ИГРА ДУПЛОГ КОЛОСЕКА: Од ватрених Југословена Трумбић и Супило су се преобразили у хрватске националисте

ДА су посланици Народне скупштине Краљевине Србије били мудрији и проницљивији када су 7. децембра, 1914. године изгласали Нишку декларацију и тиме озваничили да је један од ратних циљева Краљевине ослобођење и уједињење Јужних Словена - историја Срба у 20. веку можда не би била тако крвава.

Париска мировна конференција

Испоставило се да народни представници, усвајајући овај историјски документ који је пред њих испоставила Пашићева влада у форми изјаве, нису знали с ким имају посла. А ни најодговорнији у Краљевини чак ни то какве су политичке прилике у покрајинама непријатељске Аустроугарске - Хрватској и Словенији. Нико се није позабавио менталитетом ова два народа чији ће изасланици окретати ћурак како им одговара. Све време, од идеје о уједињењу, током и на крају Великог рата, па и касније, у заједничкој држави играли су двоструку игру. Политика дуплог колосека имала је једини циљ. Да им заједница Срба, Хрвата и Словенаца, преименована у Југославију 1. децембра 1918, буде најкраћи пут до стварања сопствених држава. То ће се и догодити почетком деведесетих.

Окићена ловорикама победе у два балканска рата и војним подвизима на Церу и Колубари, Србија је, заиста, била пожељан стожер уједињења. Тек тада су се разбуктале ватре југословенства. Српска влада била је засута писмима подршке за усвојену декларацију. Јављали су се чланови Југословенског одбора из Лондона. Заговарају, чак, тезу да се уједињење крунише овером "један народ, три имена!". Франо Супило, један од истакнутих чланова овог одбора, председнику српске владе, Николи Пашићу, пише:

"Господине предсједниче! Моја вјера и вјера хиљада нас, који стојимо на начелу народног јединства јест, да ми Хрвати, Срби и Словенци од Триглава до Тимока сачињавамо један те исти народ са једним те истим језиком, а само са три народна имена."

ДОСИПАНЕ су, са свих страна, и пресипане похвале Србији, Србима и њиховим војним победама. Количину лицемерја и подилажења, ипак, тадашњи врх Србије није могао или није желео да препозна.

Супило и њему блиски Словенци из Југословенског одбора, грчевито су се борили да оживотворе тезу о "троименом народу". Подметање овог кукавичијег јајета имало је више разлога. Најпре жељу да припаднике својих народа који су се борили за Аустроугарску и могли да буду губитници у овом рату етнички изједначе са Србима, чија је ратна перспектива указивала да ће се наћи у победничком табору. Тактика са домаћег терена вешто је примењивана и у контактима са дипломатским представницима и државницима Русије. Уместо домаће тезе о "троименом народу" Супило је Русима подилазио истичући припадност "словенској браћи", "руској браћи" и др. Био је уверен да ће "Баћушке", са савезницима у Антанти бити одлучујући фактор приликом решавања послератног статуса Хрватске.

СУПИЛО и председник Југословенског одбора Анте Трумбић плашили су се да државе Антанте, после рата, далматинску обалу не препусте Италији, као награду за њено приступање овом савезу. Са пуно "словенске патетике", Супило се обратио Анатолију Николајевичу Крупенском, руском посланику у Риму, са следећом тврдњом: "Једино славенско право море јест Јадранско, са изврсно развијеном обалом и са најчешћим славенским живљем. Дјелити, или чак изгубити његову обалу, након оволиких жртава Србије и Русије у овом рату значио би голем пораз цјелог Славенства, а за нас Приморце народно убојство."

У нади да ће Руси подржати уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, Супило није одступао ни почетком 1915. године. У фебруару се обрео у Петрограду. Тамо је, како је говорио, био лепо примљен. Приметио је, ипак, сумњу руских саговорника у идеју о стварању југословенске државе. Суочили су га са чињеницом да Србе, Хрвате и Словенце деле верске разлике.

Неповерење у југословенски пројекат због конфесионалних проблема, отворено је показао и тадашњи руски министар иностраних послова, Сергеј Димитријевич Сазонов. Супило га је покушао уверити "да је могуће да се католици етапно приближе православцима". Сазонов је, према Супиловим речима, "презриво одмахнуо руком и одговорио да све те комбинације нису ништа док се год папа буде признавао врховном главом цркве".

А, када је Србија у јесен 1915. године изгубила Београд и била приморана да се њена војска, влада и народ повлаче преко Албаније, а Супило био уверен да је изгубила и рат - показао је своје право лице. Од ватреног Југословена у време српских војних победа на Церу и Колубари, преобразио се у хрватског националисту. Сада је тврдио да Срби и Хрвати нису један народ. Срби припадају источној, а Хрвати западној цивилизацији. Своја сепаратистичка гледишта изнео је у једном меморандуму који је 30. септембра 1915. године (шест дана пре напада Макензијевих армија на Србију), упутио енглеском министру иностраних послова сер Едварду Греју у коме је, између осталог рекао: "Хрватска, у ужем смислу ове речи, са главним градом Загребом јест за све Хрвате, ма гдје они боравили, глава и срце Хрватства, као што је Србија у ужем смислу са Београдом на челу глава и срце Србства. Хрватима је Хрватска са Загребом интегрални дио њихова народнога и државноправнога бића, њихова индивидуализма, а друге су хрватске земље удови тога бића."

После Крфске декларације која је утемељила Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а било извесно да се српска војска окрепила, опоравила и наоружала на Крфу, спремна да крене у нове победе и слободу Србије, Супило се, поново вратио на пут заједништва. Касно. Било је то његова одлука пред смрт.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације