ДЕЦА ДИГИТАЛНО ПИСМЕНИЈА ОД РОДИТЕЉА: Како заштити најмлађе од злоупотреба на интернету (6)

У Србији, према истраживањима УНИЦЕФ-а, чак 69 одсто деце барем једномје помогло родитељима да се "снађу" на интернету. Са овим процентом сморекоредери у Европи, док у Немачкој, рецимо, тек 12 одсто деце "оспособљава" старије да сурфују по мрежама.

Фото Shutterstock

Родитељи од деце траже помоћ око инсталирања апликација, отварања налога, решавања проблема са лозинкама, па и око тога како се бришу колачићи из претраживача. Истраживања показују да је половина родитеља у Србији недовољно информисана о подешавањима приватности на друштвеним мрежама. Већина не зна да детету може да се ограничи време на ТикТоку, да Јутјуб има посебну верзију за децу, да "Гугл фемили линк" може да прати активност детета. Како онда да објасне децу како функционише заштита - блокада, пријаве, филтери?!

- Питање није да ли је дете на интернету, већ шта тамо ради и кроз шта пролази, а проблем је у томе што већина родитеља не зна ни које питање да постави - каже Биљана Лајовић, специјалиста школске психологије за "Новости". - У међувремену, деца решавају техничке проблеме одраслих, инсталирају им апликације за банке, сређују подешавања на Wi-Fi мрежи, преводе мејлове. Постају асистенти у дигиталном свету, али немају никога ко би био њихов водич.

Фото Shutterstock

Све ово може да се протумачи као доказ дигиталне писмености најмлађих. Али, коме дете да се обрати када добије поруке са непознатог налога на Инстаграму, када добије линк са експлицитним садржајем на ТикТоку или кад почне да прима увредљиве поруке од друге деце? Родитељу који не зна ни како се улази у подешавања?!

- Деца се о овим проблемима радије поверавају својим вршњацима него одраслима, а најчешће се повлаче у себе - каже Биљана Лајовић. - Када родитељ сазна шта се дешава, важно је да не осуђује дете, да га не пита шта је радило, нити зашто се баш њему то догодило, већ да предузме конкретне кораке. Најгоре што одрасли могу да ураде јесте да у бесу обришу поруке. Ружне поруке, фотомонтаже и увредљиве фотографије треба сачувати као доказ и поднети пријаву школи или полицији.

Сајбер-булинг је дигитални облик вршњачког насиља - понижавање, претње и увреде које дете добија преко порука, коментара или друштвених мрежа, а присутнији је него што статистика показује.

- У једној школи ђаци су на друштвене мреже поставили увредљиву "фотомонтажу" њихове школске другарице - прича нам Биљана Лајовић. - Деца су масовно почела да пишу негативне коментаре. Размишљали смо шта можемо да урадимо да јој помогнемо. Договорили смо се да један ученик објави пост у коме је написао да је она добра другарица јер је са њим вежбала математику. Позвао је друге да кажу нешто лепо о њој. Убрзо се појавило петнаестак позитивних коментара - деца су писала да увек дели ужину, да је пажљива, да помаже другарицама. То је променило ситуацију. Девојчица се смирила и стабилизовала, а остала деца су из овог догађаја извукла важну лекцију.

Деца праве вајбер групе, једна другима шаљу претеће поруке, исмевају их на "хејт" (мржња) страницама - налозима отвореним с циљем да се један ученик изложи подсмеху и увредама својих вршњака. На тим страницама се постављају "лажне" фотографије, пишу погрдни коментари, а деца се подстичу да активно учествују у понижавању.

- Ученике често искључују из "вајбер" група, затим их поново убацују, само да би видели шта се све о њима пише - каже Емина Бековић из Националног контакт центра за безбедност деце на интернету. - Тај циклус понижавања може да траје данима. И за разлику од насиља у школи, овде не постоји пауза - интернет је ту 24 сата.

Једна од најопаснијих страна дигиталног вршњачког насиља јесте анонимност коју интернет пружа. Деца се крију иза лажних профила, убеђена да не могу бити откривена. Зато се лакше одлучују да вређају, малтретирају, изолују.

- У реалном свету, дете би можда стало када види сузе или тугу вршњака, али на интернету тај контакт не постоји - истиче Бековић. - Починилац не види жртву, не саосећа с њом, не схвата размере последица. Последице, међутим, нису виртуелне и могу да буду јако опасне. Деца која трпе сајбер булинг често се повлаче у себе, престају да комуницирају, постају несигурна, тужна.

Ивица Младеновић, начелник Клинике за болести зависности Института за ментално здравље у Београду упозорава да друштвене мреже нису само средство за манипулацију, већ и директан повод за тешке психијатријске болести:

- И у Србији је било случајева где су експлицитни снимци малолетника кружили преко друштвених мрежа. Деца су доспевала у тешка депресивна стања, а нека су, нажалост, извршила самоубиство. Суштина је да заштитимо децу. И да престанемо да се правимо да се ништа не догађа. Не мислим да је интернет нешто лоше, али је превише моћан да бисмо га оставили у дечјим рукама. Уместо да се систем усмери на превенцију психијатри у случајевима сајбер булинга постају пожарна служба.

Све више је случајева и "економске експлоатације деце на интернету". Лажне наградне игре, апликације које траже број телефона или адресу, обећања о већој видљивости на мрежама - све то деци делује као игра, а служи за прикупљање личних података и новца. Често се баш преко инфлуенсера који имају малолетну публику промовишу платформе које прикупљају осетљиве информације, а деца у жељи за популарношћу пристају на све, па и до уплата новца.

- Деца морају да науче како да не отварају садржаје које нису тражила, како да их пријављују провајдерима, да не верују сваком линку - каже Лајовић. - Морају да знају да је "фишинг" облик дигиталне преваре у којем "нападач" покушава да превари жртву да добровољно открије своје личне податке попут корисничког имена, лозинке, броја кредитне картице или ЈМБГ. То се обично ради путем лажних порука, мејлова или сајтова који личе на званичне - банка, школа или друштвена мрежа. Најчешће почиње поруком типа: "Ваш налог ће бити обрисан уколико не потврдите податке" или "Освојили сте награду, кликните овде да је преузмете". Деци треба објаснити корак по корак зашто морају да воде рачуна ко је са друге стране екрана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације