КРАЉ ПЕТАР И РУСКА МУНИЦИЈА ПРЕПОРОДИЛИ СРПСКУ ВОЈСКУ: Делићи херојског епоса који су надилазили савремени тренутак

У НИШ сам стигао 25. новембра 1914. Свакога дана пристизале су све боље вести са ратне позорнице, и најзад, 3. децембра 1914, српска војска ушла је у Београд.

Долазак краља Петар I на фронт подигао је морал српској војсци, Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

Помоћник војводе Путника Живко Павловић телеграфисао је у Ниш да на српској територији није остао више ниједан Аустријанац, осим заробљеника. Настало је право славље, тим веће што је овакав развој био неочекиван после догађаја који су једно време претили да Србију и њену војску доведу до краха.

По једнодушном мишљењу свих који су у то време били у Србији, за овај значајан преокрет у војним операцијама српски народ је могао највећим делом да захвали свом, већ остарелом, Краљу Петру. Други фактор који је повољно утицао на исход била је руска помоћ у муницији и униформама. […]

Први транспорт муниције стигао је из Русије у Србију у другој половини новембра 1915. године, управо у време када је друга аустријска инвазија достигла ратни врхунац.

Срби су морали да без битке напуштају своја бројна, одлично утврђена планинска упоришта - јер нису имали чиме да пуцају. Српска Врховна команда прешла је из Ваљева у Крушевац, где се налазио главни арсенал. У многим местима Аустријанци, нарочито Мађари, починили су праве масакре и насиља над локалним становништвом. Чинило се да је катастрофа неминовна. Тада је стари Краљ прекинуо своје самовање у Тополи, у којој се био настанио, и препустио узде управљања свом сину Александру Карађорђевићу. […]

Видећи општу пометњу и слушајући са свих страна како Србији прети неминовна пропаст, Краљ је одлучио да се придружи војсци. Министри су га узалуд одвраћали. Касније ми је сам Краљ са дирљивом скромношћу причао о свом поступку. „О мени свакојако претерују”, рекао ми је, „не верујте им. Ја ништа нарочито нисам урадио. Видите колико сам стар, нисам више ни за шта. Шта је чудно у томе што сам одабрао да умрем уместо да гледам своју земљу осрамоћену. Кренуо сам међу ровове, и то сам и рекао војницима. Говорио сам им: ко жели нека иде кући, а ја ћу остати овде да умрем за Србију. Ех, да сте само видели наше војнике! Како су то необични људи. Они су плакали и љубили ми капут. Нико није отишао и сви су се борили као лавови. Србима је потребно да когод о њима брине, а онда су спремни на чуда од храбрости.” То што је Краљ испричао заиста се догодило.

ПО КАЗИВАЊУ ОЧЕВИДАЦА, његовим доласком армија се препородила. Бугарски војни агент у Нишу назвао је то „случајем ратне патологије”. У добар час приспела руска муниција само је окончала преображај војске. Војници су, при том, били огорчени због непријатељевих зверстава. Главна команда аустријске армије била је сасвим неспособна и спора, како ми је напомињао речени војни агент. То је имало за последицу да се уместо очекиване катастрофе Србије догодио потпуни слом аустријске војске.

О доласку Краљевом у Београд најбоље говори његова сопствена прича, коју сам такође имао прилике да чујем. Битка се још водила на улицама када је Краљ ушао у град, не обазирући се на упозорења оних који су га заустављали. Маса света тискала се око њега покушавајући да га додирне, жене су му у џепове убацивале крстиће и иконице. Полако се пробијајући, Краљ се зауставио код прве цркве, али је она била затворена. Онда је са свима који су га окруживали кренуо у Саборну цркву. И она је била затворена, али је неко кроз прозор видео да се кључ налази у брави једних врата са унутрашње стране. Неко се увукао кроз прозор и отворио врата. Краљ је ушао, за њим је покуљао свет. „Свештеника није било. Сви смо пали на колена и предали се молитви као ретко када у животу, и сви смо плакали.”

Улога краља Петра, који је умео искреним и речима да поврати пољуљану веру војника, његов долазак у ослобођени Београд и молитва са обичним народом у храму - све је то делић херојског епоса који далеко надилази савремени тренутак. То су проблесци светлости од којих је на тренутак одахнула измучена душа српског народа, који тада није ни сањао да ће га поново стићи много страшнија несрећа.

(КНЕЗ ГРИГОРИЈЕ ТРУБЕЦКИ “РАТ НА БАЛКАНУ 1914-1917 И РУСКА ДИПЛОМАТИЈА“. ПРЕВЕО ДЕЈАН МИХАИЛОВИЋ)

Препоручујемо

Друштво

0 2

ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКИ "КОНКОРДАТ": Антисрпско Југославенство и Католичка црква 1965 - 1971

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 5

ВАТИКАН И РАСПАД ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Утицај Католичке цркве на судбину српског народа у двадесетом веку

30. 04. 2025. у 17:33

Друштво

0 5

ТРАГОВИМА СРПСКИХ ПУТНИКА НА СТАЗАМА СВЕТЕ ЗЕМЉЕ: Места где се одвијала библијска драма

22. 04. 2025. у 16:35

Култура

0 6

СУДАНИЈА БРАНКА ЋОПИЋА ИЗМЕЂУ ХУМОРА И ТРАГИЧНОГ: Четири деценије од одласка најпопуларнијег и најчитанијег Српског писца

26. 03. 2025. у 17:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације