ЛЕКСИКОН ОКОВАНЕ ПАМЕТИ: Удар на хумор и сатиру из контролног центра у Загребу, испред кога се испрсио др Стипе Шувар

НЕМА сумње да је антиинтелектуализам, кроз историју, најмањи заједнички садржалац свих друштава, различитих политичких система и типа државе - без обзира на то како их означавали они сами или неко други - који не подстичу ширење поља људских слобода.

Архива

Антиинтелектуализам у чијој производњи у великој мери учествују интелектуалци, делује баш супротно, у незајажљивој жељи да контролише и сужава поља слободе. Чинили су то не само тоталитарни режими 20. века, него и нови, самопромовисани власници људских слобода, оличени у глобалној дигиталној технократији и у глобално увезаним, различитим фракцијама корпоративног капитала, слично оним плутократама из романа Џека Лондона "Гвоздена пета".

Као што и текућа, глобална ковид-криза уверљиво сведочи, околности у којима се свет нашао, неувијено се ослањају на драстичне инструменте антиинтелектуализма, укидања по здравље људи витално потребних, поготово научно потврђених информација, отворених и аргументованих расправа. Сужава се простор дијалога, докидају права човека да испољи макар дилеме и постави елементарно логична питања, пошто о њима ћуте доминирајући центри моћи. Користи се у те сврхе цела скала мекше или снажније репресије, уз неизоставно промовисање колективне атмосфере страха. Поштовани читалац се може запитати какве то везе има са

Белом књигом из 1984. године, из које су "Новости" донеле неке занимљиве изводе у прошлонедељном Историјском додатку.

ОДГОВОР на ово питање прилично је једноставан. Време Беле књиге у оновременој СФР Југославији било је израз неке врсте вештачки посејане епидемије, али идеолошке и политичке, епидемије стаљинистичке узурпације права на слободу, на слободно научно истраживање, на слободан, неспутан израз у уметности, на слободно упирање прста грађана у ондашње носиоце дубоке економске и политичке кризе која ће у завршници разорити државу, покидати вековима грађене везе и размрвити до тада створену заједничку, јужнословенску баштину.

Данашње и ондашње време имају још једну изражену сличност. Повампирење репресије и стаљинизма у СФР Југославији после студентске револуције 1968. године, додатно је ојачало крила оној специфичној, једној од најплеменитијих врста духовног и креативног израза - хумору, такође и све снажнијој, квалитетнијој, критички убојитијој сатири, у њеним разноврсним литерарним формама.

Са сличним феноменом суочавамо се и данас, у време пандемемије ковида 19 и страха, које су широм света ослободиле невероватне енергије хумора, прилагођене у изразу савременим, развијеним технолошким могућностима креације и глобалне комуникације. Да ли ће и та врста испољавања људске слободе доћи ускоро под удар цензуре на друштвеним мрежама, уколико се то већ и није догодило, знаћемо врло брзо.

А какав је то удар на хумор и сатиру учињен Белом књигом 1984. године уверљиво сведочи тај данас више него драгоцени документ о једном времену, тај својеврсни лексикон догматичке и стаљинизмом оковане памети и њених носилаца, немоћних да превладају кризу коју су сами произвели и неуморно, што народ каже "слепи код очију", наставили да је продубљују, разгоревајући на већ пепељном огњишту историје нове ломаче које ће у коначности довести до разбијања државе и ратова на југословенском простору.

ДРУГО, врло опширно поглавље Беле књиге има наслов "Поруке у литерарној и квазилитерарној форми", а посвећена му је готово петина "анализе". Данас се читалац може запитати какве ли су то "квазилитерарне форме" којима је посветио дужну пажњу контролни центар у Загребу, испред кога се у јавности испрсио др Стипе Шувар? Уводни редови поглавља то појашњавају:

"Напријед је било ријечи о оним књигама и казалишним представама о којима се у јавности (углавном) много писало и говорило. У овом дијелу анализе упозорит' ћемо, међутим, на нека мање позната литерарна и квазилитерарна остварења, (пјесме, пародије, приче, басне, афоризме и слично) којима се такођер шаљу врло препознатљиве, идејно неприхватљиве па и отворено антикомунистичке поруке, а да све то најчешће остаје без правог, а неријетко и без икаквог одговора (реагирања) у средствима информирања."

Ево због чега на такве "поруке" треба не само одговорити него на њих и реаговати:

- Уз "опће" поруке о нашој "мрачној" прошлости, садашњости и будућности, нашем "робијализму", "узницима" који никако да се ослободе, земљи која "стење под црном срамотом", "у тој обећаној земљи: ноћи и магле", гдје је "помрчина помрачила" и "избушена на сто места плива лађа" итд. на оптуженичкој су клупи "они - политичари, руководиоци, бирокрација, "људи из црних мерцедеса" који су упропастили земљу, који ништа не знају осим да живе лагодно и варају народ, држе испразне говоре и прогањају паметне "слободномислеће" људе. У литерарној обради и "обради" они су: "земаљски разбојници", "нови сој", "пујдан сој", "социјалистички сој", "старци", "тамничари, "вране", "цензори", "пањеви", "наказе", "микрофонски моћници".

Иза ове отужне монтаже скривају се опиљци наводно "квазилитерарних" форми: афоризама, пародија, козерија и других жанрова хумора и сатире. Поготово су били осумњичени афоризми, објављивани на страницама "Студента", "Младости", "Омладинских новина", "Политике експрес", "Политике", у сатиричној рубрици "Лева страна", чак и у "Недјељној Далмацији", такође у "Дуги".

АУТОРИ Беле књиге наводе:

"Афоризми су постали веома популаран, могло би се рећи све популарнији, облик изражавања (слања) актуалних политичких порука.

Број аутора тих афоризама није велик - већину их пише неколицина сатиричара. Уз нека позната, одраније афирмирана имена (Душко Радовић, Милован Витезовић, Брана Црнчевић), у први је план избило неколико аутора из тзв. омладинске штампе (Владимир Јовићевић Јов, Филип Младеновић, Александар Баљак, Петар Лазић, Ива Мажуранић, Зоран Спасовић, Мирко Млакар и др.), који афоризме објављују у више омладинских листова, а своје им је странице отворила и 'Политика експрес', донекле и 'Политика', а понекад и 'Књижевна реч' (А. Баљак).

У посљедње двије-три године објављено је толико афоризама у јавним гласилима, да сакупљени на једном мјесту не би могли стати ни у више књига. Овдје ћемо, због ограниченог простора упозорити на неке карактеристичне, не наводећи ради уштеде простора, уз сваки афоризам његовог аутора и датум објављивања, већ само новину у којој је објављен. Напомињемо да су сви узети из раздобља нешто дужег од посљедње двије године."

ИЗ "Студента" су наведени многи афоризми, а из тог низа смо одабрали следеће:

Неки су одсвирали своје. Али их још држи химна; У комунизму неће продавати чизму. Биће бесплатна; Иако је био инвалид, живео је на високој нози; Он је једном ногом у гробу, а другу су му одсекли; Бићемо будни да не бисмо сањали о слободи; Снови револуционара нису се испунили, али су им се исплатили; Никада не разбити огледало револуције. Где ће се огледати њихов Нарцис? У комунизму ће сви бити комунисти и нудисти; Табу теме најбоље табају; Неки народи слабо играју покер: избаце краља, а добију жандара; Најгора је држава склеротична за прошлост, а слепа за будућност, Пијана омладина се и данас заноси као у време револуционарног заноса; Срп и чекић су знакови поред пута у социјализам; Југославија је мала земља пуна природних лепота и шума горућих проблема; Нека је вечна слава палим херојима у борби за власт; Опада наталитет. Време је за друго стање; Народ је на дијети - партија држи линију; Оканите се политичких каријера. Заузете су.

У ИЗБОРУ из "Омладинских новина" нашли су се и следећи афоризми:

Имајући у виду нашу стварност, тврдим да је Кафка био реалист; Другови који су дуго година на власти за све имају решења, осим решења о пензионисању; Било је време за истину, да је не бисмо увозили; Сваки почетак је тежак. Нарочито када траје четрдесет година; Очеви су јуришали на зимске дворце. Синови ће јуришати на црвене љетниковце.

СА страница листа "Младост" аутори "Беле књиге" су изабрали и ове афоризме:

-Некад смо имали револуцију, а сада имамо резолуције и контрареволуцију. Кога се више бојати: оних који силазе с ума, или оних који се пењу на власт?! Ми све лошије стојимо због прекомерних инвестиција у каријере; Чему толика узбуђења због редукције струје? Па народу је већ одавно пао мрак на очи; Сувише гласно корачате, не чују се згажени; Данас сам поново пуштен на уметничку слободу; Много је поцрвенелих. Не знамо ко се стиди, а ко се идејно поправио; Демократија је кад ниси затворен зато што си отворен; И најортодокснији комуниста у шаху брани краља.

АФОРИСТИЧКА опасност је долазила и са страница

"Политике", из недељне рубрике "Лева страна":

Опростите нам за све у шта сте нас увалили!; Некада су се грешке отписивале на младост, данас се приписују уз старост!; Да ли ће лудило икад завршити своје дириговање; Неславан крај се не примећује од овација славном почетку!; Они који су нас довели довде, одвешће нас још даље; Због оних који нису прешли са речи на дела, продужен је прелазни период; На почетку партије пешаци су авангарда; Родили смо мечку - ваља је љуљати!; Док радничка класа прима према раду, авангарда радничке класе прима преко потребе!; Доста је било приче, пређите на мемоаре!; На нашем путу у будућност неки су скретали лево, неки десно, а ми смо ишли право, право, само право док најзад нисмо срећно стигли докле смо стигли.

ИЗ "Дуге", наведени су и ови афоризми:

Свесне снаге нису увек они који су свесни снаге; Од интелигенције се најчешће очекује да не буде интелигентна; Ако могу да бирам, радије бих био роб страсти него жртва убеђења; Отаџбина никада није толико у опасности колико је спасавају; Кад је трећи светски мир овако страшан, какав ли би тек био трећи светски рат; Због великог интересовања историја ће примати нове историјске личности; Верујем да раја нема, али плашим се да пакао ипак постоји.

Примери, неподобни, антикомунистички и контрареволуционарни, који као бомбе у ондашњој "идиличној" стварности на све стране подмећу београдски хумористи и сатиричари, могли би се ређати готово унедоглед.

И овим које смо изабрали, ипак довољно сведоче о оном отужном, не само догматском и стаљинистичком, него и антиинтелектуалном духу Беле књиге. Толико деценија од када је изнедрена, она заиста представља документ за који би било штета да није сачињен. По оној народној - не пада снег да завеје брег...

Препоручујемо

Друштво

2 15

"ОЛУЈА", ЈАСЕНОВАЦ И БЕЛА КЊИГА: Текстови о српској историји представљени су као својеврсна енциклопедија зла

23. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ВРЕМЕ СИТНИХ, ТУПИХ И СЕБИЧНИХ: Интервјуи књижевника којима су се бавили загребачки идеолози

22. 01. 2021. у 15:45

Друштво

0 1

ДРУГАЧИЈИ ПОЛИТИЧКИ АНГАЖМАН: О књизи "Стварно и могуће" Добрице Ћосића у публикацији ЦК СК Хрватске

21. 01. 2021. у 16:45

Друштво

3 13

ОБРАЧУН СА БЕОГРАДСКИМ "ЦВЕЋЕМ ЗЛА": Како су хрватски комунисти 1984. године српске писце прогласили за идеолошке грешнике

20. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације