КРАХ ПРЕВРАТА БОЉШЕВИКА У КРАЉЕВИНИ СХС: Афера "Дијамантштајн" и припреме за оружани устанак комуниста 1919.

ПРВИ светски рат тек што је завршен, али у Европи нема мира. Баук комунизма измилео је из Совјетске Русије.

Фото архива

 У Немачкој цар је побегао, Социјалдемократска партија, она која је 1944. гласала за ратне кредите, помоћу којих је требало поробити Стари континент, проглашава Републику. Али, народ и даље гине, јер сада Немци пуцају на Немце у борби око уређења државе. У Берлину избија устанак. Немачка престоница испресецана је барикадама. Од 4. до 15. јануара воде се уличне борбе између побуњених радника и полиције. А онда се полиција повлачи и на сцену ступа војска која у име одбране демократије крваво гуши побуну пролетерских маса и отвара пут нацизму. Вође устанка Карл Либкнехт и Роза Луксембург сурово су ликвидирани.

ПЛАНЕР Иван Матузовић, Фото архива

И Италија ври, потресају жестоки класни сукоби, наоружани радници широм земље заузимају фабрике. Настаје период који ће у историји бити забележен као "две црвене године". Бенито Мусолини у то време напушта Социјалистичку партију Италије и оснива фашистичку странку под називом Борбени одреди.

Ни у остатку света није ништа мирније. У Индији су Британци масовно масакрирали Гандијеве присталице за независност. У Мексику је стрељан револуционар Емилио Запата. Ови догађаји ће најавити сасвим другачију судбину света од савезничких прокламација током Великог рата и наговестити већ добро познато поглавље историје са највећим злочинима одкад је света и века.

КОНТРАДИКТОРНОСТ Мирослав Крлежа, Фото архива

Узор за ова револуционарна покретања је јуриш на Зимски дворац и руска Октобарска револуција. Непосредно по избијању Октобарске револуције, на фронтовима зараћених европских држава дешавали су се немири, побуне војника... У позадини, радници су организовали антиратне штрајкове. Све то је уверавало Лењина да предстоји светска револуција. Зато он у пролеће 1918. сазива конгрес заробљеника, из Аустроугарске и Немачке, у Москви и од њих организује интернационалне комунистичке групе, које ће пренети револуцију у своје државе. Био је убеђен да се буржоазија новонасталих, версајских држава неће одржати на власти; да је њихово стварање "кратка, пролазна појава", пошто "радничка револуција свуда куца на врата".

У ПРИПРЕМИ овог скупа најангажованији је био Мађар Бела Кун. И он ће први кренути да договор претвори у дело. Мађарска је иначе 16. новембра прогласила републику и на чело владе дошао је Михаљ Кароли. У том периоду опште нестабилности и тражења политичког пута, 21. марта 1919. Кароли подноси оставку. На овај његов потез реагују Социјалистичка и Комунистичка партија и формирају револуционарну владу нове Мађарске Совјетске Републике. У Будимпешти се након тога формира Иноземна комунистичка федерација у коју су ушли представници комунистичких група Пољске, Чешке, Словачке, Немачке, Румуније, Италије и Југославије. Њен основни задатак је био ширење светске револуције.

Револуционарна власт у Будимпешти покренула је мобилизацију радника и формирала нове војне одреде. Тако ће мађарска Црвена армија почетком јуна стићи до словачких низија и средином тог месеца прогласити Словачку Совјетску Републику и образовати извршни револуционарни Совјет. Ни јужни комшија, новопроглашена Краљевина Југославија није била изузета од планова за "извоз револуције". Непосредно после Конгреса уједињења југословенских комуниста, априла 1919. године, новоизабрани секретар КПЈ Филип Филиповић путује у Мађарску на договор са Белом Куном. Среће се са Иваном Матузовићем, председником Југословенске комунистичке фракције у Совјетској Мађарској, који га обавештава о плановима за војну интервенцију у Југославији и о новчаној и логистичкој помоћи комунистичком врху.

Припреме за револуционарни преврат у версајској Краљевини СХС започеле су још у Москви где је око хиљаду Југословена завршило специјалне курсеве на којима су обучени да стварају конспиративне партијске организације по узору на руске бољшевичке, из времена царизма.

РУКОВОДСТВО Филип Филиповић и Ђуро Салај

Фото архива

Од ових људи нова совјетска власт 1918. формира КП Југославије, снабдева их лажним документима и знатним сумама новца, и шаље у тек створену Краљевину СХС са задатком да одмах почну припреме за револуционарни преврат по рецепту Лењина и Троцког.

ВЕЋ почетком 1919. у Хрватској је било формирано 26, а у Војводини 20 тајних ћелија које су прикупљале илегално оружје и муниције, штампали летке, листове и ширили октобарске револуционарне идеје. Југословенски комунисти, повратници из Совјетске Русије, рачунали су да је потребна само искра да букне револуционарни пожар који ће срушити Краљевство. А кад дође тај час, планирано је да пролетаријату у помоћ притекну јединице мађарске Црвене армије. Центар из Будимпеште је сматрао да је за читаву ову операцију довољна 44. Црвена бригада са својих шест батаљона, потпомогнута са три-четири батаљона будимпештанских радника, три-четири батерије артиљерије и неколико митраљеских чета, јер су добили податке да су југословенске трупе на граници малобројне и да се неће борити против револуционара. Као услов успешног спровођења овог плана, предвиђен је синхронизовани општи устанак у Југославији који је предвиђен за 1. мај.

Међутим, ни полиција није седела скрштених руку. Пажљиво је мотрила заверенике. У одлучну акцију креће у јулу 1919. после телеграфске поруке министра унутрашњих послова Светозара Прибићевића хрватском бану у Загребу, "да се из Совјетске Русије враћају агитатори бољшевичких идеја изван Русије". Почетком августа полиција хапси Алфреда Дијамантштајна, члана руководства Југословенске комунистичке фракције.

Дијамантштајн је у полицији признао да је дошао из Мађарске Совјетске Републике са задатком који је добио од Беле Куна и вође Југословенске комунистичке фракције у Будимпешти Ивана Матузовића, да ради на организацији устанка, "да пропагира поглавито у војсци" и да се у ту сврху повеже с најодговорнијим комунистима у Југославији. На основу његовог признања ухапшено је 65 комуниста и симпатизера. Међу ухапшенима били су чланови тајног Комитета КП СХС организованог у Москви: Владимир Ћопић, Никола Ковачевић, Фрањо Дробни, Анте Цилига, Лазар Вукичевић, као и чланови најужег руководства Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) - Филип Филиповић, др Сима Марковић, Ђука Цвијић... По повратку у Краљевину СХС, ухапшен је и Иван Матузовић. На списку оних који су требало да буду ухапшени били су и Аугуст Цесарец и Ђуро Цвијић, али су успели да се склоне у Беч.

ПОСЛЕ вишемесечног притвора, почело је суђење комунистима за "револуционарну заверу, која је хтела да минира Југославију". Процес је одржан пред војним судом у Загребу и био први антикомунистички процес у Краљевини СХС.

Занимљиво је да је са суђења извештавао Мирослав Крлежа за лист "Нова истина". У својим текстовима је писао као "недвоумним агентом провокатором". Иако је било сасвим извесно да су оптужени припремали преврат у Југославији, благо су кажњени и сви су после суђења ослобођени. Сам Мирослав Крлежа, много година касније, рекао је "да су наводи оптужбе у бити били истинити", да је преврат доиста припреман и да је чак и у Крлежиној соби, у Прилазу бр. 3, било сакривено неколико пушака и много муниције.

У току истраге полиција је код Дијамантштајна пронашла бележницу у којој је била шифра за међусобну комуникацију завереника, али и списак коме је колико новца предавао и у коју сврху. Преко руку овог повереника Беле Куна прошло је 26.200 круна, што је у оно време био огроман износ, које је предавао комунистичким првацима. На том списку се налазио и Мирослав Крлежа, који је преко Августа Цесареца и Ђуке Цвијића добио 10.000 круна, као помоћ за издавање лево оријентисаних листова "Пламен" и "Истина".

Крлежа је у неколико наврата писао о Дијамантштајну и то поприлично контрадикторно.

Тридесетих година прошлог века, у полемици са бившим вођом хрватско-славонске Социјалдемократске странке Витомиром Кораћем, иначе министром у влади Стојана Протића, негирао је било какву могућност да је добио новчану помоћ од Мађарске Совјетске Републике и Беле Куна за часопис "Пламен". Затим је у књизи "Мој обрачун са њима" тврдио да никада није срео Дијамантштајна. И после Другог светског рата Крлежа се враћао овом контрадикторном функционеру, "куриру" Беле Куна. У разговорима са истраживачем Иваном Очаком признао је да се сусретао са Дијамантштајном, али да му није веровао.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације