ЏЕЛАТИ СРПСКОГ НАРОДА: Невиђена свирепост Аустроугарских официра и војника у Шапцу

ДОК ручам скроман ручак у механи, механџика Персида Симовић прича ми шта су радиле Швабе. У њеној кући био се сместио један генерал са својим штабом.

Остаци шабачке цркве после аустроугарског бомбардовања, Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

Прва ствар коју су од ње тражили, биле су бомбе. „Код вас, у Србији, чак жене имају бомбе, дајте нам их одмах”, говорили су јој официри. Један лекар тражио је од ње јаја за генерала. Она их није имала, али је нашла једно у вароши и лекар јој је саветовао да га сама преда генералу који је говорио српски. „То јаје ми је спасило живот”, говорила ми је она. Генералов ађутант био је врло свиреп. Сваки пут кад су му доводили сељаке из околних села, он је наређивао:

„На орах!” Тако је Персида видела кад су први пут обесили 5 сељака, затим у два маха 7 и једном једнога. Сви ти јадни људи били су повешани о дрвеће испред њене куће. Кад је питала војнике џелате зашто то чине, они су јој одговорили: „Наређено нам је да тако радимо.” Код ње су такође становала четири официра који су јој заповедили да им сашије врећице да у њих метну новац нађен у џеповима обешених и опљачкан по кућама. Персида се усудила да их запита како они, као официри, могу да чине такву ствар. Они су јој одговорили да, пошто је рат врло скуп, тај новац треба да помогне њиховој држави да поднесе трошкове.

Данас мајке, жене, кћери похитале су да се моле Богу на овој дугој хумци, где почивају њихови побијени мужеви, њихови синови, њихови очеви. Оне су донеле јела које мећу на гроб, и свеће које забадају, запаљене, у земљу. И док благи јесенски ветрић лелуја мале пламенове и док јарко сунце плави сва поља, оне које остају, разговарају са својим покојницима кроз равнодушну земљу на којој ће наредно пролеће учинити да никну, место покрова, црвени макови, плави различци и беле раде.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

ТРОНУТ ДО ДНА срца, полазим да нађем штаб 13. пешадијског пука којим командује пуковник Бацић, и он ми показује шта Срби раде са својим погинулим непријатељима. Око оскрнављене цркве, нижу се гробови Аустро-Мађара, сваки обележен крстом са натписом који су ставили они војници што су их злочиначки лудаци Беча и Будимпеште хтели да истребе. Племенита освета заиста достојна јунака песама о Краљевићу Марку.

Што се тиче вароши Шапца, зверства која су извршили аустро-угарски војници, била су нечувена: (за више појединости, читати мој извештај израђен у том тренутку за српску владу и објављен на француском и енглеском језику). Тако су војници Фрање Јосифа покупили све жене и девојке: око 2.000. Један део њих био је затворен пет дана у хотелу „Европа”; женама није давано ништа друго сем мало хлеба и воде. Прва ноћ је прошла без инцидента. Друге ноћи, каплари и наредници водили су жене у једну засебну собу и питали их: „Где су ваши мужеви? Где су положаји? Где су трупе?” Кад су жене одговарале да не знају, тукли су их кундацима. Наредних ноћи, војници су улазили у салу где је спавало женскиње и одводили су девојке. Један од војника узимао их је за ноге, а други за главу.

Ако су викале, запушили су им уста марамом. Шта су радили с овим девојкама? Оне би се сутра враћале очајне, али богато одевене у хаљине из гардероба опљачканих кућа. Из хотела „Европе” жене су преведене у хотел „Касину” и одатле у цркву, где је већ било много света. Кад су наши, враћајући се, бомбардовали цркву, наређено је несрећницама да вичу: „Живела Мађарска!” Официри су силовали девојке иза олтара. Док се бомбардовање продужавало, Аустро-Мађари су наместили сироте жене по улицама да се добро виде, како би изгинуле од српских граната. Најзад, затворили су их у штале жандармерије, одакле су их ослободиле наше трупе.

ДРУГИ ДЕО похватаних жена и девојака одведен је са трупама. Оне су морале да иду испред војника од 13 до 19 сати у вече. Од времена на време, трупе су пуцале и, на заповест на мађарском језику, жене су морале да легну. Жена апотекара Гајића преводила је наредбе. Међу овим јадницама, биле су две-три које су родиле тек на два дана пре овога мучења.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

Иза цркве, разбојници, јер војници достојни овог часног имена не могу вршити слична недела, искасапили су велики број сељака и варошких становника и потрпали њихове лешеве у заједничку раку.

Ово је један мали преглед онога што су учиниле трупе оних који су се прогласили за „културтрегере”, напомињем да главни кривци нису били прости војници, већ њихове старешине. Прелазећи данас после четрнаест година, у мислима, све што сам видео и чуо тада у Шапцу и даље, обузима ме срџба и ја се питам да ли су кривци доста испаштали? Зар нема извесних који су били џелати српског народа и који, заштићени својим местом рођења, уживају данас све слободе и сва права као сународници овог истог народа који су хтели да униште са јединственом свирепошћу?

(РОДОЛФ АРЧИБАЛД РАЈС: „ШТА САМ ВИДЕО И ПРЕЖИВЕО У ТЕШКИМ ДАНИМА“. ПРЕВЕО ВЕЉКО МИЛИЋЕВИЋ)

Препоручујемо

Друштво

0 2

ВАТИКАНСКО-КОМУНИСТИЧКИ "КОНКОРДАТ": Антисрпско Југославенство и Католичка црква 1965 - 1971

07. 05. 2025. у 11:54

Друштво

0 5

ВАТИКАН И РАСПАД ПРВЕ И ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Утицај Католичке цркве на судбину српског народа у двадесетом веку

30. 04. 2025. у 17:33

Друштво

0 5

ТРАГОВИМА СРПСКИХ ПУТНИКА НА СТАЗАМА СВЕТЕ ЗЕМЉЕ: Места где се одвијала библијска драма

22. 04. 2025. у 16:35

Култура

0 6

СУДАНИЈА БРАНКА ЋОПИЋА ИЗМЕЂУ ХУМОРА И ТРАГИЧНОГ: Четири деценије од одласка најпопуларнијег и најчитанијег Српског писца

26. 03. 2025. у 17:38

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације