ПЕРМАMЕНТНА АГРАРНА РЕВОЛУЦИЈА: "Велика источна криза" - Сељачки устанци у Херцеговини и Боснској крајини

ИСТОРИЈА борбе српског народа за уједињење у јединственој националној држави заостаје за истим процесом у Италији и Немачкој.

Султан је у Босну послао најполетнијег војсковођу Омер-пашу Латаса, Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Након рата уједињеног Севернонемачког савеза и Француске 1870, срушено је Друго царство у Француској, Немачка уједињена 1871, а у исто време је и папски Рим укључен у Краљевину Италију као њена престоница. Аграрне побуне у Турском царству су водиле ка ослобођењу српског и других балканских народа. На дневном реду европске историје је био на помолу велики историјски преврат. Претила је опасност да уједињење српског народа спајањем Босне и Херцеговине са две српске кнежевинс, Србијом и Црном Гором, произведе расуло тек створене Аустроугарске. Уместо тога, конзeрвативне снаге су успеле да такву кризу одгоде до 1918, да онемогуће стварањс независне српске државе и да након Берлинског конгреса 1878. покушају да створе "Нови поредак" (Novus ordo) савезом католичких земаља Аустроугарске, Немачке и Италије. [...]

Српски аграрни устанци у Босни и Херцеговини, отворили су од 1875. до 1878. активну кризу Османлијског царства. Најпре је у историји дипломатије, а затим целој историји, тај период 1875-1878. назван "Великом источном кризом". То у историји Срба има карактер великих преломних револуција какве су пре тога биле 1804-1815, затим 1848-1849.

Резултат нерешеног аграрног питања је давао повода општој нестабилности свих социјалних сталежа у Османлијском царству. На првом месту трансформација властеле, од државног чиновника на тимарском поседу, у приватног феудалца након 1858, доводи на светлост дана њену нестабилност. Чак и озакоњење тог права на отету земљу после хабзбуршке окупације 1878. не смирује те тектонске дрхтаје владајуће аграрне елите. [...]

ОВА НЕСТАБИЛНОСТ поседовања земље је претворило аграрно питање у буре барута, где се стално рађају нове социјалне побуне сељака. Оне су углавном српске, јер од 85.000 кметовских породица, само 25.000 су католичке, а муслиманских неслободних сељака нема. То је био разлог да сами муслимански феудалци чувају број својих српских кметова, како не би узгубили једну кметовску породицу. Друга је последица да већину плодних подручја у Босни и Херцеговини држе српски сељаци, када јс аграрно питање иза ослобођења 1918. било решено.

Ако се изоставе мале побуне, одвећ ограничсног простора где избијају, онда се може рачунати да је у Босни и Херцеговини од 1804. до 1918. било најмање 14 српских сељачких устанака: 1804-1805, 1807, 1809, 1834, 1842, 1848, од 1852. до 1862. три фазе устанка који се називају именом вође Вукаловића. То је у исто време био и други по значају од ових аграрних револуција. Најзначајнији је 1875. до 1878, који је по вођству, територији и времену, такође подељен на устанке у Херцеговини, Босанској Крајини са Посавином и Источној Босни. [...]

Први од два највећа устанка је био побуна Луке Вукаловића у Источној Херцеговини 1852. до 1862. Вукаловић је био један члан угледне главарске породице из Зубаца, на граници према хабзбуршкој територији. Више од угледа породице и пушкарског заната којим се бавио у Требињу, богатство га је предодредило за сељачког стегоношу. У литератури се погрешно наводи да је трговачку радњу имао у Херцег Новом. Она је била на улазу у Дубровник. Колико је ту удео од кријумчарења у свету цењеног херцеговачког дувана никада није израчунато...

* * * * * * * * * * * 

Црногорски Кнез Никола забија нож у срце Устанку

ВУКАЛОВИЋЕВ УСТАНАК је био балкански герилски гуштер. Како би му год Турци одсекли реп, он би опет порастао и почео изнова. То долази од разнородности мотива побуне...

У првој години је било друштвено расуло, изазвано султановом одлуком да се укине државни посед обрадиве земље и поседи приватизују. То је била последица притиска француске владе 1849, да се реши српско питање везивањем Босне и Бугарске за Србију.

Султан је то одбио, али је признао француској влади да је аграрно питање у Босни и општи положај хришћанске раје под тамошњом аграрном властелом био несношљив.

Због тога је и послао, тада најполетнијег свога војсковођу Омер-пашу Латаса да сломи муслимански отпор у Босни. Паша, који је у тим врлетним брдским пролазима стицао славу једног од највећих ратника свога доба, урадио је то сурово и без самилости... Други датум је година коначног решења аграрног питања, проглашења "Аграрног закона".[...] Доношење тога закона је једна од кључних датума у социјалној историји Османлијског царства.

Заједничко за све покрајине у царству је била брига владе да непокретна имовина, обрадива земља на првом месту, остане  у рукама муслиманских поседника. [...] Сељаци у Херцеговини, где се развила матица Вукаловићевог устанка након 1852, успели су да им султан призна четвртину, или петину, уместо трећине давања. То се правдало сиромаштвом територија, са више камења него земље. [...]

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Друга фаза устанка је почела 1857. Лука Вукаловић га је припремио договором са главарима у септембру, па је врло брзо цео простор од црногорске границе до Гацка, укључујући ту и католичка села Поповог поља, био запаљен. Вукаловић се успешно носио са турском војском, у којој домаћи муслимани додају наглашени верски фанатизам. Битке на Ораховцу а посебно на Грахову 1. маја 1858, када јe на попришту остало четири хиљаде турских војника са заповедником Кадри-пашом, учиниле су да је Лука Вукаловић у европској штампи добио назив српског Гарибалдија. Преговори о миру су се растакали у вечне кавге чија је земља, да ли да се даје трећина, или четвртина, да ли да се област припоји Црној Гори, како је народ желео, или да јој се даде статус аутономије.

НОВИ ЗАМАХ је устанак добио 1857, када се буне и сељаци обе вере у Посавини и Босанској Крајини. Једна делегација од 150 људи је послата у Беч из Зворничке, Бијељинске, Брчанске и Градачке нахије. Због пуно обећања и мало стварног учинка, те сељачке дипломате су видели много сламе а мало зрна, опет нешто слично својим невољама на мршавом породичном гумну. [...]

Устанак Луке Вукаловића у Херцеговини се обновио 1860. и трајао је до 1862, са толико малих наставака да се стварно не зна када је тај жилави старац из камењара коначно издахнуо. ..Једна међународна комисија је настојала да оконча ове немире. На преговорима у Мостару су устаници тражили да им се земља призна као њихово власништво, што су због вековног поседовања баштина, имали по историјском праву.

Држава је требало да обнови порушене цркве и призна једног владику као њиховог старешину. Тражили су дакле, аутономију, какву је Црна Гора имала до 1851.

Слому устанка је допринело и попуштање Омер-паше Латаса  који је пристајао на аутономију са локалним војводом. Нож у срце је ипак дошао након неслоге Луке Вукаловића са црногорским кнезом Николом. Вукаловић је био смењен и на његово место постављен Петар Матановић, кнежев човек... Пораз је дошао после похода Омер-паше на Црну Гору, у којој је страдало половица црногорске војске, а 52 села била порушена. Лука Вукаловић је изјавио покорност турском султану, који га је поставио за бимбашу дела Источне Херцеговине са годишњом платом од 1.800 форинти. Смањени су порези, који су се морали плаћати по свакој кући... Вукаловић је и 1864. покушао да оживи устанак, али је након пораза напустио Херцеговину и у Русији се настанио на поседу који му јс поклонио цар у Полтавској губернији.

* * * * * * * * * * * 

Први бечки план о окупацији Босне и Херцеговине

ЦЕЛА 1874. ГОДИНА је била испуњена сељачким немирима у Босни и Херцеговини.

Прикупљање десетине је добило опасне размере, јер је тај главни порез од кога султан једино може да враћа зајмове страним банкама, толико нарастао да су закупци пореза одузимали све што је сељак био сачувао од прошле летине. Почеле су мале побуне око Невесиња, пребегавање у Црну Гору, па сукоби на трговима суседних турских градова.

Мило Вукчевић је 1933. објавио записник хабзбуршког Крунског већа у Бечу 29. јануара 1875. о неопходности да Аустроугарска окупира Босну и Херцсговину. Упротивном, била би изложена опасности уједињења Срба у једну велику државу. Влада није давала иницијативу за окупацију, него одлучила да чека развој околности, да гњила крушка сама отпадне.

Приликом посете аустријског цара Далмацији, на пролеће 1875, дошло је до његовог сусрета са Николом црногорским кнезом. Одмах након тог састанка, владе Аустругарске, Немачке и Русије су добиле црногорски меморандум од 22. маја, у коме кнез образлаже да је одлучио да коначно реши црногорске муке, које настају због недостатка обрадивог земљишта. Захтевао је проширење границе у Херцеговини и северној Албанији.

Устанак у Херцеговини је избио око Невесиња ("Ћетна пољана") 9. јула 1875. У Босни је плануо на Кнежопољу 18. августа, а нешто касније су се јавили немири у Источној Босни и на Косову. Прва последица ове масовне побуне је била сеоба српског сељаштва преко реке Саве на аустријску страну. Пограничне власти су организовале анкету да испитају који је главни узрок покретања велике гомиле народа. По службеним оценама грофа Андрашија, министра спољних послова Аустриугарске,  број бегунаца нарастао на 220.000 људи. У Србију и Црну Гору је касније пребегло 70.000 људи. Сељаци су давали готово идентичан одговор да их је на бежање покренула глад, изазвана претерано високим нарастањем главног пореза. Закупници са полицијом су одузимали готово целу летину... Било је то класично етничко чишћење целог подручја северне Босне и Босанске Крајине. Мушкарци су преводили своје породице, а сами се враћали у босанске шуме у устаничке чете.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

ИЗБИЈАЊЕ овако великог устанка у Босни и Херцеговини је представљало изузетан догађај на који је српски национални покрет деценијама чекао. Није постојало једно средиште из којег би се тако масовна револуција могла водити. Уместо једног средишта, било их је више. У Херцеговини је кнез Никола сматрао да је то политички забран Црне Горе, па је протерао људе из ранијих српских конспирација, окупљених око војводе Миће Љубибратића. Он је раније био секретар Луке Вукаловића. Био је изузетно образован, говорио италијански. У овом устанку ће остварити пријатељство са Гарибалдијем. Настојао је да у Херцеговини створи једну добровољачку легију страних пријатеља, али јс резултат био да је формирана једна формација италијанских гарибалдинаца. Љубибратић је настојао да сазове једну српску Народну скупштину, на коју је позвао и неке представнике муслимана. Циљ је био да таква скупштина изабере владу, чији би председник био Светозар Милетић.Једино би она била у стању да свету обзнани српске националне циљеве и да легитимно представља побуњени народ.

У Босни није било овако јаке личности као што је Љубибратић у Херцеговини. Био је изабран један "Главни одбор" на челу са Голубом Бабићем. Вођство у Босни није било ни идеолошки јединствено, јер се од почетка издваја социјалиста Васо Пелагић. Рођен у Босни, школовао се за свештеника у Русији, водио Богословију у Бањалуци, коју је сам основао, кажњаван од турских власти на 101 годину изгнанства у северну Африку, одбацио хришћанску веру и постао први идеолог социјализмау историји Босне и Херцеговине. У исто време, Пелагић је био и први историчар у обимној литератури која се односи на овај устанак. У северну Босну је дошао и принц Петар Карађорђевић, у северној Босни је створио једну герилску базу са одредом добровољаца. 

* * * * * * * * * * * 

Најмасовнија побуна у историји српског народа

У ОВОМ УСТАНКУ је учествовало и католичко становништво, иако не у масовном обиму. У Херцеговини је један од војвода био католички парох у селу Равно (Попово поље) Дон Иван Мусић. Водио је цели одред својих верника. И у Босни је постојала сарадња са сељацима католичке вере, иако се већина држала суздржано. Разлог за то је претходна брига аустроугарске владе да такву сарадњу не дозволи...Постојала је нада да би се устанку могли прикључити и муслимани. Љубибратић у Херцеговини, као и вође устанка у Босни,  су слали позиве муслиманској браћи да се прикључе. У свим тим јавним прокламацијамаје обећавано им је да се земљишни поседи неће одузимати, да аграрно питање неће бити радикално решено на њихову штету. Није постојао ни симболичан одзив. Устанак се претворио у немилосрдан религиозни рат између хришћанства и ислама.[…]

Црногорски кнез није дозволио Љубибратићу да створи неко легално вођство устанка, да се сазове српска Народна скупштина и јавно обзнане циљеви уједињења српског народа.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Кнежеви људи су из бусије сачекали Љубибратића и претукли га. Постојали су приговори да је Љубибратић одвећ цивилизован да би могао да руководи овако дивљом ерупцијом религиозне нетолеранције. Сматрали су га културним мезимчетом ("мезо образовани").

Иако није био једини који се залагао за јединство са муслиманима, био је најпознатији.

Скупштине устаничких старешина, у једној прокламацији "На мухамеданце у Босни и Херцеговини и Васојевићима", позивају у побуну, уз услов очувања њихових поседа: "Устајте аге и бегови, да гонимо Османлијe, устајте браћо у братско коло и заједничку сарадњу".

Био је то редак сељачки устанак у историји света, где су кметови позивали грофове да им се придруже.

НАКОН ОБРАЧУНА са Љубибратићем, црногорски га је кнез протерао из Херцеговине. На путу га је ухватила аустријска полиција и неколико година држала у заточеништву у Линцу.

Црногорски кнез се сматрао јединим вођом побуне у Херцеговини, док је "Главни одвор" у Босни држао везу са једним надређеним одбором у Београду и српском владом.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

На овај начин политички обезглављен, устанак је вођен од људи који су били повереници српске владе и црногорског кнеза. Са обе стране су постојали контакти са руским славјанофилима.

Устанак 1875-1878. је био најмасовнији устанак српског народа у целом XIX и делу XX века.

Имао је једнак историјски значај као српска револуција 1804-1815, или револуција у Војводини 1848-1849. Већ у првој години побуне, босанску територију је напустила већина српског народа. У свим европским земљама, сем Британије јавио се први пут у целој српској историји одзив за помоћ. Она је највише долазила из Русије и хабзбуршких покрајина, пограничних са Босном и Херцеговином. У Британији је јавно мњење било подељено. Гледстонови либерали су подржали устанак. Славни археолог Артур Еванс је написао књигу о устанку, а затим серију "Илирских писама" у манчестерским новинама.

Изгледало је као да су и Срби коначно, у Западној Европи, добили своју варијанту Филхеленског покрета 1821. Британска дипломатија и део јавног мњења су били на турској страни и слали добровољце у помоћ султану.

Посебно је британски конзул у Сарајеву био неосетљив за било какве изјаве, или дела, у српску корист. Ово је време када је европска штампа по први пут слала своје дописнике у Херцеговину ређе и у Босну. Дописник лондонског "Тајмса" Стилман оставио лепо књижевно и морално сведочанство о овој трогодишњој побуни. Ти страни писци, први пут у балканске врлети доносе конзервисану храну (сардине).

* * * * * * * * * * * 

ОДЈЕЦИ УСТАНКА У СРБИЈИ,  ЦРНОЈ ГОРИ И ЗЕМЉАМА ТРОЈНОГ ЦАРСТВА

РАТ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ СРПСКОГ НАРОДА

У ПОЛИТИЧКОМ погледу су устанци 1875-1878. постали једна стварна српска национална револуција за уједињење целог српског народа. Сматрало се да је дух ослобођења био захватио "Банат, Војводину, Хрватску и Славонију".У једној ноти од 6. децембра 1875. је српска влада жалила што је побуна "уместо да остане један локални догађај добио значај једне југословенске конфлагранције... Политика српске владе, а иза ње свих српских установа националног устанка у Босни, зависила је од руског славјанофилства. Тешко је дати јасну дефиницију славјанофилства... Фјодор Достојевски је дефинисао као идеологију која "осим уједињења Словена под вођством Русије, означава и садржи духовни савез свих оних који верују да ће Русија на челу уједињених Словена рећи читавом европском човечанству и његовој цивилизацији, своју нову здраву реч, реч коју свет није чуо"...

Нејасноће ове идеологије су погодовале ономе што се називало "српска хипноза" Русима и свесловенством. Заједно са руским славјанофилима и део српске елите тога доба верује да Русија може одиграти једну независну улогу у ослобођењу Србије, изван ограничења која јој намећу велике силе, посебно Аустроугарска и Немачка. То нарочито проповеда круг славјанофила око листа "Голос" Михаила Григоријевича Черњајева. Тај је круг веровао да би ангажовањем рата Србије против Турске, Русија могла да објави рат султану. Чим је дошао у Србију, Черњајев је добио азил, српско грађанство и службу у чину генерала, све за један дан. Кад је добио команду над 40.000 српских војника, руски цар је изразио незадовољство са тим решењима. У Русији је постојала једна "Партија дејствија", група која је веровала се да и без одобрења званичне владе, одашиљањем добровољаца у Србију и залиха опреме, руско друштво само "може водити рат без одобрења своје владе и без икакве државне организације у туђој земљи".

СРПСКА ВЛАДА, под притиском узаврелог националног јавног мњења и, посебно, српске омладине, потценила је опасност ризика да уђе у рат без јасних гаранција. Њих није било.

Руски цар је поручивао да неће ући у рат, а његови изасланици, посебно један од најугледнијих европских дипломата, Н. П. Игњатијев, поручивао је да цар не може јавно казати шта ће радити, али да Србе неће оставити на цедилу.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Србија није имала оружану силу за вођење рата са Турском тога доба. Њена народна милиција је на броју имала 220.000 људи, али је мобилизација окупила само 124.000. Рој од 325 официра је био недовољан. Црна Гора је рачунала на 17.000 -20.000 војника. Они су заиста прошли сурову школу сталног ратовања са надмоћном турском армијом и суседним муслиманима. Турска је могла подићи војску од 494.000 људи, од тога 186.000 у Бугарској и 107.000 у Босни. Њена армија је била боље припремљена. Од 1830. њихова војна академија образује официре по европским стандардима. Српска академија годишње производи само десетак старешина. Турци су имали савременије наоружање, немачке топове "острагане", америчку брзометну пушку "винчестер" са 18 метака испаљених у минути. У трулој Турској једино је део војске још нешто вредео.

Једини састав велике ратне вредности у српској војсци су били руски добровољци. Било је 2.884 добровољаца и 644 официра. Српски описи рата су оставили бројна сведочанства руских добровољаца у белим блузама и исуканим сабљама, у гомилама неискусних српских сељака. Били су вични герилском ратовању из бусије, али не и модерном ратовању...

Политички циљеви ових ратних припрема су били уједињење српског народа. Српски дипломати, а посебно генерал Ранко Алимпић, договарали су услове савеза на Цетињу, али је коначно склопљен у Венецији 15. јула 1876. Иако је то стварно било уједињење српског народа, још увек је династичко питање било разлог да је остало само на савезу и војној конвенцији. Територија од Качаника до Бара је подељена између две кнежевине. Србија је добијала Источну Србију, Босну и део Херцеговине до реке Неретве код Коњица, а Црна Гора Источну Херцеговину до Фоче и реке Лима...

* * * * * * * * * * * 

Дилема у Берлину: Да ли ће светом владати Германи или Словени

НА ДАН ОБЈАВЕ рата, Видовдан 28. јуна 1876, у Босни и Херцеговини су устаници на четири места прогласили уједињење Босне са Србијом и Херцеговине са Црном Гором... У свим службеним прогласима рата и уједињавања позивани су католици и муслимани да се придруже под условом поштовања породице, имања и вероисповести.

За заповедника устаничке војске у Босни је био послат пуковник Милета Деспотовић, официр Руске царске гарде. Успео је да уведе бољи војни ред, али главни задатак, да политички преговара са муслиманима и приволи их за заједничко ослобођење, није обавио.

У јулу 1876. у Сарајеву је донесен покров са гроба пророка Мухамеда. Пазило се да не чупају свете длаке, јер би босански мољци покров брзо појели. Муслиманско становништво је са великим полетом одговорило на мобилизацију мушког становништва од 17 до 70 година. У Ливну се за добровољце јављају дечаци од 12 година. То носи велике масовне злочине. Артур Еванс је писао у листу Маncesther Guardijan да је око шест хиљада људи, жена и деце било хладнокрвно сасечено, запаљена 81 црква и натерано на бежање у хабзбуршку државу 250.000 људи.

За потребе конференције дипломата великих сила у Константинопољу, крајем 1876. и почетком 1877, намесник Деспотовић је послао листу масовних злочина. Навођене су жртве, убице, место и време, као и сведоци који пред судом могу потврдити. Наведени су случајеви најегзотичнијих убистава које је историја светског криминала познавала: двадесет људи на кућном огњишту "као јарци заклани". Међу именима жртава су и дедови и прадедови четворице касније угледних интелектуалаца, а међу убицама Ахмед-ага Поздерац, предак једног каснијег славног вође у рату против нацизма. Бискуп Штросмајер је слао податке о овим злочинима Лорду Гледстону. О исламу је имао крајње негативно мишљење: "Да влада и тиранише, да ужива у пуној лености и спокојству, да буде одано свим својим неприродним пороцима, увек и уопште... То је од бога самог унапред одређена задаћа муслиманства". То би био општи пресек става европске културе онога доба.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

АУСТРОУГАРСКА ЈЕ  настојала да онемогући овај српски рат за уједињење. Дато је до знања и владама у Београду и Цетињу да се тај циљ неће прихватити. Из реда устаничких војвода, у Беч је позван Дон Иван Мусић, једини католички војвода у устанку, где му је сам гроф Андраши одредио задатак да очекује коначно решење од хабзбуршког двора. Дао му је већу суму новаца да одржава свој католички одред на окупу, да се држи пријатељства са црногорским кнезом и сматра се његовим човеком. Посебни изасланик је обилазио фрањевачке калуђере по Босни и Херцеговини, али је већина изражавала жељу да Србија ослободи Босну. Аустријски људи су придобили на своју страну и групу муслиманских бегова, али најистакнутијег Фирдус-бега нису савили на своју страну. Он их је обедио да хабзбуршка влада меша прсте у туђе послове.

Немачка је подржавала савез Аустроугарске и Русије. Канцелар Бизмарк је најпре мислио да ће се то односити само на анексију католичких делова, али је касније препустио све колико се споразумеју. Кад је у једном говору пред Рахјстагом канцелар рекао да га не занима Источно питање и да сва та места око којих се ратује не завређују добрих костију једног померанског војника, одговорио му је шеф католика Виндхорст да то све може бити истина, али од тога ипак зависи да ли ће Германи, или Словени, владати будућим светом.

* * * * * * * * * * * 

Заједнички став великих сила: Србија не може да добије Босну

СРПСКА АРМИЈА на фронту против Турске је придонела каснијим уџбеницима војне вештине како не би требало радити. Главни ударни правац је подељен у четири колоне и растегнут сто километара. Преко реке Дрине је нападала војна формација генерала Алимпића, а на Ибарском фронту према Јавору јединице архимандрита Нићифора Дучића. На Дрини је било много босанских, италијанских и хрватских добровољаца, једно време 300 студената загребачког универзитета. Покушај да се заузме Бијељина није успео.

Турци су победама на Великом Извору заузели Зајечар и Књажевац, а након примирја од 15 дана опет продрли до Алексинца. Српска победа код Шуматовца није довела до промене ратне среће. Каснијим поразом на Ђунису натерана је Србија да тражи примирје, које се отегло до мира крајем фабруара 1877.

Црногорска војска је главни правац удара држала према Невесињу. Великом победом над Муктар-пашом на Вучјем Долу 28. јула 1876. разбијена је турска армија. Каснијим победама на Фундини, поред неуспеха да се ослободи Никшић, Црна Гора се представила као значајан фактор европске политике тога доба. Заробљен је и сам паша, а у торбама три хиљаде заробљеника нађено је 500 примерака муслиманске свете књиге.

Српски порази су олакшали споразумевање великих сила. Главно питање у томе је била граница докле ће руски цар пристати да се оштети српски етнички простор и препусти хабзбуршкој окупацији. Цар Александар II је повремено давао изјаве против "разбојника у Херцеговини", формално одобравао страх Аустроугарске од стварања веће српске државе на Балкану. Сам је Бизмарк мислио да би таква држава постала жариште окупљања свих Јужних Словена и довела у питање државни опстанак Хабзбуршког царства. Московски славјанофили су обуставили сваку помоћ Србији. А "Писмом из Москве у Београд» 4. децембра 1876. окренули целу сарадњу на Бугаре...

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

ПРВИ ТАЈНИ споразум Аустроугарске и Русије је био у Рајхштату 8. јула 1876. Појединости су најпре договаране у возу на путу два цара са сусрета у Берлину. Усмени споразум је оставио могућност да гроф Андраши сматра да је обећана цела Босна и Херцеговина. Његов изасланик на Цетињу је показивао линију источно од Билеће, на Фочу и Дрином до ушћа. То је граница коју је црногорски кнез тражио у меморандуму тројици царева из маја 1875, која је, вероватно, уговорена на претходном састанку са аустријским царем у Котору. Коначни тајни споразум Русије и Аустроугарске су биле "Будимпештанске конвенције" 15. јануара (и марта) 1877. У Петербургу је српском изасланику канцелар Горчаков рекао да "Босну нећете добити, ма колико прошли у њу. Аустрија не да јаку Србију. Овде ће се држати овако: освојимо ли Нови Пазар полак смо свршили, а освојимо ли Ниш или Видин, све смо постигли".

Русија је ушла у рат против Турске 24. априла 1877. До тога времена је у Србији напуштен систем милиције и великом брзином стварани темељи модерне стајаће војске. Са 82.000 војника брзо су, након ратне прокламације 13.децембра 1877, ослобођени Ниш, Лесковац, Врање, Пирот. Проглашење примирја 31. јануара 1878. је онемогућило ослобођење Скопља и Приштине. Да је рат дуже потрајао, Срби би ослободили Косово и део Македоније.

Светска дипломатија је најпре покушала да нађе неко решење по коме би Босна и Херцеговина добила аутономију, под султановим суверенитетом. Сви су се држали убеђења грофа Андрашија да Босна нема свог сопственог бића, није нација као Бугарска. "Она нема посебно сопствено биће (Dasein). Ако се те покрајине препусте саме себи, оне ће, с једне стране, бити предмет пожуде, а с друге објект придобијања и ривалства оних који имају у виду стварања једног великог јужнословенског царства". Кад је султан, грмљавином топова прогласио устав, сви су одустали од пројекта аутономије...

* * * * * * * * * * * 

Брижљива заштита католичког дела становништва

ТУРСКИ СУЛТАН, као и цео владајући стратум, нису могли прихватити да се распарча царство. Због тога су организовали један панисламски покрет, са средиштем у Меки. Она је била аутономна област османлијске империје ("шерифат"), а као свето место муслимана је била заштита да се такав покрет неће сматрати султановим делом, што би сe дeсило кад би средиште било у Константинопољу. Војно министарство је водило те послове у великој тајности. Један "бошњачко-албански комитет» или "клика" како га руски поверљиви извештаји називају организовали су отпор уласку српске војске на Косово ("Призренска лига"), и хабзбуршке у Босни и на Косову.

Руски планови да Санстефанским миром 3. марта 1878. створи велику Бугарску са Македонијом нису успели. По одредбама Париског мира 1856, Русија није могла са Турском потписати мир, него само "прелиминарни мир". Због тога је остављено да Берлински конгрес великих сила (од 13. јуна до 13. јула 1878) препусти Босну и Херцеговину Аустроугарској. Србија је добила увећање 11.100 км2, а Црна Гора 3.900 км2. Једним маневром на конгресу, на који није имао право приступа, српски представник Јован Ристић је успео да са две конвенције о трговини и железницама, добије аустроугарску наклоност са комадом источне Србије, нешто већим него су руски представници првобитно мислили.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Берлински конгрес 1878. је био прекретни датум у српској, балканској и европској историји. Србија, Црна Гора и Румунија су признате као независне државе са увећаном територијом. Бугарска је добила аутономију. Македонија и Косово, остављени у оквиру Османлијског царства. Рашка област, "Новопазарски санџак" службено звана, најпре је добила хабзбуршке гарнизоне, а касније пала под султанову администрацију. Аустроугарска је тим клином настојала да онемогући територијално уједињење Србије и Црне Горе.

СУЛТАНОВА ВЛАДА, тајном организацијом панисламског отпора, је инспирисала и у Босни, слично као на Косову, муслимански отпор. Достављано је оружје и опрема. У Сарајеву и неким другим местима је дошло до народне побуне. То је, углавном, била муслиманска објава рата аустријској војсци, а 27. јула 1878. формирана и Привремена влада. Пред једним спрским одредом је стајао бимбаша Ристо Бујак. Одлуке које та привремена влада доноси су панисламског карактера. Забрањују се европска одела и проглашава шеријатско право. Под командом генерала Филиповића, аустроугарска експедиција је почела са 72.000 војника, а завршила са 280.000. Жестоке су се битке водиле око великих градова, Сарајево заузето 19. августа, иако је поход почео 29. јула. Тек 3. октобра је цар честитао сламање отпора, са 5.020 изгубљених војника и 178 официра. Против великих сила муслимани организују четири "лиге" - албанска, арапска, курдска и босанска...

У инструкцијама генералу Јозефу Филиповићу, који командује окупационим трупама 1878, још пре преласка границе на подручје Босне, речено је да му се "у религиозним питањима најтоплије препоручује брижљива заштита католичког дела становништва, јер ће се они највише определити за одржање монархије. Поред католика исто тако ћете посебну бригу посвећивати муслиманским поседницима, који имају највећа имања и по традицији су најнапреднији део народа. Трудићете се да мухамеданце доведе у најужи савез са католицима. Најстрожије ћете надзирати издвојено стварање веза мухамеданаца и православних. Тако ће бити онемогућене непријатељске аспирације православних према окупацији..."

Има неки дубљи смисао у чињсници да велике силе нису дозволиле уједињење српског народа 1878, а пристале су да се то обави 1918. у широј етничкој заједници, у којој би се српски улог смањио постизањем равнотеже са католичким областима. Посебна српска држава у етничким границама, или у било каквом смањеном обиму, у светској дипломатији је увек процењивана само са стратешке тачке гледишта, као претходница руске експанзије на јужне морске обале.

* * * * * * * * * * * 

СУДБИНА МИХАЈЛА МИЋЕ ЉУБИБРАТИЋА, ОРГАНИЗАТОРА ХЕРЦЕГОВАЧКЕ ПОБУНЕ 

ПОРАЗ ИДЕЈЕ ДА УСТАНАК ДОБИЈЕ ВИШИ СМИСАО

ИНСПИРАТОР народног устанка 1875, са његове идеолошке, подједнако као и са политичке стране, био је херцеговачки револуционар Михајло Мићо Љубибратић. Рођен је у Љубову код Требиња 1939. Са  шеснаест година приступио устаницима Луке Вукаловића. По речима савременика, убрзо је војводи постао десна рука "у свим пословима гдје се пера тицало а у невољи је знао и сабљом махнути". Временом је постао један од људи који су руководили  устанком. Учествовао је у преговорима који су вођени у Дубровнику 1862. године и његов потпис стоји на склопљеном уговору. Када је Вукаловић 1863. преко Бока которске, Трста и Беча отишао у Русију, Љубибратић је био један од пратилаца. Годину дана касније се обратио српској влади за одобрење да се насели у Србији. По доласку у Београд, Љубибратић се ангажовао као национални радник и учествовао је у припремама  устанака у  југоисточној Херцеговини који је планиран за 1867. годину. Устанак је, међутим, одложен због дипломатске активности српске владе око питања градова и промењених политичких прилика...

Љубибратић је тада почео да самостално ради на покретњу новог устанка...Оснива друштво "Младо Српство" и покушава да за своје идеје придобије прваке балканских народа, желећи да на тај начин устанак добије шири панславистички значај. Свестан дугогодишњег отпора босанског беговата реформама које је Порта проводила, а у духу верске толеранције, преговарао је с "мухамеданцима". Његово "свагдашње убјеђење" било је да је за успех устанка "цјелисходно и неопходно" измирење и споразум са "мухамеданцима". Ова, као и многе друге Љубибратићеве идеје наишле су на неразумевање и одбијање средине у којој је религија била вододелница.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

План Михајла Љубибратића био је да формира скупштину, привремену владу и војску.

Устаничке вође бирао би народ непосредним гласањем, а не црногорски кнез Никола Петровић. Народна скупштина, састављена од виђенијих главара, требало је да објави рат турској влади, обезбеди моралну и материјалну помоћ европских влада, успостави сарадњу с босанским беговатом, пропише привремени закон и изабере неколико људи који би образовали привремену владу.

ВЛАДА ЈЕ ТРЕБАЛО да пред међународном јавношћу представи устанак као легитимну и цивилизацијску творевину. Постојање херцеговачке владе такође би онемогућило или бар смањило утицај Црне Горе на херцеговачки покрет, а то кнез Никола није дозволио.

Руковођење устанком сматрао је својим легитимним правом. Зато је наредио војводи Пеку Павловићу, да са скупштине, која је одржана је  у селу Врањска код Билеће,  27. јула 1875, силом удаљи Љубибратића.

Још пре почетка устанка 1875. дописивао се са Гарибалдијем, покушао да од његових добровољаца створи једну "Страну легију у Херцеговини. Гарибалдинци су, заиста, после 1876. ратовали против турске армије у источној Босни. Он се и лично састао са Гарибалдијем у Капрери, а затим боравио у Риму, где је на Васкрс 1879. конципирао платформу новог покрета "Предложење патриотима свесловенства". На првом месту је предлагао да се у Србији, ако би то било по вољи осталим словенским представницима, формира један средишњи комитет. Сваки словенски народ, које и он назива племенима, имао би такво своје средиште, са подружним националним организацијама.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Што се тиче идеологије овог новог словенства, она је скицирана у четири кратке реченице:

"1) ослобођење и самосталност сваког словенског племена; 2) чврсти савез између словенских племена; 3) повремени састанци; 4) војевање противу туђинаца". Предвиђао је и могућност великих ратних криза, које он назива "озбиљним ратовима".

Поред једног "Свесловенског комитета", он предвиђа и једно "Свесловенско савезно веће".

Све би било постављено на демократску основу.

У случају спора словенских народа око одређених територија, а већ тада су биле видљиве разлике између Срба и Бугара у оцењивању етничке природе граничних области, мора се питати дотично становништво, које би, већинским опредељењем на референдуму, то и пресудило. Не постоји једнообразна форма словенске државе, као што су класични панславизам и славјанофилство делимично заступали. Уместо тога "свесловенски комитет, племенски комитети и поткомитети, не би имали да се ни најмање мешају у државне форме и стројеве, у династичка и социјална питања".

* * * * * * * * * * * 

Кнежева победа тријумф локалног над општим правом

ТЕШКО ЈЕ РАЗГРАНИЧИТИ шта је у овим Љубибратићевим концепцијама било плод самосталног разумевања, а шта је утицај круга људи око Гарибалдија, јер их је он познавао и преко писама, а делимично и лично. Говорио је италијански језик. Његов став о неопходности сарадње са балканским муслиманима био је јасно формулисан и пре првих контаката са гарибалдинцима. Одржавао је везе са Муфтијом од Таслице (пљеваљским муфтијом), али је нејасно да ли се лично с њим састајао у турској престоници, или је муфтијин секретар Недим-бег због тога дошао к њему. Састанци са прсдставницима босанске властеле (Видаић, Јањарац, Ћемерлић) одржавали су се на Дрини или, посредством изасланика, у Сарајеву. Након ових састанака је Љубибратић путовао у Русију, а највише веза је имао са славјанофилским представницима М. А. Хитровим и Муравјовим.

У сваком случају, то је славјанофилска струја око генерала Скобељева, који се противио поразној политици руског цара приликом преговора на Берлинском конгресу и после тога.

Фото Архив Невесиња, Архив Требиња, Радио Невесиње, Радио Требиње, Документације "Новости" и "Борбе", "Фејсбук", "Википедија"...

Тај круг је радио на припремању великог устанка Срба и муслимана Босне и Херцеговине, са циљем да се створи "аутономна држава под сизиренством султановим", од Босне, Херцеговине и Новопазарског санџака. После неуспеха устанка у Херцеговини 1882, у коме су сарађивали свесловени и панисламисти, српске конспирације су покушале да праве тајни уговор са оним италијанским иредентистима, који су мислили да је Аустроугарска њихов заједнички непријатељ. Хабзбуршка обавештајна служба је ушла у траг тим контактима, пратила долазак италијанских завереника преко Бара у Црну Гору и склапање једног "Il patto italo-slavo", 8. јула 1879, по коме би италијанска страна помагала уједињење Срба са Босном и Херцеговином, дела јадранске обале са Црном Гором, а српска припајање италијанских области Истре, Трста и Трентина италијанској држави.

Пораз Љубибратића у устанку није био само пораз једног устаничког вође, већ пораз идеје да се устанку да један виши смисао. То је била «катастрофа политичке доктрине да се устанак води као самостална српска народна револуција по јединственим плановима и са заједничким циљевима. Победа црногорског кнеза био је тријумф локалног права над општим, права да се на издвојеној основи судбина великог устанка подреди преговорима два српска кнеза с Русијом и Аустроугарском, о добицима које би се могле постићи исправљањем неправичне турске границе неколико километара у националну корист.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

14. 05. 2025. у 06:15

Друштво

0 2

ТИТОВА ТАЈНА ДИПЛОМАТИЈА СА СВЕТОМ СТОЛИЦОМ: Реакције на успостављање односа између Југославије и Католичке цркве

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 2

ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКИ "КОНКОРДАТ": Антисрпско Југославенство и Католичка црква 1965 - 1971

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 5

ВАТИКАН И РАСПАД ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Утицај Католичке цркве на судбину српског народа у двадесетом веку

30. 04. 2025. у 17:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације