ОД 2018. БРОЈ СВИЊА МАЊИ ЗА ТРЕЋИНУ: Криза у нашем сточарству се из године у годину продубљује

КРИЗА у српском сточарству је из године у годину све дубља, а највеће последице трпи свињарство.

Фото А. Делић

Због разних болести, скупог това, ниских откупних цена и неконтролисаног увоза многи обори остали празни. Број свиња у протеклој деценији смањен је за више од милион, а субвенције у овој грани пољопривреде су расле али недовољно да се произвођач у нашој земљи бар мало приближи колегама у иностранству. Стручњаци упозоравају да пад свињарства предуго траје и да би без драстичних промена могло да дође у безизлазну ситуацију.

Србија је од државе која је пре два века била позната по извозу свиња, која је у послератном периоду извозила више стоке него жита, постала готово зависна од увоза свињског меса. Према подацима последњег пописа у пољопривреди, Србија има око 2,2 милиона свиња, што је за чак 30,7 одсто мање у односу на анкету о структури пољопривредних газдинстава која је спроведена 2018. године. На попису пољопривреде из 2012. године, тај број је био 3,4 милиона, што значи да је за 11 година наша земља изгубила скоро 1,2 милиона свиња. Стручњаци упозоравају да уколико се пад броја свиња настави овим темпом, врло брзо Србија неће имати свињарство.

Фото П. Милошевић

Професор Пољопривредног факултета у Новом Саду Иван Радовић каже да је ситуација са свињарством у нашој земљи драматична.

- Цена товљеника пала је на историјски минимум од 160 динара по килограму живе ваге - истиче Радовић. 

- То доводи до гашења производње, а сточарство није као ратарство, јер кад се једном угаси, тешко се успоставља поново. Генерално, имамо проблем увоза свињског меса, који прави нелојалну конкуренцију домаћим произвођачима. У Мађарској су се појавиле слинавка и шапа, па ће бити проблема у транспорту преко те територије. Увоз је, нажалост, постао наш главни вид снабдевања свињским месом, али и он би могао да буде ограничен због болести у суседству.

Управо због тога, како тврди, индустрије меса у нашој земљи би могле да имају велике проблеме у снабдевању за сопствену производњу. Према његовим речима, додатни је проблем што увозимо свиње храњене ГМО сојом која је знатно јефтинија од друге сточне хране. То свињско месо нам, махом, стиже из Шпаније, Немачке, Холандије и Данске. И на тај начин су домаћи произвођачи угрожени, јер они не могу да послују по тим ценама као њихове колеге из ових земаља, који у својој производњи користе ГМО соју.

- Стратегија о сточарству може да успе једино ако се испоштује самоснабдевање - каже професор Радовић. 

- Већим субвенцијама произвођачима, уз надзирану производњу, а посебно контролом увоза, можемо нешто променити и поправити. Иначе, сада смо у ситуацији да је цена свињског бута остала иста, а цена товљеника пала на историјски минимум од 160 динара и не покрива ни трошкове производње.

Као први узрок драматичног разједања свињарства стручњаци виде у неконтролисаном константном увозу. Када у Србију годинама стиже месо из земаља са развијеним свињарством, као што су Данска или Мађарска, које имају много веће субвенције по грлу у односу на нас, наши произвођачи постају неконкурентни. У таквим односима кланичари се ослањају на увоз јер имају јефтинију сировину за своју производњу, с обзиром на то да је цена високосубвенционисане свињетине знатно нижа од домаће. Српски фармер не може да понуди цене као његове колеге из иностранства, смањује број грла, и годинама исцрпљеном од губитака, једино што му преостаје је да гаси производњу.

Агроекономиста Милан Простран истиче да је Србија од земље извозника, последњих десет година, постала озбиљан увозник свињског меса. Годишње се за свињске полутке и прасад за тов из иностранства издвоји најмање 110 милиона долара.

- До 1991. године Србија је производила шунку за америчке војнике стациониране у Немачкој, а извозили смо свињске прерађевине и за Америку, јер је била првокласног квалитета - подсећа Простран. - Данас је потпуно другачије, постали смо озбиљни увозници, а мали фармери су у великим проблемима. Сточарство ће уништити увоз. Сада је цена товљеника пала на 160 динара, а познато је да се килограм живе ваге мери односом према кукурузу и то један према 10. Ако знамо да је килограм кукуруза сада од 22 до 24 динара, то значи да је минимална цена товљеника од 220 до 240 динара. Све испод не покрива трошкове производње. Једини начин да остану конкурентни је да се удруже у неке врсте асоцијација, да уз финансијску подршку државе створе своје прерађивачке капацитете. Држава мора инвестиционо да подржи мале фармере, баш као што је то случај и у Европској унији.

Агростручњаци се слажу да већи део субвенција треба ићи малим и средњим произвођачима. На недавном састанку у Привредној комори Србије, велики произвођачи су председнику Србије Александру Вучићу понављали да при субвенционисању не би требало уводити ограничења када је број грла у питању. Професор Зоран Рајић са Пољопривредног факултета у Београду каже да је тај њихов предлог некоректан и наглашава да Србија треба да има у виду тенденције у окружењу.

- Европска комисија је у својој стратегији до 2040. године ставила акценат на то да се помогну мали пољопривредници - каже Рајић. 

- Некоректно је и да велики увозници говоре о томе да треба смањити увоз. Не треба очекивати да мали пољопривредници поднесу мере штедње и да нагло прескоче неки ниво интензивности производње. Надлежни институти треба да израчунају која је доња граница рентабилности и субвенционисати мале и средње фарме да не бисмо имали социјални проблем.

Посебни програми за веће субвенције

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић изјавио је у Панчеву током обиласка Јужнобанатског округа да ће држава улагати у сточарство и да морају да се направе програми по којима би сточари били више награђени за свој рад, као и да треба обезбедити да им субвенције буду веће него ратарима.

- Морамо да направимо цео програм да сточари буду награђени. Они су једини који раде сваки дан. Не постоји нико ко ради сваки дан у години осим сточара - рекао је Вучић током обиласка пољопривредног газдинства Срђана Стељића, који се бави сточарством.

Вучић је Стељићу указао на то да му држава може помоћи са набавком опреме и машина, као и са повећањем броја грла и да од 50 до 60 одсто средстава може да добије бесплатно.

- Највише ћемо да улажемо у сточарство, правићемо прекомпозиције свих програма и планова, важно је ратарство, али је сточарство најважније - рекао је Вучић.

Потребан нам је развојни буџет

ОД 1992. године, када су нашој земљи уведене санкције, сточарство континуирано бележи пад од 1,5 до два одсто годишње.

- Држава је протеклих година повећавала субвенције и буџет за аграр, али то су само краткотрајни ефекти - каже Простран. - Пољопривредни буџет једне Немачке чини 39 одсто укупног буџета, а код нас то је 7,5 процената. Нама треба развојни буџет, велики заокрет да бисмо вратили сточарство на сигурне ноге. Не каже се узалуд де је сточарство локомотива развоја аграра. У Европској унији сточарство у укупној вредности пољопривреде учествује са 70 одсто, а преосталих 30 процената је биљна производње. Код нас је супротно и 70 одсто је удео ратарства.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације