БОЈ НЕ БИЈЕ ОРУЖЈЕ ВЕЋ ЈУНАЧКО СРЦЕ: Енглези захваљујући Српском духу сагледавају свe димензијe рата

СРПСКА пословица каже: не побеђује се сјајним оружјем, но храбрим срцем. Не могу пронаћи прецизнији мото за моја запажања о Србима и њиховом духу.

Срби су се храбро и тврдоглаво ослањали на сопствене снаге, Фото Документација „Новости“ и „Борбе“,Профимедиjа, Приватна архива (Драгољуб Мандић), La enciciklopedia biografica en linea, Фејсбук и Википедија

Што се тиче овог рата, ова пословица је потпуно типична за храбро и тврдоглаво ослањање на сопствене снаге захваљујући коме опстају током последњих седам месеци. Када је рат избио, ми који смо били заинтересовани за Србију и Балкан осећали смо као да треба да се извинимо због значаја јужно-источног фронта и српског удела у рату. Испрва смо били, разумљиво је, згрожени западним позориштем рата, где су се наше сопствене трупе бориле; и многи од нас су били склони да забораве да је поред Белгије, која је толико пропатила због нас, постојала још једна мала земља која је била уз нас, Белгија Истока, Србија, која је војевала сама, против свих, и која је, напуштена од свих наших континенталних савезника - рецимо и ово, без икаквог пребацивања - успела да поносно истера са своје територије непријатеље. Циници ће рећи да ништа не успева попут успеха, и свакако је истина да су победе Србије пробудиле интерес који њене несреће никада нису побудиле. Али, ја мислим да је пре фер рећи да се магла подиже, и да јасније почињемо да сагледавамо димензије рата. Данас је све шире прихваћено мишљење да је Србија тријумфално одбранила своју позицију у редовима савезника, и да је изузетно допринела заједничком добру, у тој мери да има право да буде пуноправно размотрена у поравнањима којима се рат завршава.

БЕЗ УЛАЖЕЊА у детаље, мислим да је вредно резимирати укратко шта је заправо достигнуће Србије. Сетићете се да је, када је прошлог јула Аустроугарска објавила рат Србији, и тиме запалила европско буре барута, арогантно је објављено да је аустроугарска намера била „казнена експедиција.” Од тада, Аустроугарска је схватила да двоје може играти такву игру. Било је пуно притиска, но не од стране Аустроугарске на Србију, већ од стране мале храбре Србије на свог гломазног северног суседа. Вероватно није потребно наглашавати да је део плана Централних сила био да прегазе долину Мораве, стратешку жилу куцавицу Српског краљевства, кроз коју би Аустроугарска добила приступ свом највећем балканском сну, великој луци Солуну. Но уместо да у трену прегази Србију, аустријска војска била је задржана добре две недеље дуж река Саве и Дунава, које формирају северну границу малог краљевства. Када су напокон напредовали на северо-западу, из Босне и Славоније, избачени су назад на своју територију, после жестоке деветодневне борбе код Јадра (16. до 25. августа). Друга аустријска офанзива била је одбијена средином септембра у бици која је позната као битка код Дрине. Месец дана касније стигао је трећи, и највећи талас. Стигла су огромна појачања, и наступило је шест недеља жестоких борби, након којих су Срби били приморани да поступно напуштају северо- запад територије и Београд и да се повлаче на централне, одбрамбене територије.

Но чак и тада су, ваља приметити, Срби доспели на позиције на којима су им многи компетентни критичари предвиђали да ће се наћи већ после прве две недеље рата.

* * * * * * * * * * * * 

Краљ у најодсуднијем тренутку одлази на фронт

ПРВОБИТНИ РАЗЛОГ за ово повлачење био је то што српска муниција, поручена, и чак и плаћена, неколико месеци пре рата, никада није стигла из Француске, па је убрзано почело да је понестаје. Један официри ми је испричао да су у његовој секцији ровова на хиљаде аустријских бомби узвраћале свега три српске, и да је овај пример типичан за ситуацију која је фатално утицала на морал официра и војника. То је био тај критични моменат који су изабрали Бугари, у дослуху Софије и највероватније на подстрекивање Беча, да подигну у ваздух један од главних железничких мостова у Вардарској долини, и тиме блокирају на читавих осам драгоцених дана, транзит ратног материјала преко једине доступне пруге из Солуна, једине Србима доступне луке.

На кратко, деловало је као да ће Аустријанци да однесу све пред собом, и многи су српски званичници отворено наговештавали надолазећу катастрофу. А тада је, најзад, почела да стиже одавно закаснела муниција. Рано у децембру, догодио се снажан, очајнички пробој, који је потпуно затекао окупаторе. Рудник је наденуо име тој великој битки која се простирала на педесет миља фронта. Прво су Аустријанци сатерани назад уз општу конфузију све до Ваљева, а онда потерани и даље, преко Дрине и Саве, остављајући хиљаде заробљеника и богат плен у рукама Срба. Затим, центар је био принуђен на повлачење и, најзад, уследио је пораз левог крила што је довело до неминовне, хитне евакуације Београда. До средине децембра, није више било ни једног јединог Аустријанца на српском тлу.

До овог невероватног пробоја српске војске, који ће несумљиво ући у историју као један од највећих постигнућа великог рата, дошло је, пре свега, због благовременог доласка муниције без које ниједан војник на свету не може да се нада победи. Но велику заслугу има и храбар поступак краља који је, мада стар и погођен костобољом, пожурио на фронт у најодсуднијем тренутку и одржао подстицајни говор својим трупама. Многи аутори радо елаборирају о томе шта су разни генерали и државници рекли, а шта нису, и шта је требало изговорити у сличним приликама.

ОВОМ ПРИЛИКОМ, ја јемчим да је ово био смисао његових речи, које можда не наводим сасвим дословно. „Јунаци - рекао је он, јер то је уобичајено обраћање војницима код Срба, јунаци, хероји, а не војници - јунаци, положили сте две заклетве. Једну мени, свом Краљу, и једну својој земљи. Прве вас заклетве ослобађам, јер ситуација је сувише озбиљна да бих ја, човек на рубу гроба, могао за њу сада да вас држим. Али од заклетве положене својој земљи нико вас не може ослободити. Обећавам вам да уколико одлучите да се вратите својим домовима, и ако нам судбина буде наклоњена, ниједан од вас неће пропатити. Но било да одете или останете, ја и моји синови остајемо овде.” Није згорег рећи да је овај говор имао невероватан учинак и да нико није напустио своју позицију.

Последњи пут када сам причао ову анегдоту, мој председник ме је подсетио на сличан, чувени говор Хенрија V пред битку у Агинкорту, и свакако да је и краљ Петар, који је као млад преводио есеј Џона Стјуарат Мила на српски познавао и Шекспира. Но ја се питам да ли га је невероватан одзив на његове речи подсетио на један случај слабо познат читаоцу са Запада - поклич српског племића упућен једном од највећих српских царева, цару Душану; „Куда год нас ти поведеш, славни Царе, ми ћемо те следити.” То је пример правог српског духа.

Не могу а да не поменем још један карактеристичан догађај који се збио у истом периоду највећих несрећа за Србе. Генерал Степановић, један од српских најспособнијих генерала, био је унапређен у војводу, тј. маршала, због својих заслуга у претходној фази ратног похода. Када је настало опште повлачење и када је борбени дух пао, он је сазвао свој омиљени пук и рекао им: „Јунаци, вашим способностима и достигнућима дугујем што постадох војвода. Вама више ваша прошлост не припада, и ако се не пренете, ја ћу покидати ове еполете и бацити вам их под ноге”. И ово одлично осликава српски дух.

(ПРЕВЕЛА СА ЕНГЛЕСКОГ БОЈАНА БАСТА ДАМЈАНОВИЋ)

Препоручујемо

Друштво

0 0

НЕКА ЦАРСТВУЈУ СЛОГА И ЉУБАВ, А НЕ НЕВЕРА: Говор патријарха Јосифа Рајачића на Мајској скупштини 1848. у Сремским Карловцима када је прогла

10. 02. 2025. у 05:00

Друштво

0 0

ПРИСАЈЕДИЊЕЊЕ СТОЛЕЋИМА САЊАНО: Војводина чудо умних и непоколебљивих Срба у Аустроугaрској

10. 02. 2025. у 05:00

Друштво

0 0

ПОЛИТИЧКА ПОВЕСТ ВОЈВОДИНЕ ПРВЕНСТВЕНО ИСТОРИЈА СРБА: Хронологија од народног и црквеног сабора у Темишвару до одлуке Србије 1988.

10. 02. 2025. у 05:00

Друштво

0 0

ТЕРИТОРИЈА БЕЗ ДРЖАВОТВОРНЕ И САМОСТАЛНЕ ТРАДИЦИЈЕ: Демографске, економске, културне, административно правне и политичке промене кроз веков

10. 02. 2025. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације