НАЈВЕЋИ ВОЈНИЧКИ ПОДВИГ У ВЕЛИКОМ РАТУ: Опис страхота из напаћене и ратом разорене земље

ЖЕЛЕЗНИЧКА станица у Београду разорена је бомбардовањем, а једну по једну, избирљиви аустријски топови разрушили су ближе станице, тако да смо морали да изађемо из воза у Раковици, девет километара удаљеној, и да се колима одвеземо у град.

Кнез Михаилова улица после аустроугарског бомбардовања, Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

Пут је вијугао кроз лепу, плодну долину, с белим вилама и сељачким кућама обавијеним густим расцветаним кестеновима. Ближе граду ушли смо на сеновити пут једног огромног парка, у који, у лето, помодни свет Београда долази да покаже своје најелегантније кочије и најновије хаљине.

Сада је пут био зарастао у коров, а ливаде прашњаве и запуштене. Једна граната је оштетила летњи павиљон. Под високим дрвећем крај једне орнаменталне фонтане био је постављен одред коњице, а мало даље уз пут једно тениско игралиште било је прекривено да се начине лежишта за два француска далекометна топа - француски морнари, посада ових топова, који су лежали около по трави, весело су нам довикнули поздрав.

Наш фијакер је пошао левим путем, који води ка Сави, кад нам изненада до ушију допре далеки потмули тутањ. То није личило ни на шта друго на свету, био је то двоструки пуцањ далекометног топа, и вриштави лет граната. А сада, ближе нама, негде с леве стране, одговорили су други велики топови. Двопрежни фијакер, с коњима у галопу, појавио се иза завијутка пред нама, а један дебели официр нагао се напоље док нас је мимоилазио.

- Не идите овуда! - викао је. - Пуцају! Пуцају на друм! Енглеске батерије одговарају! [...]

Док смо гледали, проговорио је још један удаљени топ, па још један, и шрапнели су скакали за њим док је он нашим погледима замицао иза дрвећа. Успузали смо се уза стрм брег и сишли с друге стране правим, белим, некалдрмисаним путем. Пред нама, пропет на високи грудобран између Дунава и Саве, био је Београд, српски Београд, Бели древан град, а ипак је један од најмлађих градова света.

ДОЛЕ У ПОДНОЖЈУ брега, дуги двојни ред аустријских заробљеника, прашњавих од дугог марша од Раковице, стрпљиво је стајао на сунцу док су их два српска официра испитивала.

- Које си народности?

- Ја сам Србин из Босне, господине - одговорио је заробљеник, отварајући уста у осмех.

- А ти?

- Хрват, из планина.

- Лепо, браћо, - рекао је официр - баш је то лепа ствар да се бијете на страни Шваба!

- Ах! - одговорио је Хрват.

- Ми смо тражили дозволу да се боримо на вашој страни, али нису хтели да нас пусте.

Сви су се насмејали.

- Које си ти народности?

- Италиано из Трста.

- Чех.

- Ја сам Мађар! - зарежао је натмурен, погурен човек с погледом пуним мржње.

- А ти?

- Ја сам Румун - рекао је последњи од њих поносно.

Неколико стотина метара даље била је велика шупа снабдевена свим врстама потрепштина, фураже, сена и жита за војску. Овде су се на врелом сунцу аустријски заробљеници знојили товарећи на воловска кола џакове брашна, а униформе, руке и лице били су им бели од брашна. Стражар с бајонетом на пушци шетао је горе-доле пред њима и ходајући скандирао:

- Да бог благослови мог деду Владислава Венца, који је пре четрдесет година дошао да се насели у Србију. Да није, сада бих ја товарио брашно са овим заробљеницима!

* * * * * * * * * * * 

Уједињење је одувек био тајни сан свакога Србина

ЗАПРЕПАШЋУЈЕ МЛАДОСТ Краљевине Србије. Мање од сто година прошло је откако се појавила као слободна држава после пет векова турске доминације - а за то време какву је историју тек имала! Тајни сан сваког Србина јесте уједињење свих српских народа у једно велико царство... [...]  Сваки сељак, војник, зна зашто се бори. Церемонија преласка из детињства у дечаштво била је обележавана рецитовањем једне древне песме - Ја сам Србин, која је почињала:

„Ја сам Србин, рођен да будем војник,/ син Илије, Милоша, Васе, Марка. (Национални хероји, чији се подвизи даље нашироко описују). Моја су браћа бројна као грожђе у винограду,/ али су они мање среће од мене,/ сина слободне Србије!/ Стога ја морам брзо да растем,/ да учим да певам и пуцам,/ како бих што пре помогао/ онима који чекају на мене!”

У школама у Србији децу не уче само географији старе Србије него и географији свих српских земаља, по реду њиховог поновног ослобођења - прво Македонија, затим Далмација, Босна, Херцеговина, Хрватска, Банат и Бачка! Сада је Косово освећено и Македонија ослобођена ропства, још за живота оних војника који су слуш ли своје мајке и никад нису заборављали своју „браћу, бројну као грожђе у винограду”. [...]

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

Те вечери смо чули драматичну причу о великој српској победи у децембру. Двапут су Аустријанци извршили инвазију земље и двапут су били одбачени натраг, а улице Ваљева одјекивале су од јаука рањеника који су лежали на киши. Други пут је, међутим, непријатељ држао Шабац, Лозницу, две богате покрајине, Мачву и Подриње, и висове Гучева. Срби нису могли да га покрену из његових јаких рововских положаја. А онда су, по љутом времену децембра 1914, Аустријанци почели трећу инвазију с пет стотина хиљада људи против две стотине педесет хиљада. Куљајући преко границе на три широко размакнуте тачке, они су пробили српске линије и потисли малу војску натраг међу њене планине. Београд је био препуштен непријатељу. Двапут су се Срби очајнички одупрли, и двапут су били принуђени да одступе. Почело је да понестаје муниције - на сваки топ је остало по мање од двадесет граната. Непријатељ је прошао Крупањ и Ваљево и био на седамдесетак километара од Крагујевца, седишта српске Врховне команде.

НЕШТО СЕ ТАДА, у последњем тренутку, збило. Нове залихе муниције стигле су из Солуна, а млађи официри су се побунили против својих опрезнијих старешина, говорећи да је свеједно да ли ће изгинути нападајући или бити побијени у рововима. Генерал Мишић је наредио офанзиву. Дотле тучени Срби, наваљујући из својих ровова, бацали су се на спокојне аустријске колоне, које су долазиле узаним планинским кланцима, и прешли у напад. ухваћени у маршу, оптерећени великим топовима и тешким теретним колима на путевима скоро непролазним од блата, Аустријанци су се бесно бранили, али су били принуђени да одступе. Фронт је био пробијен. Средина фронта, коју је смождио Мишић с Првом армијом, разбијена је и у паници побегла преко поља, напуштајући комору, муницију и топове и остављајући за собом хиљаде мртвих и рањених, а болнице препуне људи у бунилу од тифуса. На тај је начин тифус, који се појавио негде горе у равницама Мађарске, ушао у Србију заједно с аустро-угарском војском. Неко време, лево крило је покушавало да држи Београд, али су их тријумфални, одрпани Срби буквално сатерали у Саву и пуцали за њима док су препливавали реку.

Ова велика битка, о којој је војвода Мишић лаконски рапортирао поноситим телеграмом:

„На територији Србије више нема аустријских војника осим заробљеника”, није добила своје име. Неки је зову Битком на Колубари, а други Ваљевском битком. Али она је, можда, највећи војнички подвиг у читавом Великом светском рату.

(ПРЕВЕО БОЖИДАР БОЖОВИЋ)

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

17. 03. 2025. у 17:00

Друштво

0 2

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

11. 03. 2025. у 06:30

Друштво

0 11

КОМИНТЕРНА И СВА ЊЕНА ЈУГОСЛОВЕНСКА ''ДЕЦА'': Далекосежне последице нацоналног питања комунистичке интернационале

05. 03. 2025. у 11:32

Друштво

0 2

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

25. 02. 2025. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације