек од три године и кредит од 28,9 милиона долара са банком Crocker National из Лондона са роком отплате од шест година и двогодишњим почеком. Тим кредитима су финансирани важни пројекти у покрајини: „Матроз“ Сремска Митровица (10 милиона), „Фабрика синтетичког каучука“ Зрењанин (9 милиона), Универзитет Нови Сад (10 милиона), Рафинерија нафте „Нови Сад“ (6 милиона), ПТТ Нови Сад (5 милиона), „Лифам“ Стара Пазова (3,9 милиона), „Новокабел“ Нови Сад (4 милиона). Југобанка је са сваким од корисника кредита као девизним дужником закључила посебан уговор посрeдством своје основне банке у Новом Саду. За прва два корисника је гаранцију дала Војвођанска банка, а за остале Новосадска банка. Проблеми су настали престанком рада девизног тржишта у земљи. Југобанка је остала дужник према иностранству, без могућности да буде доларски рефундирана од крајњих корисника кредита у покрајини, који су тврдили да на домаћем тржишту не могу да обезбеде девизе. Због тога је Југобанка морала да обавезе према страним банкама извршава науштрб средстава организација удруженог рада својих чланица.

Износ потраживања Љубљанске банке је био доста мањи, укупно 19,7 милиона долара крајем 1982. (13 милиона од других банака, највише од Загребачке банке – 10,5 милиона и 6,7 милиона од организација удруженог рада из других делова земље, највише из Хрватске – 4,7 милиона).

БАНКЕ ОВА СРЕДСТВА нису успевала да наплате упркос савезним прописима којима је био регулисан начин плаћања. Закон о девизном пословању је прописао да се обавезе измире на основу самоуправних споразума које је требало закључити до 31. јула 1983, али тај рок није испоштован. Зато је СИВ у децембру 1983. усвојио Одлуку о регулисању извора и начина враћања девиза овлашћеним банкама које су из свог укупног девизног потенцијала платиле фиксне и гарантоване обавезе за рачун одређених друштвено-правних лица.

Фото Стеван Крагујевић, Матија Коковић, Предраг Митић, Архив Југославије, Музеј Југославије, Танјуг, ЕПА, РТС – Принтскрин, документација „Новости“ и „Борбе“, Atstock productions, shutterstock и Википедија

Међутим, дужници су упорно избегавали спровођење и овог прописа. У томе су имали политичку подршку својих република или покрајина. О томе сведочи и допис председника Извршног већа Војводине Живана Мареља председници СИВ Милки Планинц од 12. јануара 1984. у коме саопштава да је покрајинска власт сматрала да начин враћања девиза банкама које су платиле обавезе покрајинских субјеката предвиђен у Одлуци СИВ „није прихватљив“.

Проблем је остајао нерешен, трујући политичке односе међу руководствима различитих делова земље, посебно СР Србије и њене северне покрајине. Дуг покрајинске привреде банкама Србије био је један од важнијних проблема у односима ове републике и САП Војводине што је потврдио и састанак републичког и покрајинског руководстава у Новом Саду 12. децембра 1983. Дуг привредних организација из САП Војводине банкама ван покрајине (Инвестициона банка и Југобанка) у августу те године достигао је око 236 милиона долара. Покрајинско руководство је предлагало да се проблем реши отписом, откупом дуга од стране НБЈ и поделом дуга са организацијама из централне Србије којима су дужници испоручивали робу. Тај предлог је за републички врх био неприхватљив, једнако као и већ предузете мере у покрајини којима су покрајинске организације смањиле испоруке робе остатку Србије, како би извозом зарадиле девизе. Тиме су бројне организације у Србији остајале без сировина.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ИСКУШЕЊА ЈУГОСЛАВИЈЕ И СРБИЈЕ СА АУТОНОМАШТВОМ: Мешање великих сила и суседа на политичке токове у земљи

19. 05. 2025. у 10:32

Друштво

0 1

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

14. 05. 2025. у 06:15

Друштво

0 2

ТИТОВА ТАЈНА ДИПЛОМАТИЈА СА СВЕТОМ СТОЛИЦОМ: Реакције на успостављање односа између Југославије и Католичке цркве

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 2

ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКИ "КОНКОРДАТ": Антисрпско Југославенство и Католичка црква 1965 - 1971

07. 05. 2025. у 11:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације