ИСИДОРА СЕКУЛИЋ ИЗМИСЛИЛА МУЖА: Непознати детаљи из живота наших знаменитих списатеља

ЧЕСТО су животи писаца занимљивији и узбудљивији од њихових књига и доживљаја њихових јунака.

Фото Архива

Српској јавности остали су готово потпуно непознати многи догађаји из живота наших знаменитих књижевника. Многи мало познати или непознати детаљи из живота привлачили су више пажње читалаца од њихових романа, драма или песама. Данас су они класици, историја књижевности гланца њихове бисте и не посматрају се као људи са својим врлинама и манама, већ се њихов таленат шири на читаву личност, која добија обележја непогрешивости. А били су живи људи и имали своје "мале тајне".

Владика Раде Петровић био је у много чему необичан и изузетан човек. Био је више рођен за световни живот него да буде свештеник и владар. Љуба Ненадовић, који је боравио у Италији у исто време кад и Његош, сведочио је да су се око њега отимале највиђеније и најотменије даме. Његовој привлачности није могла да одоли ни лепа и чувена Милица Стојадиновић Српкиња, а ни он њој. Говорио је: "Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!"

ИЗУЗЕТНОСТ Владика Раде (слика Јосипа Томинца из 1837.), Фото Архива

Професор Андра Гавриловић, биограф знаменитих Срба, 1928. у Београду, на предавању о Његошу, први пут јавно је споменуо једну "његову љубавну искру". Открио је да је непозната лепотица из Пераста одговорила на љубав највећег српског песника. Он је тврдио да је владика лист папира, на коме су била записана његова љубавна осећања, носио стално испод свештеничке мантије, тик уз срце. Био је то једини траг његовог греха.

Међутим, када је за то сазнао његов секретар, лист је одмах спаљен, а владика Раде је над пепелом заплакао.

ПРИЧА да је између Исидоре Секулић и Иве Андрића постојало нешто више од пријатељства остала је обавијена велом тајне до данашњих дана. О Андрићу је било доста измишљених прича и трачева, али документа говоре да ова сторија са Исидором није једна од њих. По сведочењу Наде Мирковић, супруге др Николе Мирковића, аутора најзначајније студије о Андрићу између два светска рата, Иво је још док је живео у Загребу најпре запао за око, а по доласку у Београд 1919. постао и велика љубав Исидоре Секулић. Сведочење Мирковићеве може се узети као врло поуздано, с обзиром на то да је сам Андрић био чест гост у њиховој кући.

ЉУБАВНИК Јован Дучић, Фото Архива

У заоставштини нашег јединог нобеловца пронађено је и једно Исидорино писмо, као и две њене разгледнице. Најзанимљивије је писмо које је Андрићу упутио Иво Војновић из Нице, 12. октобра 1919. године. У њему искусни дубровачки госпар пита млађег колегу: "Шта је са Секулићевом? Једна ми госпођа пише, тј. пита ме: Да ли си ми што писао о њој и теби?!

Немам појма! Какав ти је то ребус?" Сам Андрић разрешење ребуса никад није дао. Ако ова слатка љубавна тајна и не може да се дешифрује, постоје многе ствари из живота овог великана које се са сигурношћу могу утврдити, а готово су непознате јавности. Једна од њих је и та да је у раним годинама био веома заинтересован за позориште. Као средњошколац, имао је своју позоришну трупу, за коју је сам припремао репертоар.

Драматизовао је и режирао једну приповетку тада познатог писца Милана Ђ. Милићевића. Како сам каже, то је био његов "први позоришно-литерарни рад". У том комаду играо је и једну од главних улога, али се у том глумачком првенцу није баш прославио. У Загребу је са писцем Ивом Војновићем и глумцем Ивом Раићем планирао да у Сплиту отворе једно "другачије позориште". До тога никада није дошло.

ДИСКРЕЦИЈА Иво Андрић, Фото Архива

И ИЗА Исидоре Секулић, прве жене која је постала академик, остали су многи ребуси. Нарочито они љубавни. О животу Исидоре зна се веома мало, што потврђују и истраживачи њеног књижевног дела: "По свему што се до сада зна, на основу објављене преписке и ретких изјава, она је крила лична осећања или их је врло дискретно саопштавала." Прве назнаке њеног "љубавног живота" наслућују се почетком прошлог века, док је радила као професор Српске више девојачке школе у Панчеву. Тада је, такорећи на силу, прекинута љубав између ње и Петра Кранчевића, младог хоровође. Момков отац Атанасије, незадовољан синовљевим избором, озбиљно се супротставио овој вези и искористио свој утицај код ондашњих власти да Петар буде премештен у Сремску Митровицу.

