EKSKLUZIVNO! ПОД ОЗНАКОМ "Ф-183": Пронађен документ који на нов начин осветљава трагичну новосадску рацију

МАЛО је догађаја у нашој бурној историји који се, ма како трагични, нису спотакли о наше доцније високе идеолошке бедеме и самим тим дуго су остали с оне стране колективног сећања.

Др Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине / Фото Д. Дозет

Многе од тих трагедија никада нису потпуно истражене. Изузетак није ни Новосадска рација из 1942. године, када су мађарски фашисти на простору Јужне Бачке за месец дана, на најсвирепији начин, поубијали или под залеђени Дунав гурнули око 4.000 Срба, Јевреја и Рома, затирући, притом, читаве породице.

Тек ових дана у Архиву Војводине у Новом Саду откривен је елаборат под ознаком "Ф-183" из 1960. године под називом "Комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини - Нови Сад" који сведочи да су жртве мађарских фашиста у рацији у Бачкој, поред Срба, Јевреја и Рома били и - Словаци!

ПРЕМА тим подацима, до сада непознатим и српским и словачким историчарима, у Рацији и у концлогорима убијен је 191 Словак, на присилном раду животе је изгубило њих 111, а тим бројкама треба додати још 181 припадника словачке заједнице који је погинуо након присилне мобилизације у мађарску окупаторску војску. Укупно - 483 жртве.

- Овај документ постоји већ 60 година, а није био ни уредно архивски заведен, те се није знало ни да постоји! До сада смо имали представу о страдањима Срба, Јевреја и Рома у Новосадској рацији. Ови подаци стајали су у кутијама, далеко од интересовања историчара и јавности, мада знатно мењају досадашњу представу о Новосадској рацији - каже, за "Новости", др Небојша Кузмановић, који је последње две године на челу Архива Војводине.

Кузмановићев помоћник, социјални антрополог и археолог Кристијан Обшуст, наглашава да први пут имамо научну валоризацију и потврду поименце да су Словаци настрадали у Новосадској рацији на простору Јужне Бачке. У Бачком Петровцу, Гложану, Кисачу и Новом Саду идентификоване су те жртве мађарске рације.

- Међу тим списковима пронашли смо и сведочење да су тадашњег епископа Словачке евангеличке цркве, првог у Краљевини СХС, односно Југославији, Самуела Штаркеа из Бачког Петровца Немци и Мађари користили као живи штит током повлачења. Имао је велики углед у народу и зато су га ставили на почетак колоне заједно са виђенијим Србима и Словацима, како би спречили евентуални напад партизана - каже Обшуст.

Откривени документи

СВЕШТЕНИК Штарке преживео је ту голготу, али неки његови сународници нису били те среће: деца Михајла Мандацког из Кисача, трогодишња Маријенка и петогодишњи Мишко, брутално су убијени јер нису разумели језик мађарских фашиста. Малишани су поубијани баш као и њихов деда и још неколико рођака, а детаљи су наведени у записнику Ц 196/7.

У страшним мукама настрадали су и Марија Грња из Кисача, на коју су мађарски фашисти нахушкали полицијског пса, затим Зузана Чаловски Понигер из истог места, која је усмрћена са 11 метака, као и Кисачанин Јован Францисти (78), који због болести није могао да послуша наредбу окупатора да изађе у двориште своје куће и подигне руке изнад главе. "Прикован" је метком за кревет у којем је лежао!?

Да је већ само недовољно познавање мађарског језика био довољан разлог за смрт, потврдио је касније на саслушању пред комисијом жандар Јанош Кењереш, рекавши: "Добили смо пред почетак рације, уочи 20. јануара 1942, налог да поубијамо све Јевреје, Србе и остале оне који не знају мађарски".

СВОЈЕВРСТАН је апсурд обрушавање мађарских фашиста у Војводини на словачко становништво упркос чињеници да су у Другом светском рату Словачка и Мађарска биле у савезу са Немачком. Окупаторима је, наиме, сметала лојалност Словака према Србима, па су у документима из тог периода често помињани као "Словаци - четници".

По завршетку Другог светског рата, комунистичка власт Новосадску рацију прекрила је тешком, неприродном тишином. Обележја су изостала. Послератне генерације Новосађана безбрижно су се шетале дунавском обалом, хрлило се у "светлу будућност народа и народности Југославије". Све до 1967. године, када је одважни писац, новинар и боем Мирослав Антић са "Неоплантом" снимио документарни филм "Споменик".

У само њему својственом маниру, Мика иронично подсећа да жртве рације већ четврт века немају спомен-обележје и да ће лично он и његова девојка Мађарица, "једина коју имам", уместо кредита за стан подићи кредит за споменик жртвама рације, а за жиранта ће узети Комунистичку партију Југославије.

Било је то прво јавно подсећање на Новосадску рацију, а о упечатљивости Антићевог филма, чији је он био наратор, монтажер, сценариста и режисер, сведочи и награда на једном београдском фестивалу. Колико је истина о Рацији била дубоко закопана у бездану заборава, сведочи и податак да је тек 1971. - пет година после Антићевог документарца, на дунавском Кеју жртава рације постављен споменик. А 21 годину доцније (1992) споменику је придодата плоча са именима више од 1.200 страдалника.

На Штранду, где су Новосађани бацани под лед, на иницијативу Његовог преосвештенства владике бачког Иринеја, 2013. постављена је спомен-плоча. Почевши од те године, тек на 71. годишњицу рације, градски и покрајински званичници, као и великодостојници Српске православне цркве и јеврејске заједнице одржавају заједнички помен свим жртвама Рације.

ПОДРШКА МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ

ИСТИЧУЋИ да је истраживање о ратним злочинима над Словацима у Бачкој подржало Министарство културе и информисања Србије, те да ће ови документи до краја године бити публиковани и дигитализовани како би били надохват руке истраживачима, директор Архива Војводине др Кузмановић наглашава и верску страну овог подухвата.

- Верујем да би већ наредног јануара, на заједничком помену свим жртвама Рације могао да узме учешће и представник Словачке евангеличке цркве - вели Кузмановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације