Тајни војни пакт између ФНРЈ и Америке: Комунистичка Југославија стуб јужног крила НАТО
ТИТО је после сукоба са Стаљином 1948. претворио социјалистичку Југославију у прикривеног члана западне војне алијансе. У америчким стратешким плановима она је имала статус ослонца јужног крила НАТО у рату против Совјетског Савеза и држава Варшавског пакта.
То је био прави разлог огромних испорука оружја из САД раних педестих година, које су СФРЈ у то време, по арсеналу, учиниле четвртом војном силом у Европи. Према америчким проценама, одбрана Грчке била би неодржива без Југославије, па је формиран Балкански пакт Југославије са чланицама НАТО, Турском и Грчком, о заједничкој одбрани од СССР.
Југословенска јавност је у то време уверавана да нема одступања од пута ка комунизму и да је реч о локалном споразуму који са западном Алијансом нема везе. Неки овдашњи историчари ће и данас рећи да не треба преувеличавати улогу овог савеза.
Дуго скривани архиви, који још нису у потпуности доступни, показују нешто друго.
- Наше одбијање да формално приступимо НАТО има оправдане разлоге. Желимо да сачувамо досадашњи статус у спољној политици и то ради тога да бисмо могли да одиграмо своју улогу међу мањим земљама совјетског блока. Ми ту улогу можемо одиграти, али је услов да останемо ван Атлантског пакта. Већ досада можемо да кажемо да таква наша спољна политика показује одређене резултате... Наш став неприступања Атлантском пакту с друге стране не значи да смо против Атланстког пакта као таквог. Већ данас имамо одређену сарадњу са Атлантским пактом. Циљ нам је исти... У вези с тим прелазим на Европску одбрамбену заједницу... Ако би Европска одбрамбена заједница имала шири карактер, улазак Немачке у заједницу био би од огромног значаја за стабилизацију Европе, а нарочито за стабилизацију са војног гледишта - пренео је Тито председнику Турске Бајару југословенски поглед на савезништво са Западом током разговора одржаних у његовој резиденцији 13. априла 1954. године.
ЉУБЉАНСКА ВРАТА И ПОЛИГОН "КРИВОЛАК"
АМЕРИКА је снабдевала Југославију наоружањем и опремом пре свега да би запречила Љубљанска врата, уски тенкопроходни појас равнице међу Јулијским Алпима. По западним проценама, с почетка Хладног рата, ако би Совјети овладали овим простором, њихови тенкови били би за 48 сати у Паризу. Други значајан правац био је Моравско-вардарски пролаз ка Грчкој. За његову одбрану америчким новцем је сазидан огроман подземни комплекс у "Криволаку", у данашњој Северној Македонији, за смештај десетина хиљада југословенских, грчких и турских војника који би га бранили. Када се распад Југославије посматра у том светлу, ствари изгледају другачије. У кратком рату у Словенији ЈНА као да је једва чекала да изгуби. После повлачења из југословенске републике Македоније, иста ЈНА је скидала и прекидаче из касарни, али није уништила инфраструктуру "Криволака", у коју су одмах ушли амерички војници. У њему су и данас.
ОВАЈ документ из Архива Ј. Б. Тита постао је познат јавности тек после 2000. године.
Ни Грци, ни Турци, с којима је Југославија потписала Балкански пакт, чији је најважнији део био уговор о војној сарадњи, нису знали да је Југословија већ увелико сарађивала са водећим земљама НАТО: САД, Великом Британијом и Француском.
О томе сведочи и донедавно најстроже поверљиви Записник са разговора трипартитно-југословенске војне конференције одржаних 1953. у Вашингтону.
- Поново истичем да ћемо се ми борити у овом рату као један тим - поновио је више пута амерички генерал Идлмен током састанка на коме су југословенски генерали дали комплетну слику Југословенске армије да би добили потребно наоружање и опрему за усаглашено деловање са НАТО у рату са Варшавским пактом.
Овом скупу је присуствовао тадашњи југословеснки војни врх, генерал-пуковници Љубомир Вучковић, Данило Лекић, Мартин Дасовић, Виктор Бубањ, контраадмирал Богдан Пецотић и генерал-мајор Франц Поглајен.
Тада је договорено да се одабрани југословенски официри шаљу на школовање и специјалистичке курсеве у САД, да би оперативна сарадња била могућа.
Сви тада направљени војни уговори и планови са НАТО земљама, или прецизније са Америком, од комуникационе и саобраћајне инфраструктуре, базе и планова у случају совјетске инвазије, остали су функционални све до пада Берлинског зида. Најбројније и најбоље опремљене јединице "А формације" у ЈНА, биле су до последњег тренутка постојања СФРЈ окренуте истоку Европе.
ДАНАС можемо само да приметимо необичну лакоћу с којом је врх ЈНА лако препустио области за које је НАТО имао највише интереса. Иако је од тада прошло тридесет година, то је и даље табу тема. Као и веза Тита и НАТО. Постоји нападно омаловажавање ове теме, гурање под тепих, чак и порицање да она постоји.
Да ли то може да значи да прича није завршена? О томе је тешко говорити, а да се не уђе у област теорије завере. Прегледајући отворене архивске документе упадљива је повезаност људи умешаних у стварање америчко-југословенског војног пакта са људима који су били утицајни за време југословенске кризе, али и на постјугословенском простору.
Пример је Френк Визнер Млађи, син Френка Старијег, високог функционера ЦИА, који је био у првом америчком тиму који је договорио тајну војну помоћ САД Југославији. Визнер Млађи нама је познат као специјални изасланик САД у преговорима за статус Косова у време када су Албанци самопрогласили независност српске покрајине.
УЛОЖЕНО СТО МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА
ДЕВЕДЕСЕТИХ година прошлог века објављено је неколико различитих података о томе колико су САД и друге водеће западне земље уложиле у одржавање Титовог режима. Према једнима радило се о готово стотину, а према другима 102 милијарде долара, према паритету вредности америчке валуте из 1988. Оријентације ради, тај износ је био готово три пута већи од целокупне ратне штете која је Југославији нанета у Другом светском рату. Ма колико велики, то је ипак само део стране помоћи Титовој Југославији. После његовог помирења са Хрушчовом, Совјети су Титу 1956. опростили цео дуг од 822 милиона рубаља.
Многи потомци дипломата, генерала и обавештајаца хладноратовске Америке и Титове Југославије наследили су и њихов утицај као посредници, лобисти, преговарачи, посматрачи, бизнисмени.
Утолико је занимљивије вратити се на почетак приче у 1948, када званично долази до сукоба Тито - Стаљин.
Депеше из Амбасаде САД у Београду говоре нешто друго, да је Броз још од 1947. покушавао да успостави везу с њима.
- Отправник америчке амбасаде Џон Кебот је још у фебруару 1947. године предлагао претпостављенима у Вашингтону стрпљење у односима са Титом, којем "... није требало залупити врата пред носом". У јуну је примећивао да Југословени "... можда неће увијек слепо слиједити руске инструкције", као и да "... с обзиром на сујету Тита и његових сарадника, не би било изненађујуће ако им понекад не засмета то што нису господари у сопственој кући" - наводи историчар др Иван Лаковић.
Стаљину су заиста почеле да сметају велике Титове амбиције, нарочито формирања Југославије као балканске федерације са Бугарском под Георги Димитровом и Енвером Хоџом, коме је за улазак Албаније у ту неостварену државу поклонио Косово. Кап је прелило отворено Титово мешање у грађански рат у Грчкој, због чега су западни савезници, због кршења договора о зонама утицаја, Совјетима запретили ратом.
Америчка администрација у почетку није веровала у одметништво Тита, који је важио за главног Стаљиновог човека у најјужнијем бастиону СССР, који је у Европу ширио "динамични и експанзивни комунизам".
ТИТО је знао да сагињање главе пред Стаљином и смена са места шефа Југославије у совјетском блоку значи и физичку ликвидацију, а слична судбина је чекала и његове најближе сараднике.
Почела је грозничава потрага за новим заштитником. У биполарном свету, то је могла бити само Америка.
Прегледајући тадашње југословенске новине види се да је сукоб Тито - Стаљин скриван од јавности месецима након што је започео, чак је антизападна реторика била агресивнија него обично. Била је то само куповина времена да би се спречили евентуални немири због чињенице да су Совјети прекинули све програме помоћи Југославији која опустошена у рату није имала снаге ни да произведе довољно хране за становништво, а камоли да се војно суочи с Варшавским пактом.
Броз се у страху од совјетске инвазије склонио на Блед, где га је посетио Јуџин Блек, председник Светске банке. Убрзо су из Америке почели да стижу храна и оружје.
ПЕРИФЕРНА ОДБРАНА
- УПОРЕДО са сазревањем стратегије такозване периферне одбране Европе, амерички ГШ постаје склонији идеји да се Југославији помогне у војном материјалу. Крајем августа, он закључује да треба предузети све могуће кораке ради испоручивања војне опреме Југославији. Стејт департменту је у том смислу наложено да упозна Јосипа Броза Тита са оваквим ставом америчке владе и пружена је подршка у вези с његовим предлогом да се формира трипартитно тело САД, Велике Британије и Француске, које би координирало израду програма евентуалне војне помоћи Југославији - пише историчар др Драган Богетић.
Јавност није знала за хладноратовски услов под којим је она добијена. Америка је тражила да прво буде нахрањена југословенска војска, да би могла да се бори у случају совјетског напада. У јавности је дошло до преокрета и новине су писале нашироко о "совјетском империјализму", као донедавно о англосаксонском.
Ко није довољно брзо реаговао и схватио нови курс, завршио је у југословенском гулагу, на Голом отоку.
- Сукоб Југославије и Совјетског Савеза 1948. резултирао је уношењем низа значајних новина у хладноратовску обојену и блоковски, без остатка, подељену медународну заједницу. Једну од таквих новина представљала је, свакако, и сарадња Југославије, као комунистички опредељене државе, са САД и западноевропским земљама - записао је историчар др Драган Богетић.
Већ 1949. Стејт департмент је разматрао војну подршку Југославији, чему су се у почетку оштро противили Генералштаб и Министарство одбране. Већ следеће године долази до преокрета.
Вашингтон, Париз и Лондон су у августу 1950. почели да усклађују овлашћења сталне радне групе за војну помоћ Југославији, али је, по америчком мишљењу, тај посао ишао преспоро.
- У Стејт департменту сазрела је оцена да се рад ове трипартитне групе треба свести на обављање техничких послова, а да САД морају самостално планирати политичку акцију, то јест из сопствених извора обезбедити потребну опрему и оружје. Упоредо са јавном и нескривено пропагандистичком акцијом око одобравања помоћи у храни, три силе су наставиле у дубокој тајности договарање о евентуалној војној помоћи Југославији - наводи др Богетић.
САД су биле незадовољне радом западноевропских савезника, па је америчка влада одлучила да у највећој тајности сама покрене питање војне помоћи Југославији у директним контактима са њеним представницима.
СТАЉИНОВ ОРДЕН
ТИТО је, због потписивања војног споразума са двема чланицама НАТО у пролеће 1954, посетио најпре Турску, а потом и Грчку. Пактом парафираним почетком јуна 1954, армије ових трију земаља добиле су од САД задатак да од Совјета бране Средоземље. Тито је пакт потписао у свечаној белој маршалској униформи, са Стаљиновим Орденом победе на грудима. Ноћ уочи овог свечаног чина млади грчки комунисти су, приликом дочека југословенског председника у пирејској луци у Атини, бацали летке: "Доле Тито, издајица", "Тито, напоље из Грчке".
Човек за контакт био је адвокат, дипломата и обавештајац Владимир Велебит, који је и током рата тесно сарађивао са представницима западних мисија у Титовом штабу, Александрији, Лондону и Барију. Велебит је у писму Стаљина и Молотова Титу, још пре резолуције Информбироа, био означен као британски агент највишег ранга, о чему је писала чак и московска "Правда". Велебит је отишао у Вашингтон као шеф делегације у преговорима са Светском банком и 29. новембра 1950. му је отворено понуђена војна и политичка подршка.
- Ову понуду је Велебит, после опсежних консултација са својом владом, прихватио. Америчком представнику предао је детаљан попис Југославији потребног оружја и опреме, који је претходно сачинио југословенски Генералштаб. Убрзо после тога, 27. јануара 1951, Милован Ђилас, министар југословенске владе, стигао је у, како је напоменуто, приватну посету Великој Британији - наводи др Богетић.
Међутим, прави разлог Ђиласове посете је био неформалан захтев Југословије за добијање војне помоћи од Француске и Велике Британије. Била је то двострука игра, јер Британцим тада нису знали да је Тито исти захтев већ упутио САД.
- Велебит је у Вашингтону наставио дискретно, али успешно, војне контакте. Већ 3. фебруара 1951. он бива обавештен да САД прихватају достављени попис оружја. Дан пре тога, у Стејт департменту припремљен је меморандум у коме је била садржана одлука Вашингтона да Југославији, без икакве накнаде, испоручи наоружање и војну опрему у вредности од око 15 милиона долара (тада је долар био 5-6 пута вреднији него данас) - пише др Богетић.
Британци су 8. марта 1951. послали Стејт департменту, ради консултације, списак оружја и опреме које је тражио Ђилас. Америка се сагласила не откривајући сопствени аранжман са Југославијом.
- На састанку Трипартитног комитета за војну помоћ, у Вашингтону 9. априла, донета је одлука о потреби хитне помоћи Југославији на војном и економском плану. Два дана касније, амерички председник Хари Труман обавестио је Конгрес о одлуци владе САД да Југославији одобри 29 милиона долара на име ове помоћи, а затим је постигнут и споразум ФНРЈ са владом Велике Британије о четири милиона фунти зајма за набавку сировина намењених југословенској армији. На пролеће 1951. Стејт департмент је обавестио амерички Генералштаб о понуди Велебита да у Вашингтон, на војно-стратешке преговоре, дође шеф Генералштаба Југословенске армије генерал Коча Поповић. Министарство за одбрану САД је позитивно одговорило на ову понуду и средином маја 1951. у Вашингтон је стигао Коча Поповић. Он је 13. јуна потписао споразум у шест тачака, којим је прихваћена хитна испорука војне опреме Југославији и најављене су даље консултације војних експерата двеју земаља. Током посете Вашингтону, Коча Поповић је водио исцрпан разговор и са министром иностраних послова САД Дином Ачесоном.
Обојица саговорника су била сагласна да су се над Југославијом и светским миром надвиле озбиљне претње због политике Совјетског Савеза и да заједнички треба радити па њиховом отклањању - наводи др Богетић.
Тада договорено војно савезништво САД и СФРЈ никада формално није раскинуто.
НЕСПОРАЗУМ НА ГРАНИЦИ
ЗА ВРЕМЕ петогодишњег боравка у Југославији, сарадници Америчке војне мисије имали су само неколико неспоразума са домаћинима. Један од првих догодио се јула 1952. на граничном прелазу Фернетич у Словенији. Амерички мајор југословенског порекла Џон Релић одбио је позив југословенског цариника да дође у издвојену зграду Царине:
- Отварај рампу, шта чекаш! - продрао се на цариника.
Цариник се узјогунио, а мајор је пао у ватру:
- Ми вас, Американци, помажемо и хранимо, а ви овако чините. Онда треба рећи свим Американцима да се врате и да не долазе у вашу земљу.
Пришли су други цариници и дизањем рампе изгладили неспоразум.
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (2)