ИАКО је Исидора целог живота остала сама, могу да се наслуте њена љубавна осећања. Из преписке са песником Миланом Ћурчином, др Ивана Спасовић открива симпатије велике књижевнице према официру Милану Прибићевићу, брату политичара Светозара Прибићевића. У писму написаном у Београду, 10. марта 1913. Исидора каже: "Много питате, а ја ћу Вам само мало рећи. Милана Прибићевића сам једва видела. Верујте ми. Тако смо обоје хтели. Понекад смо се срели, он дуго салутира, ја отпоздрављам и мимоиђемо се. Кад одмакнем, станем, осврнем се и гледам докле могу профил оних чудном елеганцијом нагнутих рамена, и тражим над натученом походном капом једно чело и два ока. Ето тако..."

У августу 1913. Исидора путује у Кристијанију, слободан град, близу Копенхагена. Међутим, првог дана наредне, 1914, у "Политици" је осванула вест: "Г-ђу Исидору Секулић Стремницку задесио је тежак удар. Њен муж, др Емил Стремницки, лекар из Варшаве, умро је напрасно на путу између Христијаније и Берлина. Тело је пренето у Варшаву и сахрањено у породичној гробници, а г-ђа Исидора дошла је јуче у Београд." Ова новинска нотица узбуркала је београдску чаршију. Многи истраживачи Исидориног дела сумњали су у њену удају, јер др Стремницког нико никад није видео. То су тумачили као лажно решење комплекса уседелице, који јој је чаршија наметала.

ПРИВАТНИ живот једног од најповерљивијих и омиљених дипломата краља Александра и великог песника Јована Дучића такође ће повремено бити предмет "испирања уста" по београдским кафанама. Службовао је у Букурешту, Софији, Атини, Будимпешти, Бечу, Женеви, Паризу, Риму, Мадриду... Где год је био, налазио се у центру пажње лепшег пола. А то је значило да су га пратили љубавни скандали и афере.

Почетком октобра 1924. одлази у Женеву, где је био стални представник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Друштву народа. Осам месеци касније, министру спољних послова лично се обраћа госпођа Фогел и обавештава га да је Дучића примала у своју кућу са поверењем, као што то заслужује један дипломата, али да је он завео њену деветнаестогодишњу ћерку Антоанету, која је сада у другом стању. Песник је ове тврдње порицао, уз образложење да му је "аферу напаковао" његов претходник Милутин Јовановић.

По тадашњим мерилима у дипломатији, Јован је морао да напусти Швајцарску. Антоанета се породила у новембру те године и родила сина. Дечак је добио име Жан, што би значило Јован. Жан ће постати успешан човек - завршио је економију, а потом је и докторирао.

Дучић ће из прикрајка пратити шта се дешава са његовим наследником и притом га је издашно помагаo да закорачи у живот.

ОВАЈ окорели нежења, који је често знао да каже "У хиљаду жена које смо волели, ми волимо само једну", добиће још једног сина, ванбрачног. И он ће добити име по оцу - Јовица. Родиће се из страсне љубави опсесивног Херцеговца и Врањанке Јованке Јовановић, удате Тодоровић. Јованка је побегла код Дучића у Софију, где је он тада службовао. Уцвељени муж, у "Малом журналу", објавио је отворено писмо министру Миловановићу. Избио је незапамћен скандал о коме се месецима причало по Београду.

Јованка ће доцније постати угледна глумица Народног позоришта у Београду. Син Јовица, врло млад, извршиће самоубиство због неузвраћене љубави.

Попут Андрића, и Дучићу је драмска литература била тиха патња. Данас се готово и не зна да је песнички бард написао неколико драма. Овај податак не помиње се ни у једном послератном издању Дучићевих сабраних дела, као ни у пишчевим биографијама. Две његове драме, међутим, изведене су у изузетним приликама. Прва, под називом "Ослободитељ", била је посвећена краљу Петру I Карађорђевићу и изведена је по окончању Првог светског рата. Поводом крунисања Петра Мркоњића, у Народном позоришту у

Београду 8. септембра 1904. приказане су Дучићеве историјске слике у једном чину: "Крунисање Душаново", "Сабља бесмртног вожда Карађорђа" и "Апотеоза Карађорђу". Ниједно од ових Дучићевих драмских остварења није штампано и губи им се траг.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације