ПРАВО ЛИЦЕ ХРВАТА: Крвопролиће у Загребу пет дана после проглашења Краљевине СХС, главни били припадници пука који је харао по Мачви

ПЕТ дана после свечане церемоније проглашења уједињења "братских југословенских народа" и успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Загребу је избила оружана побуна против нове државне заједнице.

Демонстрације 5. децембра 1918. године

На оружје су се дигли недемобилисани хрватски војници, из састава 25. домобранског пука бивше аустроугарске војске, који је био саставни део 42. "вражје дивизије", запамћене по бестијалним злочинима над цивилним живљем у Мачви и Поцерини прве ратне године. Њих 250 кренуло је под оружјем главном загребачком улицом према Тргу бана Јелачића. Проламале су се пароле: живјела хрватска република, "живјео Стјепан Радић", "доље краљ Петар".

Хрватски подбан Срђан Будисављевић и начелник загребачке полиције Грга Анђелиновић тражили су од потпуковника Душана Симовића, представника Српске врховне команде у Загребу (његове јединице, неколико недеља пре избијања побуне, ушле су у главни град Хрватске), да интервенише. Био је ово перфидни покушај да се Срби увуку у сукоб, али обазриви српски официр им је одговорио: то је посао полиције.

Уследила је Анђелиновићева наредба коњичком одреду полиције да у Илици пресретне војну колону и разоружа је. Наредба није извршена. Војници, кад су стигли на Трг, прва мета им је био вођа соколске организације Марело Тичак. У пуцњави, метежу и општем хаосу, настрадало је 15 цивила и војника, а 20 их је теже и лакше рањено.

Крвопролиће на Јелачићевом тргу 5. децембра 1918. године шокирало је и поколебало одушевљене присталице југословенског уједињења. Оптимизам са којим је примљено проглашење Краљевине СХС одједном је спласнуо. Ни овај крвави догађај, у који је требало да буде увучена "окупаторска српска војска" и оптужена за масакр недужних хрватских грађана, није био довољна опомена влади и регенту да Хрвати не желе у заједничку државу са Србима. На то је, сасвим изричито, подстичући побуну указао Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, који се још тада залагао за независну хрватску републику. Следили су га и најекстремнији експоненти хрватског национализма - Хрватски праваши. То није изненадило само добре познаваоце политичких прилика у бившој аустроугарској покрајини који су знали да већина хрватског народа, као и већина њихових политичких партија са неповерењем, па чак и са мржњом, гледа на новопроглашену државу.

ЕНГЛЕЗИ ЕЛИМИНИСАЛИ ПАШИЋА

ПРВА Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца изабрана је 20. децембра 1918. године. На њеном челу био је истакнути радикалски првак Стојан Протић, а потпредседник је био Словенац Антон Корошец. Министарство иностраних послова поверено је бившем хрватском посланику у Далматинском сабору и председнику Југословенског одбора Анти Трумбићу. Ресор унутрашњих послова преузео је Србин из Хрватске, Светозар Прибићевић.

Вест о формирању првог југословенског владиног кабинета после завршетка Првог светског рата која је објављена на насловницама свих светских дневника и изазивала запрепашћење. Из Владе је био елиминисан један од најпопуларнијих српских политичара - Никола Пашић. Њему је поверена мање важна дужност, шефа државне делегације на мировним преговорима у Версају.

Зашто се регент Александар одрекао Пашића? Одговор је стигао из Енглеске, уплашене да он не наметне српско-православни концепт уједињења три народа насупрот хрватско-католичком, за који се се Лондон залагао.

Александар Карађорђевић је изашао у сусрет утицајним политичким круговима у Лондону, у страху да не изгуби подршку Енглеза на Мировној конференцији.

ФАТАЛНА РЕШЕЊА РЕГЕНТА

Непосредно после проглашења уједињења три југословенска народа у заједничку државу, изабрана је 20. децембра 1918. године прва Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. На њеном челу стајао је истакнути радикалски првак Стојан Протић. Регент Александар, политички недовољно искусан, јер је у то време имао непуних 30 година, у жељи да задовољи политичку јавност у Хрватској и Словенији, определио се да потпредседник Владе буде Антон Корошец. Министарство иностраних послова поверено је Анти Трумбићу, а ресор унутрашњих послова преузео је српски политичар из Хрватске Светозар Прибићевић. Ова три човека су нажалост, због свог усконационалног и деструктивног понашања, више доприносили разбијању нове државне заједнице, него њеном учвршћивању.

Антон Корошец, бивши католички свештеник и вођа словеначких клерикалаца, био је највећи противник заједничке државе утемељене на Крфској декларацији. Заговарао је заједницу три народа, али под окриљем Беча. Током мандата у влади, вешто је прикривао своје националистичке и сепаратистичке тежње и то ће открити јавности тек после напуштања Протићевог кабинета: "Не тиче ме се ни Југославија, ни Српство ни Хрватство... Ја познајем само интерес словеначког народа, па, ко Словенце окупи у једну државу, спреман сам да му палим тамјан, био то Мусолини или Ото Хабсбург. "Да ће имати готово исти, чак, екстремнији став према новој држави за Анту Трумбића се могло и претпоставити, будући да је био и припадник Хрватске странке права, чији је оснивач био највећи србомрзац, Анте Старчевић. Трећа фатална личност у првој Влади Краљевине СХС, Светозар Прибићевић, Србин из Хрватске, изабран као најбољи познавалац "хрватског питања", био је уз скуте регенту само до њиховог првог сукоба. Није ни покушавао да га реши, већ је здимио у Загреб и приклонио се најекстремнијим хрватским националистима и постао стручњак за "српско питање", уверавајући Хрвате да је највећи проблем заједничке државе централистички режим у Београду.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације