СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ У ВРТЛОГУ ИСТОРИЈЕ: Животна прича једног од најзначајнијих српских интелектуалаца

СЛОБОДАН Јовановић спада у малу групу наших писаца и научника од неоспорне, може се рећи драгоцене вредности.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

О њему се мало писало и слабо говорило. Данас се о њему знатно више говори, али се као и раније мало пише. Ни приближно образложен и потребан суд о њему није ни до данас дат, мада његов рад и по своме обиму и по својој вредности заслужује изузетну пажњу.

Ове речи Симе Пандуровића, записане далеке 1927. године, и данас су актуелне: о Слободану Јовановићу се мало пише, а што је још неповољније, његове књиге и расправе се мало читају. Намера овог штива у „Историјском додатку", које је пред читацима „Новости", је да подстакне значајније и озбиљније прихватање и проучавање дела Слободана Јовановића. Јер и поред спорадичних расправа о научном доприносу, његово дело још није систематично и озбиљно обрађено.

Осветљавањем Јовановића као историчара, правника, књижевника, социолога, наставника и политичара, може да се наговести огромно богатство и разноликост његових духовних обличја. У сјајној плејади српских интелектуалаца са почетка XX века ниједан није имао толику надмоћ и самосвојност као Слободан Јовановић.

* * * * * * * * * * * * * * 

ПОРТРЕТ ПРОФЕСОРА КОЈИ ЈЕ ПОДИГАО ЗГРАДУ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ

БРИЉАНТАН УМ ПРВОГ СЛОБОДАНА МЕЂУ СРБИМА

О ПОРЕКЛУ и породици Слободана Јовановића постоји пуно података и докумената. Из тих докумената се види да његови родитењљи, отац Владимир Јовановић и Јелена рођ.

Маринковић потичу из угледних породица да су њихови преци оставили значајан траг у срединама у којима су живели: Шапцу, Руми, Новом Саду, Београду. Слободанови преци и блиски рођаци били су: доктор филозофије и професор Димитрије Матић, високи официри Јован Спужић, Илија Чолак Антић, дипломате и министри Стеван К. Павловић и њихови бројни потомци.

Слободан Јовановић је рођен је 1869. годиие у Новом Саду, у тадашњој Аустроугарској. Ту је његов отац Владимир Јовановић (1833-1922), познати либерални мислилац и политичар, живео као политички изгнаник из Србије. Овај апостол либерализма у Србији дао је име свом сину првенцу Слободан (по многима то је први Слободан међу Србима), а ћерки Правда. Прве године детињства провео је с родитељима у Италији и Швајцарској. Године 1872. отац Владимир се враћа у државну службу и са породицом прелази у Београд.  

Отац Владимир је веома утицао на формирање свог сина не само делом већ и примером.

Може се рећи да је Слободан од њега преузео, имеђу осталог и извесна либерална начела.

Сачувана је богата преписка Слободана са његовим родитељима. Она речито говори о њиховом изузетном односу љубави, уважавања и поштовања.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Матурирао је 1886. године у Првој београдској гимназији. Потом породица Јовановић зарад образовања своје деце одлази у Минхен. Тамо је Слободан слушао предавања познатих немачких професора права и дружио се са сликарем Пајом Јовановићем и драмским писцем Хенриком Ибзеном.

Са непуних осамнаест година, као државни стипендиста, уписује се на Правни факултет у Женеви. У исцрпним извештајима минисгру Андри Николићу прилаже и своје радове „О демократији" и о Жан-Жаку Русоу. Посебно је занимљива његова критичка расправа о демократији на двадесет две руком писане стране, коју је успешно одбранио пред професорском комисијом.

У ЖЕНЕВИ 1890. ГОДИНЕ завршава студије права и, по сопственој жељи, наставља да изучава јавно право на Париском универзитету. После завршених студија у Паризу 1892. године враћа се у Београд где је постављен за писара II класе Првостепеног суда Подунавског округа. Убрзо је унапређен и постављен за секретара V класе Министарства иностраних дела, где се највећим делом бавио „маћедонским пословима". На предлог министра иностраних послова Александар I Обреновић поставља га за  аташеа посланства у Цариграду.

Са непуних 28 година, изабран је за ванредног професора Државног права на Правном факултету Велике школе. Држи приступно предавање „О суверености" које је објавио у правном часопису „Бранич".

Године 1899. објављује расправу „Дводомни систем", за Матицу српску пише студију „Јован Хаџић, српски законописац" и припрема свој први рад из историје Србије „Велика народна скупштина". Наредне године, указом Александра I Обреновића изабран је за редовног професора Правног факултета Велике школе у Београду. Предавао је Јавно међународно и Државно право. На Факултету је радио до пензионисања.

Са групом угледних интелектуалаца, 1901. године оснива „Српски књижевни гласник" у којем је био утицајни члан уређивачког одбора, аутор стручних расправа и чланака из књижевности. у низу бројева овог угледног и утицајног часописа, као и сачуваним писмима књижевника Слобдану Јовановићу, он се приказује као човек необично широког образовања који својим студијама захвата „широку скалу у изучавању духовног корачања човечанства, историјске и правне науке поглавито" (Растко Петровић).

* * * * * * * * * * * * * * 

Богата каријера правника и енциклопедисте

КАРАКТЕРИСТИКА његових раних радова је његова разноликост и широки дијапазон интересовања. Слободан Јовановић ће израсти у духовно најмноголикију појаву међу свим нашим посленицима на широком пољу друштвених наука, филозофије и књижевности. Био је историчар - по тема - ма које је обрађивао, правник - по образовању, конституционалиста и компаративиста - по ерудицији, политиколог - по вокацији, социолог - по ширини приступа, књижевник - по начину како је писао. портретиста - по сликарском нерву, стилиста - по списатељском дару.  

Од када је 1897. г. изабран за наставника на Правном факултету београдске Високе школе, Слободан Јовановић је до одласка у пензију био најпре и изнад свега професор овог Факултета и у томе лежи не мали део његове величине. "Био је у правом смислу речи човек школе на којој је предавао, до крајности предан њеним интересима. Није се одвајао од матичне куће, иако су пред њим многа златна врата била отворена и миоге блиставе стазе проходне" (Драгољуб Поповић).

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Радећи на београдском Правном факултету Јовановић је остварио бриљантну универзитетску каријеру. Она је започета приступним предавањем "О суверености" и настављена предавањима и курсевима на основним и докторским студијама. Био је наставник огромне и неспутане енергије, монашки по- свећен својој струци и позиву.

По сведочењу његових ученика Слободан није био добар беседник и предавач. Физички је изгледао релативно слаб, омањег раста, слабог, пискавог гласа, са скромним спољашњим говорничким условима, без харизме. Упркос томе, његова предавања су привлачила слушаоце.

ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ је записао: "Он стоји кад предаје. Сви су знали да није беседник, али је умео да прикује пажњу слушалаца". Јер, његова предавања су одликовале друге врлине: широко образовање, општа информисаност, добро познавање језика на којем говори, увереност у снагу идеје коју заступа, мотивисаност, одмереност, довитљивост, инвентивност. Уз то, њега је као предавача красила говорничка етика: стајао је целим  својим бићем иза онога што говори и иза става који износи.

Јовановић је израстао у правника енциклопедисту, широког не само правничког хоризонта, који се суверено креће на широком пољу друштвених наука, филозофије и књижевности. У својим предавањима приближавао се угледним немачким професорима чија су јасна и прецизна предавања штампана као уџбеници или студије.

Следећи њихов пример и користећи свој литерарни дар, Јовановић је већину својих предавања на Правном факултету од 1897. до 1940. г. објављивао као књиге: Дводоми систем, Српско- бугарски рат, Енглески парламентаризам, Макијавели, Политичке и правне расправе, Уставобранитељи и њихова влада, Друга влада Милоша и Михаила (1858- 1868), Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Влада Милана Обреновића (1868-1878), Из историје политичких доктрина 1-11, Поратна држава, Гледстон, Амерички федерализам, Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка 1815- 1914.
Ценећи његов рад и посвећеност факултету и науци, колеге су га школске 1904/05. и 1909/10. изабрале за декана Правног факултета у Београду и 1905. за редовног професора.

На предлог Стојана Бошковића и Јована Цвијића исте године је изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Три године касније, постао је редовни члан.

* * * * * * * * * * * * * * 

Човек ренесансног духа са осећањем родољубља

РАД НА ФАКУЛТЕТУ и на Академији Слободан Јовановић прекинуо је само у време Балканских и Првог светског рата. Као војни обвезник био је постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди у Првом и Другом балканском рату. Заједно са српском војском потом пролази кроз Албанију и стиже на Крф, где је написао есеје о Љубомиру Недићу и Стојану Новаковићу. Учествовао је као експерт на Мировној конференцији у Паризу 1918-1919. године.

После рата, од 1920. поново је на Правном факултету у Београду. По други пут је биран за ректора Београдског универзитета. Године 1923. добија Орден светог Саве I реда и изабран је за дописног члана School of Slavonic Studies у Лондону. Годину дана касније изабран је за члана Матице српске у Новом Саду и за дописног члана Пољске академије уметности у Кракову. За дописног члана Чешке академије наука у Прагу изабран је 1925, зa Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу 1926. а за председника Српске краљевске академије 1928. и на тој дужности је остао до 1931. године.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Будући да су Слободанове књиге уживале огромну популарност, издавач Геца Кон почиње да објављује Сабрана дела Слободана Јовановића у 17 књига, које ће сукцесивно излазити од 1932. до 1936. године.

Мање је познато да је славни професор почев од 1932. уложио пуно труда на подизању зграде Правног факултета, настојећи да обезбеди бољи смештај својим колегама и будућим правничким нараштајима.

Иако велики, Слободан Јовановић је био изразито скроман човек. Клонио се пригодних промоција својих књига, избегавао и изричито забрањивао обележавање јубилеја и годишњица живота и рада, а бројни поштоваоци, колеге и пријатељи дуго нису били спремни да пређу преко ове забране старог професора.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ  је отишао у пензију 1940. године. Савет факултета је тада донео одлуку да се Слободан Јовановић и Живојин Перић, "као најбољи наставници и најзаслужнији научници које је наш Универзитет имао уопште - изаберу за почасне докторе" и да се њихова промоција изврши "по усељењу у нову зграду". Нажалост, почетак рата и бомбардовање Београда у којем је оштећена и нова зграда Правног факултета онемогућили су реализацију ове одлуке. Проф. Јовановић  није добио почасни докторат, нити је видео свечано отварање нове факултетске зграде. Вихор рата га је заувек одвојио од његовог факултета, студената и српског народа. Он више никада неће крочити на тло своје земље.

Слободан Јовановић је био човек ренесансног духа, огромне енергије, са наглашеним осећањем родољубља и одговорносги. У бурним временима у којима је живео деценијама се клонио политике.

Са разних страна су му упућиване замерке "што нема грађанске куражи да се бави политиком". Драгољуб Јовановић му је приговорио што он само критикује људе а не каже како би требало да поступају. Слободан је одговорио: "Али ја то не знам! Ја сам публика, а нисам глумац. Осећам кад није добро одиграно, али не бих умео рећи како је требало".

Стога се он више од четири деценије кретао у кругу науке и на том плану остварио врхунске резултате.

Међутим, вихор Другог светског рата, осећај одговорности за судбину свог народа и драматична збивања у Србији и Краљевини Југославији крајем тридесетих година увукли су Јовановића у политику, у средиште трагичних ратних збивања.

* * * * * * * * * * * * * * 

Свестран научник неуспешан у политици

ЊЕГОВА АКТИВНОСТ у оснивању и деловању Српског културног клуба (СКК) 5. фебруара 1937. године сматра се прекретницом. Клуб је основан као ванстраначка организација окренута окупљању Срба целе Краљевине Југославије а у "циљу неговања српске културе у оквиру југословенства". Слободан је изабран за председника клуба и зато се мисли да је био његова кључна личност. Међутим, иницијатори и стварни руководиоци били су други:

Драгиша Васић, Слободан Драшковић, Никола Стојановић, Владимир Ћоровић, Васа Чубриловић. Српски културни клуб је захтевао обнову демократије и отпор фашизму, али је избегавао дневну политику. После стварања Бановине Хрватске и избијања рата ипак се посветио политичким темама, вршећи велики утицај на националистички оријентисане политичке снаге.

Док је Јовановић у делатности СКК играо споредну улогу, у драматичним и трагичним збивањима после војног пуча 27. марта 1941. године и свргавања намесника Павла и његове владе, видимо га у важним, повремено и главним улогама. Ушао је у коалициону владу ђенерала Симовића као потпредседник. После десет месеци избеглиштва у Лондону, 11. јануара 1942. постаје председник владе. Ту функцију је обављао годину и по дана, носећи тешко бреме компликованих односа са Енглезима, Двором, Дражом Михаиловићем и грађанским ратом у отаџбини.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

У ОПЕРАТИВНО - политичком деловању тешко се сналазио. Вукао је потезе који су често били једнострани, контрапродуктивни, са трагичним политичким последицама. Слободан је био свестран научник, склон да завири у сваки кутак друштва, нације, личности и група, али кад је прилазио политичкој делатности - "он је то чинио са најупрошћенијим стереотипним гледиштима која су уобичајено долазила од наших малограђанских.

Политиком осиромашених средина" (Десимир Тошић). Једно такво упрошћено гледиште заступао је и у случају отпора окупатору у Југославији за време Другог светског рата.

У политици, Јовановић није био политичар, још мање државник. Милан Грол је с разлогом записао у свом лондонском дневнику: "Слободан је пример једне интелигентне и дубоко ерудицијом испуњене главе која не мери право". Зато није било изненађење када је убрзо 1943. поднео оставку на место председника владе и као емигрант остао у Лондону.

Када се посматра оно што је Јовановић објавио у периоду после уласка у политику (1941-1958), пада у очи да то није ни приближно урађеном пре тога. Ти радови указују на чињеницу да то више није Слободан у науци, већ Слободан у политици.

На другој страни, Јовановић је скупо платио своје бављење политиком. На инсценираном суђењу ђенералу Дражи Михаиловићу, вођи покрета отпора и министру војске у Јовановићевој влади, комунистичка власт је јула 1946. осудила Јовановића у одсуству.

Осуђен је "као издајник и ратни злочинац" на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитком политичких и појединих грађанских права у трајању од 20 година, конфискацијом целокупне имовине и на губитак држављанства.

* * * * * * * * * * * * * * 

У СРПСКОЈ ТРАДИЦИЈИ УКОРЕЊЕНО ЈЕ НЕПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА НАЈУМНИЈИМ ЉУДИМА

СУЂЕЊЕ ИЗ ИДЕОЛОШКИХ И ПОЛИТИЧКИХ РАЗЛОГА

СЛОБОДАН Јовановић је био човек срећне научне, али несрећне политичке звезде. Имао је несрећу да скупо плати своја политичка и патриотска уверења. После драконске пресуде Војног суда 1946. професор Јовановић је био прокажен на вечну националну срамоту, а књиге које је написао уклоњене су из јавних библиотека.

Једнако као дело тако је и живот Слободана Јовановића за нас поучан и над њим се ваља замислити, из најмање два разлога.

Прво, његов животни пут је потврдио да је у српској традицији дубоко укорењен остракизам интелектуалаца. Реч је о неповерењу, најгорем односу Срба према својим најумнијим и најспособнијим људима. Нису ли Вук Караџић, Стерија, Светозар Марковић, Владимир Јовановић, Драгољуб Јовановић, Михаило Ћурић и многи други, лакше стицали признања и славу у свету него у својој домовини, где су им, по правилу, радили о глави.

Друго, животни пут Слободана Јовановића упозорио је да излети српских интелектуалаца у политику нису доносили ништа добро ни њима ни њиховом народу и држави. Напротив, народ је остајао без својих корифеја, без светионика у мрачном времену, а резултати њиховог бављења политиком су остајали скромни, често контрапродуктивни. Стога би већина српских интелектуалаца који су последњих деценија ушли у политичку арену могла да закључи попут Слободана Јовановића: "Био сам најгори председник најгоре владе"!

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

СЛОБОДАНУ Јовановићу суђено је у одсуству пред Војним већем Врховног суда СФРЈ од 10. јун до 15. јула 1946. године, заједно са још 23 лица. Пред суд су изведени људи веома различитог идејног и политичког опредељења, различитог деловања за време окупације.

Једну групу оптужених чинили су генерал Дража Михаиловић, с неколико својих команданата, у другој су били министри у влади генерала Милана Недића, у трећој шефови и агенти Специјалне полиције и у четвртој - Слободан Јовановић и неколико личности из српске емиграцијс.

Уз главнооптуженог Дражу Михаиловића, суђено је др Стевану Мољевићу, др Младену Жујовићу, др Живку Топаловићу, Ћури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу Врањешевићу, Милошу Глишићу, проф. Слободану Јовановићу, Божидару Пурићу, др Момчилу Нинчићу, Петру Живковићу, Радоју Кнежевићу, др Милану Гавриловићу, Живану Кнежевићу, Константину Фотићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мошичком, Бошку Павловићу, др Лазару Марковићу и др Кости Куманудију.

СУДИЈЕ су били Михаило Ђорђевић (председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Поподић (секретар). Тужилац је био Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић.

Судски поступак је имао све одлике политичког процеса. Судило се, како су тадашње новине писале: "групи од 24 издајника и ратна злочинца". Све је трајало веома кратко, од 10. јуна 1946. до 15. јула 1946. године, када је изречена пресуда.

* * * * * * * * * * * * * * 

Осуђен као издајник и ратни злочинац на 20 година робије

СЛОБОДАНУ ЈОВАНОВИЋУ је оптужницом стављено на терет то што је као председник емигрантских влада, заједно са оптуженима Божидаром Пурићем, Момчилом Нинчићем, Миланом Гавриловићем, Петром Живковићем и Радојем Кнежевићем:

-У јануару 1942. године именовао оптуженог Драгољуба - Дражу Михаиловића за министра војног, а у јулу исте године и за начелника штаба Врховне команде и слао му директиве да не почиње борбу против окупатора док Немачка не капитулира, односно док се јаче савезничке снаге не искрцају у Југославији, док је, с друге стране, одобравао, подстрекавао и политички помагао оптуженог Михаиловића у борби против ослободилачких снага у Југославији;

-Унапређивао, одликовао и похваљивао четничке команданте који су се под командом оптуженог Михаиловића особито истицали у сарадњи са окупатором у борби против партизана, док је, с друге стране, лишио чина официре који су остали верни своме народу и сврстали се у редове ослободилачке војске и водили борбу против окупатора, хапсио и прогонио у иностранству официре који су одобравали ослободилачку борбу и изразили жељу да се врате у отаџбину и да се боре против окупатора;

-Упућивао оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну спрему и веће количине новца из државне касе да их употреби за гушење народног устанка;

-Расипао државни новац, организовао радио-емисије преко иностраних станица, издавао за иностранство и у земљу убацивао разне публикације, подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у иностранству оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу и слабио снагу наших народа у борби против окупатора.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

ПРЕСУДОМ ВРХОВНОГ суда ФНРЈ - Војно веће, од 15. јула 1946, осуђен је на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

Пресуда којом је Слободан Јовановић осуђен неспојива је са начелима правне државе и резултат је поступања политичког правосуђа које је постојало у време њеног доношења. О томе сведоче језик и терминологија који су приликом њеног писања коришћени и чињеница да је поступак имао све одлике политичког процеса. У спроведеном поступку били су погажена нека од основних људских права и темељни правни принципи (право на одбрану, двостепеност поступка и др.).

Дакле, Слободану Јовановићу је суђено искључиво из идеолошких и политичких разлога.

Драконска пресуда Јовановићу имала је шири, далекосежнији значај. Она је означила крај основних слобода и културне демократије у тадашњој држави. Културни и академски живот постао је тада препун судских процеса, изгона, дисквалификација, црних листа, спискова подобних и неподобних...

Многобројне културне и академске институције укључујући Јовановићев Правни факултет и САНУ остале су по страни. Немали број наставника, академика и књижевника отворено или прећутно учествавао је у нападима, омаловажавању и осуди Слободана Јовановића.

Један од ретких који је смогао снаге да дигне свој глас против суђења српском Волтеру, био је Драгољуб Јовановић. Убрзо после изрицања пресуде Слободану, Савет београдског Правног факултета донео је 31. јула 1946. године срамну одлуку да професора Драгољуба Јовановића избаци са факултета због његовог политичког опредељења и деловања. Годину дана после тога, 13. маја 1947. годиие, професор је ухапшен да би у монтираном процесу 8. октобра 1947. године био осуђен због велеиздаје на девет година строгог затвора.

* * * * * * * * * * * * * * 

Поруке и поуке са лондонске осматрачнице

ПО ЗАВРШЕТКУ ДРУГОГ светског рата Слободан Јовановић је остао да живи у Лондону, а средином 1945. уселио се у хотел "Тјудор корт". У скромном собичку лондонског пансиона, живећи крајње скромно, боравио је до краја живота.

По сведочењу Већеслава Видлера, царство Слободаново био је кутић у том хотелу где је, "стално читајући, а у својој соби пишући, будно пратио живот у свим његовим еманацијама, реагујући пером на ало и добро. А кад се одмарао, разговарао је најрадије са антиком, са својим Платоном. У старости је учио грчки да се може задубити боље у гу вечну мудрост.

Хришћански морал спојен са тим класичним гледањем на људе и свет - то је био хоризонт где је Слободан Јовановић налазио смирење, слична људска мудровања над вечном загонетком нашега бивствања".

Миодраг Пурковић се сећао да је Слободан Јовановић до последњих својих дана сачувао љубав за књижевност, као и да су га посетиоци "затицали како чита Плутарха, Тукидида, Платона, Аристотела, Еврипида, Тацита".

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Болно сазнање да се не може вратити у отаџбину и да ће заувек остати емигрант није га обесхрабрило. Огромна енергија, којом је увек располагао, није га напуштала, и он је до краја живота вредио радио и писао.

Забрањен у својој земљи, Јовановић је објављивао радове у југословенским и српским публикацијама у Француској, САД, Канади и Аустралији.

НАПИСАО ЈЕ ТРИ ЗНАЧАЈНЕ студије које по садржини иформи не заостају за његовим предратним радовима. У политичкој студији „О тоталитаризму" (објављеној 1952. у Паризу) успео је да резимира стравична искуства фашизма, нацизма и комунизма и да се покаже као човек несвакидашње интуиције.

Друта два рукописа објављена су, по његовом завештењу, тек после његове смрти: „Један прилог за проучавање српског националног карактера" (Виндзор, 1964) и „Записи о проблемима и људима 1941-1944" (Лондон, 1976). Први рукопис садржи завештење великог научиика остављено свом роду. У другом су Јовановићева сећања на време у којем је био члан ратне владе. Осим ових радова Јовановићев сарадник Радоје Кнежевић је 1962. објавио у Лондону збирку његових биографских есеја под насловом „Моји савременици".

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Имао је кључну улогу у покретању и уређивању листа "Порука", који је излазио у Лондону од 1950. до 1959. године као гласило Југословенског народног одбора. Тај лист је драгоцено сведочанство о преокупацији и ангажману југословенске интелектуалне и политичке елите која се после Другог светског рата нашла у емиграцији и суочила са сломом Краљевине Југославије и успостављањем нове комунистичке државе на њеним развалинама.

Уредник листа "Порука" је био Радоје Л. Кнежевић. Главни садрадници часописа били су:

Слободан Јовановић (анализом југословенског режима), Богољуб Јевтић (међународни проблеми), Радоје Кнежевић (документација), Првислав Грисигоно, Живко Топаловић, Миодраг Пурковић и Миодраг Стајић. Слободан писао коментаре политичких збивања у Југославији, помене истакнутим личностима у емиграцији, приказе значајнијих књига и сл.

У тим чланцима, користећи своје огромно знање, искуство и моћ уочавања суштине сваког проблема о којем пише, подвргавао је Титов режим разорној критици. Тежио је да без острашћености и заслепљености проникне у тадашња непрозирна и противречна збивања.

Он је излазио у сусрет прешној животној потреби суочавања са судбоносним питањима и изазовима свог времена. Отуда је лист Порука, као књига једне емигрантске судбине, историјски извор првога реда, драгоцено сведочанство о преокупацији и ангажману југословенске интелектуалне и политичке елите, која се после Другог светског рата нашла у емиграцији. Јовановићеви прилози у том листу имају значај археолошког белега ископаног из згаришта једне цивилизације, сведочансгво о трагедији југословенских емиграната.

Пријатељи и сарадници сведоче да је до смрти сачувао не само радну енергију, него и луцидност, духовитост и ведрину. На крају свог богатог живота, проживљеног усправно и часно, Слободан Јовановић је после краће болести умро 12. децембра 1958. у једном лондонском санаторијуму. Будући да се није женио и није имао сопствену породицу, нешто мало скромне имовине оставио је сину своје сестре.

* * * * * * * * * * * * * * 

Најбољи изданак научног, културног и духовног живота Срба

ОПЕЛО НАД ЗЕМНИМ Слободана Јовановића обављено је 20. децембра 1958, у српској православној цркви Свети Сава у Лондону. Никад се о њему није писало с толико топлине, разумевања и уважавања као поводом његовог одласка с овога света. То није било пуко и пригодно обележавање нестанка једне велике личности. Напротив, говорници су на изузетно деликатан, искрен, префињсн и топао начин дали слику Слободана Јовановића као најбољег изданка и оличења научног, културног и уопште духовног живота Срба.

На гробљу, пре него што је ковчег спушген у земљу, од покојника се опростио др Првислав Грисигоно, члан Југословенског народног одбора у Лондону. Он је између осталог рекао:

"Изгнаничког хлеба тврда је кора. Много који је клонуо и вратио се под диктатуру. Нико никад није помислио да би се Слободан Јовановић склонио да оде тим путем; нико осим диктатора. Пре годину дана послат је нарочити гласник у ту сврху Слободану Јовановићу: биће примљен часно и достојно; поништиће се двадесетогодишња робија; вратиће му се конфискована имовина. Одговор Слободана Јовановића ’другу’ био је: ‹Вратићу се са слободом! ’ Витез слободе!"

Сахрањен је на гробљу Кренсел грин у гробници рођака Павловића. На хоризонталној плочи надгробног споменика је натпис Слободан Јовановић 1869-1958. и отворена књига, на усправној плочи је са 19 наслова његових књига.

КОМЕМОРАТИВНИ скупови у спомен Слободана Јовановића одржани су широм света, али не и у његовој Србији и Југославији. Говори и чланци поводом његове смрти објављени су у разним листовима и часописима. Лист „Порука" је у бр. 53-54/1959. објавио "Библиографију написа и говора поводом смрти Слободана Јовановића" која садржи више од 100 одредница.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Београдска „Политика" је дала белешку од десетак редова ситиним словима. Није могла да бар то не учини за свог најславнијег сарадника, коме је 4. децембра 1939. поводом Јовановићеве седамдесете годишњице рођења посветила две ударне стране под насловом "Јубилеј једног од наших највећих научника".

На једној од тих комеморација тачно је примећено: "Ако се игде остварило оно старо Nomen est omen, то је било у случају Слободана Јовановића. Није доживео да се врати у земљу, јер земља није доживела слободу. Али се до последњег даха, стварно до последњег даха.

Борио да се други врате у слободну земљу, да је друга поколења уживају, ако већ њему не буде суђено". (Милан Гавриловић).

* * * * * * * * * * * * * * 

ДВАДЕСЕТАК ТОМОВА САБРАНИХ ДЕЛА ОТКРИВА СВО  БОГАТСТВО И РАЗНОЛИКОСТ
ДУХОВНИХ ОБЛИЧЈА СЛОБОДАНА ЈОВАНОВИЋА

УТЕМЕЉИВАЧ УСТАВНОГ ПРАВА И ТЕОРИЈЕ ДРЖАВЕ

ПОЗНАВАОЦИ дела Слободана Јовановића се слажу да је он био ренесансни дух и велики ерудита. Био је врхунски интелектуалац, широких погледа и велике радозналости. Имао је истанчан сензибилитет и широк круг интересовања за огромно поље права, друштвених наука, филозофије, ‹али и за лепу књижевност и друге уметности.

Летимичан поглед на двадесетак томова Јовановићевих дела открива огромно богатство и разноликост његових духовних обличја.

Оно по чему се он највише препознаје јесте његова разноликост и широки дијапазон његових интересовања.

Био је историчар по темама које је обрађивао. Донекле се бавио општом, али првенствено националном историјом, еитематски обрађујући раздобље од 1838. до 1903. године - "Уставобранитељи и њихова влада","Друга влада Милоша и Михаила", "Влада Милана Обреновића", "Влада Александра Обреновића"... Ова дела су међусобно повезана и обухватају осам томова књига са 4000 страница.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Из области права Јовановић је објавио најзначајније радове. Он је велики правни писац кога су "подједнако занимали и антички и средњевековни писци, и светска и српска историја, и старе и нове теорије о држави и праву, и енглески парламентаризам и амерички федерализам, и послератна ‹држава маса", и идеје демократије и тоталитаризма, и српска уставност у 19. веку и сва збивања чији је сведок у 20. веку био" (Миодраг Јовичић).

ПОНАЈВЕЋИ УТИЦАЈ Јовановићев је био у јавном праву, а најдубљи траг је оставио у теорији државе и уставном праву. Заправо, он је утемељивач уставног права и науке о држави, које су се до Другог светског рата у Србији развијале под његовим утицајем.

Компаративиста је био по приступу и ерудицији. У већини својих историјских, правних, политиколошких и других радова Јовановић се користио компаративном методом, који се одликовао стваралачки приступом, а не механичким коришћењем упоредног метода.

Био је полигиколог по вокацији. Посебним политиколошким темама Јовановић се бавио у низу својих студија, уџбеника, чланака. Тиме је одлучујуће допринео да политикологија код нас заузме угледно место у кругу друштвених наука. Стога се он сматра првим правим политикологом у нас, у време када та наука у свету још није била добила засебан стаус.

Јовановић је био пионир социологије у нашој средини. Утро је пут за оно што су касније урадили Ћорђе Тасић, Радован Лукић и Јован Ћорђевић - поставио је основе социологије историје, социологије права, социологије религије и политичке социологије, као посебних видова опште социологије.

* * * * * * * * * * * * * * 

Ненадмашан стилист, богатог речника и језгровитог израза

У ЊЕГОВОМ ДЕЛУ је читава галерија ликова који су привлачили његову пажњу. Захваљујући изузетном дару за портретисање, написао је велики број успелих портрета истакнутих личности (Јован  Хаџић, Илија Гарашанин, Светозар Марковић, Јован Ристић, Владимир Јовановић, М. Пироћанац, Стојан Новаковић, Никола Пашић, Драгутин Димотријевић  Апис, Милован Миловановић, Љубомир  Недић, Пера Тодоровић, Јован Скерлић, Богдан Поповић и др.). Није занемарио ни стране политичке личности (Мирабо, Димурије, Дантон, Робеспјер) и познате мислиоце (Платон, Макијавели).

ПО ТАЛЕНТУ ЗА језгровито и живописно излагање био је есејист, јер му је есеј, за разлику од научне расправе, допуштао и неформалан, готово конверзациони стил, ослобођен академскх конвенција и методолошке строгости. Могао је да убацује у своја излагања дигресије, анегдоте, биографске податке, детаље. иронију и да на најбољи начин искаже свој књижевни дар.

По неподељеном мишљењу Јовановић је био ненадамашни стилиста. Језгровит израз, богат речник без учењачког жаргона, лепота израза, различитост дужине реченица, динамично и живо приповедање, само су најочигледније одлике овог мајстора лепог писања и родоначелника сјајног београдског стила. Поводом првих Слободанових "овећих расправа" у „Српском књижевном гласнику", Јован Скерлић је 1908. записао: "Слободан Јовановић је један од првих стилиста које смо ми уопште имали и чија проза може служити за образац свима који српским језиком пишу".

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

БИО ЈЕ ОДАН СТРУЦИ и позиву и представљао оличење научника и науке као позива у Веберовом смислу. Реч је, пре свега, о његовој доследној, монашкој оданости науци и служењу позиву. Слободан Јовановић је у нашој средини, нарочито у првој половини XX века вршио просветитељску мисију и својеврсну "доситејевску" улогу. "Ако је Доситеј.Обрадовић настојао да ‹ходећи загледан у векове" шири просветитељску филозофију и неуки српски народ уводи у свет европске културе и цивилизације, Слободан Јовановић је један век касније у Србији уводио европску правну науку и српско друштво упознавао са институцијама развијеног света". (Миодраг Јовичић).

ЖИВЕЋИ повучено у собичку хотела "Тјудор Корт” Слободан Јовановић је наставио да пише.

Део рукописа је објављивао у водећим српским и емигрантским листовима и публикацијама у Француској, САД и Канади. Други део рукописа је оставио за објављивање после његове смрти. Будући да су ти рукописи дуго били тешко доступни и мање познати, заслужили су да им се посвети посебна пажња.

Часопис "Порука” је излазио у Лондону од 1950, када је Југословенски одбор упутио "Поруку југословенској емиграцији - Србима, Хрватима и Словенцима”. Потом су почели да издају своје гласило, "Поруку”, од децембра те 1950.

ПО МИШЉЕЊУ ДЕСИМИРА Тошића, две битне карактеристике овог листа су политичка умереност, која је одударала како од комунистичког режима у земљи тако и од већине југословенских емигрантских кругова у свету, и скромност издавача и техничке опреме листа. Поред тога, он као врлину истиче и чињенице да су текстови у "Поруци”, захваљујући понајвише Слободану Јовановићу, били на завидном стручно-аналитичком нивоу.

У том смислу, они су раскид између југословенских и совјетских комуниста третирали као реалност, а не "намештаљку” и "подвалу” Западу. "Порука” је такође доста простора посветила и Миловану Ћиласу, преносила неке његове текстове, јер је у њему видела историјског сведока развоја система и прилика у Југославији после Другог светског рата.

Слободан Јовановић је у том часопису, од 1951. до 1958, коментарисао политичка збивања у Југославији. Поред тога, писао је повремено и помене истакнутим личностима у емиграцији, приказе значајнијих књига.и слично. "Са своје лондонске осматрачнице Јовановић је помно и знатижељно пратио збивања у комунистичкој Југославији. Нема скоро ниједне области живота у њој која је остала изван његовог видокруга, као што нема ниједног знатнијег догађаја из оних година који није наишао на његову пажњу” (Данило Баста).

Најзначајнији резултат рада Југословенског народног одбора је објављивање тридесетак свезака листа Порука у периоду од 1950. до 1959. године. Текстови компетентних и угледних аутора објављени у тим свескама улазе у сâм врх српске периодике. Ово се посебно односи на текстове Слободана Јовановића. Иако притиснут годинама и тешким емигрантским животом, он је успео да напише више десетина чланака и прилога за Поруку и друге емигрантске листове. Његови текстови, писани јасним и елегантним стилом, аргументовано и убедљиво, постизали су изванредан идејни, морални и политички утицај у југословенској емиграцији. Они су драгоцено сведочанство и документ о времену у којем су настали и представљају важан историјски извор и предложак за будућа истраживања.

* * * * * * * * * * * * * * 

Демистификација основних постулата комунистичког поретка

ТЕМЕ ЈОВАНОВИЋЕВИХ прилога у часопису „Порука" наметали су бурни догађаји у послератној Југославији, које је он будно мотрио и коментарисао:"Уставна промена у Југославији”, "О историјској личности Драгољуба Михаиловића”, "Стаљинова политика”, "Титоизам”, "После Загребачког конгреса” (1952); "Нови југословенски Устав”, "Самоуправа у комунистичкој Југославији”, "Црква и школа у Југославији”, "Нови нацрт закона о универзитету”, "Комунисти сами о себи’, "Титова демократија”, "Једно службено тумачење титоизма” (1953);"Ђиласов случај”,  "Унутрашње тешкоће југословенских комуниста”,  "Нови закон о универзитету”, "Тито и Кардељ о комунистичкој привреди”, "О комунама” (1954);"Привредни криминал”, "Ђилас-Дедијеров случај”, "Кардељев говор у Ослу”, "Крај Титове демократије”, "Тито изван блокова”, "Ново уређење срезова и општина’, "Данашње стање Југословенске комунистичке странке” (1955);"Титов економски извештај”, "Америчка проучавања тоталитаризма”, "О епископу Николају”, "Тито и Совјети” (1956);"Ђилас и Кардељ”, "Омладина и комунисти”, "Титов говор пред Социјалистичким савезом”, "Нови закон о адвокатури”, "Ранковићев извештај ’, "Конгрес радничких савета” (1957);"Тито и Московска декларација”, "Београдско суђење социјалистима”, "Скупштински избори и комунистички конгрес” (1958).

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Користећи своје огромно знање, искуство и интуицију, Слободан у овим чланцима улази у суштину сваког питања. Служећи се иронијом, подвргавао је демистификацији основне постулате комунистичког поретка, а режим разорној критици. Тако, на пример, истиче да "титоизам као нека нова идеологија не постоји. Нетачна је тврдња да је титоизам златна средина између западноевропског социјализма и руског комунизма. То је под новим именом, опет комунизам”. Однос југословенских комуниста према Западу он приказује овако: "Од Запада они не примају ни идеје ни установе; не примају чак ни књижевне моде; једино што примају, то је новац”.

ТЕКСТОВИ СЛОБОДАНА Јовановића представљају хронику отворених, непосредних и аутентичних сведочења о људској и национално-државној трагедији. Настали су непосредно после ратне катаклизме и слома Краљевине Југославије, која је нестала у трагедији грађанског и етничког рата, остављајући за собом материјалну и емотивну пустош.

Јовановић је тежио да без острашћености и заслепљености проникне у тадашња непрозирна и противречна збивања. Излазио је у сусрет животној потреби суочавања са судбоносним питањима и изазовима свог времена.

Педесетих година прошлог века у време сумрака фашизма и успона комунизма Слободан Јовановић је написао политичку студију ”О тоталитаризму”, која се појавила у Паризу 1952. године. Реч је о изврсној расправи у којој се он ухватио у коштац са ”темом над темама” тог доба. У њој је успео да резимира стравична искуства фашизма, нацизма и комунизма и да се покаже као човек несвакидашње интуиције. Нажалост, та студија је остала јединствена, усамљена и недовољно позната, а у Србији јс објављена тек 1990. године.

Тоталитаризам 20. века он означава као ”нови макијавелизам, намењен за употребу масе од уског круга одабраних политичара”. Суштину тог тоталитаризма он види у политичким методима у којем циљ оправдава сва средства.

* * * * * * * * * * * * * * 

Интереси властодржаца нису истоветни са грађанима и државом

ПРЕМА ПРОФЕСОРУ Јовановићу три су битне одреднице тоталитаризма:

1) ”у употреби силе и лукавства не зна се више за границе”, 2) ”на примеру тоталитаристичке диктатуре показало се колико је и у данашње време опасно спајати политичку власт с економском влашћу” и 3) ”кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове идеологије сва средства па и сами злочини допуштени, многи криминални типови похитали су да се под њену заставу сврстају... У редовима тоталитараца стоје раме уз раме и заведени идеалисти, жудни нове вере, и окорели злочинци, који су од свег тоталитаризма разумели само његов поклич: истребљујмо непријатеље”!

Реч је, дакле, о поретку који тежи да одузме појединцу не само слободу већ да овлада његовим животом и интимом. То се постиже онеспособљавањем људи да мисле својом главом. Јовановић је луцидно уочио нешто што ће се наредних деценија потврдити.

Пропаганда - а са њом и култура, стил, политичка естетика - јесте средство политичке владавине на које су прешле нове стратегије политичких борби.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Тежиште медијске индустрије која формира јавно мњење усмерено је на свест. Резултат је:

1) ”социјализовање појединца”, "хипнотисање народа” и фанатизам ”из кога потичу како јуначки подвизи тако и зверски поступци”; 2) тријумф колективитета (групе, класе, нације државе) над појединцем; 3) отклањање сумње да можда интереси властодржаца нису истовремено интереси грађана и државе; 4) закон јачег постаје основ унутрашњег и међународног права; и 5) да грађани- поданици успоставе равнотежу између сопствене моралне савести и непринципијелне политике својих влада и вођа.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Занимљив је Јовановићев опис психолошке природе носилаца и поборника тоталитаризма - тоталитараца.

На челу тоталитаризма стоји властодржац који не подлеже никаквој и ничијој контроли. Он се сматра генијалним и располаже неограничено влашћу, ”а његова јака влада претвара се у владу без компаса”. Група која га следи је затворена и почива на безусловној послушности према вођи и верности према осталим припадницима групе. Уз то њихова основна одредница је борбеност, а животни кредо или си с нама, или си против нас - наш непријатељ! Ко се не прикључи тоталитарцима подвргава се прогону или истребљењу. Тај модел уклањања политичких противника ломи сваки отпор пред собом.

САВРЕМЕНИ ОБЛИЦИ аутократије за Јовановића, диктатуре и тоталитаризма били су неприхватљиви, а посебно тоталитаризми у облику фашизма, нацизма и комунизма, који су засновани на назадним идеологијама. Јер, они су противници људске слободе, парадигма употребе неограничене силе, лукавства и манипулације. Тоталитарци и њихове неприкосновне вође, потпуно су се разишли с рационалном мисли, али и с демократијом и тако зауставили ход човечанства напред у сваком погледу: и духовном, и моралном, и привредном. Ту леже разлози због којих је Јовановић био одлучни антифашиста и жестоки антикомуниста.

Најзад, Јовановићева расправа о тоталитаризму, као и анализа конкретне праксе тадашњих тоталитарних режима у листу ”Порука’ имале су далекосежну по(р)уку: велике наде после Другог светског рата да ће се на глобалном плану отворити широке перспективе мира и демократије, устукнуле су пред суровом рсалношћу ригидних интереса тоталитарних режима и њихове тежње за доминацијом, како на унутрашњем тако и на међународном плану.

Јовановићева анализа има и одређених слабости. На пример, он не увиђа значај идеологије и вође у тоталитаризму, има елемената искључивости и острашћености кад пише о комунизму, некритичности према западним демократијама и сл. Упркос овим слабостима,  његово разматрање тоталитаризма је значајно не само као важно аналитичко оруђе за разумевање конкретно-историјских облика тоталитаризма његовог времена, него и за разумевања слабости демократије у савременим друштвима и нових тоталитарних тенденција и поредака на почетку 21. века. Зато је Јовановићева студија о тоталитаризму, иако објављена пре 73 година постала веома значајна, ако не и средишња, тема ововремене политичке науке и политичке филозофије.

* * * * * * * * * * * * * * 

ЗАШТО ЈЕ НАЦИОНАЛНИ КАРАКТЕР ПРОМЕНЉИВА ИСТОРИЈСКА КАТЕГОРИЈА

ЗАВЕШТАЊЕ СРПСКОМ НАРОДУ ПОСЛЕ ПАДА КОМУНИЗМА

ДВА рукописа написана педесетих година у Лондону објављена су у Јовановићевом завештању тек после његове смрти - „Један прилог за проучавање српског националног карактера" (Виндзор, 1964) и „Записи о проблемима и људима" 1941-1944 (Лондон, 1976). После приказа развоја српске националне свести у модерно доба, Јовановић је дао неколико сугестија о задацима српске нације после пада комунизма који је сматрао неминовним. Зато овај текст има карактер завештања великог научника свом роду. У другом тексту су Јовановићева сећања на време у коме је био члан ратне владе.

У „Прилогу о српском националном карактеру" превасходно га је интересовало како идеје које дају печат националном карактеру, бар донекле утичу на поступке једног народа. Своје огромно животно и списатељско искуство укрстио је са сазнањима истакнутих аутора о овом питању: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића, Владимира Јовановића („Уједињена омладина"), Ристе Радуловића, Јована Скерлића, Јована Цвијића.

Његова размишљања и закључци прожети су настојањем да буде објективан, без једностраности и заслепљености. Штавише, лативши се да прикаже историјски живот и судбину сопственог народа, он је поред описа светлих особина, одрешито указао и на тамне стране српског националног карактера, а све у циљу да српски народ убудуће избегне судбоносне грешке и погубне одлуке.

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

Према Јовановићу, национални карактер је променљива, историјска категорија.

Запазио је и истакао у расправи особине динарског типа нашег човека који је ближе дефинисао Јован Цвијић, а Јовановић је отишао корак даље. Наиме, он је јасно видео добре особине, али и мане динарског типа. Добре особине су: родољубив, осећајан, с разумевањем за другог. Уз то је приметио да су динарци неустрашиви и да у исти мах имају снажно развијено осећање правде. Међутим, обе те одлике стварале су им тешкоће и велике невоље у односу са страним светом.

С друге стране, мане динарског типа према Јовановићу су: виолентан, плаховит, жустар, неспреман на договор и компромис, на постизање циља лаганим путем, а не пречицом.

"Његова плаховитост и јунаштво, његова необуздана смелост не пита се шта јесте, а шта није могућно”. Док су бунама, ратовима и кризама динарска борбеност и неустрашивост биле драгоцене и неопходне за опстанак, у другачијим мирним условима оне се претварају у мане. Оне су, нажалост неупотребљиве и контрапродуктивне тамо где је потребно деловати промишљено, одмерено, дипломатски и конструктивно. Потоње, најновије искуство потврдило је његове увиде о динарском типу нашег човека који је спреман за велика прегнућа, али и непојамне падове.

Слободан заговара дисциплиновање динарског типа (не диктатуром, насилно, политички) већ преко васпитања да се успостави самодисциплина, тј. да се динарске особине облагороде и учине продуктивним. Отуда је први национални задатак стављање динарског динамизма у границе националне дисциплине. Други задатак је, пак, изградња целовитог културног обрасца. Јер, код нас питање културе има суштински значај, те му се због тога мора посветити нарочита пажња.

* * * * * * * * * * * * * * 

Дипломирани примитивци загађују културни образац

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ је указао да ми, на жалост и бруку интелектуалних посленика, немамо изграђен културни образац иако у неку руку имамо изграђен политички и национални образац. Он је оптужио посебно књижевнике што се нису потрудили да се изгради културни образац, који је за њега био хуманистички културни образац. Тај образац, инсистирао је на неким античким културним вредностима (”Познај самога себе”, ”Све са мером”, ”Слобода личности”). Веровао јс да део тог културног обрасца који су стари Грци високо уздигли, мора бити уграђен у нашу културу.

Велику пажњу посветио је интелектуалцима и њиховој улози. Посебно је занимљива и актуелна његова анализа полу-интелигента и полу-интелектуалца. Реч је о човеку који има диплому, али је у суштини остао примитиван, "дипломирани примитивац”, човек спреман да се послужи свим могућим средствима да би се домогао циља нарочито у политици. Нико није толико нагрдио наш национални карактер као домаћи  полуинтелектуалац.

Изгледа да се ништа у том погледу није изменило. Напротив: полуинтелектуалац је у великој мери на нашој друштвеној, политичкој, културној па и историјској сцени како у Јовановићево време тако и у ово наше време.

У целини посматрано, Јовановићева расправа о српском националном карактеру и данас делује као отрежњење, опомена и путоказ. ”У време националне пометње, какво је и наше она може бити извор поуздане оријентације и упориште промишљених одлука”. (Данило Баста)

Фото Архив САНУ, Архив Породице Павловић, Документација „Новости" и „Бробе", Википедија

ЗАНИМЉИВО је да Јовановић није подлегао апсолутизацији нације - нација сама собом не представља вредност: "Чим се човек уздигне нешто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно да нација сама собом не представља оно што се у филозофији назива вредност. Вредност јој могу дати само општи културни идеали, којим би се она ставила у службу".

У целини узев, Слободан Јовановић је био бриљантан ум, даровит научник и професор, родољуб, самосвојан и непоновљив интелектуалац првога реда. Његове текстове од првих младићких радова до оних писаних у дубокој старости красе: обавештеност, скептицизам, објективност, уравнотеженост, систематичност, једноставност, етичност, самосвојност, списатељски дар. Слободан Јовановић је био духовно најмноголикија појава међу свим српским интелектуалним посленицима у првој половини XX века. Нико од њих није имао толику надмоћ и самосвојност као он.

Препоручујемо

Друштво

0 2

КАКО ЈЕ НА ОСНОВУ ИСТОРИЈСКИХ ФАЛСИФИКАТА ПРИПРЕМАНО СТВАРАЊЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ: Поводом тридесете годишњице злочиначке акције „Олуја“

04. 08. 2025. у 07:00

Друштво

0 4

ПЕРМАMЕНТНА АГРАРНА РЕВОЛУЦИЈА: "Велика источна криза" - Сељачки устанци у Херцеговини и Боснској крајини

23. 07. 2025. у 11:00

Друштво

0 0

СЛУЖБА ИЗВЕШТАЈЕ О СРПСКИМ ПИСЦИМА ЛИЧНО СЛАЛА ТИТУ: Дoсијеа Бранка Ћопића и Драгослава Михаиловића пуњена деценијама

14. 07. 2025. у 11:42

Друштво

0 0

СРПСКИ ПИСЦИ У РАЉАМА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ: Прогон књижевника шездесетих и седамдесетих година прошлог века

14. 07. 2025. у 11:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације