КЊИГЕ СУ ДНЕВНИК НАРОДА: "Велика награда Иво Андрић" писцима Јевгенију Водолазкину и Мирославу Максимовићу

НА дан Републике Српске и њен 31. рођендан, у Андрићевом институту у Вишеграду додељена је "Велика награда Иво Андрић", најзначајније међународно књижевно признање на овим просторима понели су српски песник Мирослав Максимовић за целокупно дело и руски романописац Јевгениј Водолазкин за роман "Бризбејн".

Фото: Н. Ј.

Водолазкину је уручен и Орден части са златним зрацима Републике Српске.

- Водолазкин је првокласни руски аутор који враћа поверење у континуитет руског духа и културе. Доктор филологије, ученик чувеног академика Лукачова, почео је да пише тек у четрдесетој, када је одлучио да је довољно спреман да буде озбиљан стваралац - речи су члана жирија Желидрага Никчевића.

Јевгениј Водолазкин и Емир Кустурица/ Фото: Н. Ј.

Писац Јевгениј Водолазкин захвалио је жирију Андрићевог института који му је доделио ову велику и важну награду.

- За разлику од мог колеге Максимовића, ја нисам имао ту срећу да сретнем Андрића. Он нас је овде окупио, он је човек који је саградио мост међу људима, гледајући у вишеградску ћуприју. Ја ћу касније прошетати чувеном ћупријом, а волео бих да то ураде сви они који су данас у сукобу и ратују - рекао је лауреат и наставио:

- Мостови спајају, још нисам видео мостове који раздвајају. Данашњи свет је у стању лудила. Достигао је опасну тачку из које може нестати. У једном тренутку постаће неважно ко је у праву. Почивши патријарх руски Алексеј Други, рекао је ово: Виша од закона може бити једино љубав, виша од истине може бити једино милост, а виши од правде једино опроштај. Чини ми се да док човек по мосту хода, мора да понавља ову реченицу. Ја као писац мислим да су нам још потребне и нове речи, оне за нова дела, а литература и уметност уопште моги имати најважнију улогу за бољи свет. Потребно је да упознамо друге, а да би то постигли, морамо искључити екране. Отворите књиге. Оне нису нека извозна роба, то је оно што се ствара за сопствени народ. То је частан посао и својеврсни дневник народа. Нађимо још боље речи, да нам буде боље. Пут зближавања који прижељкујем, поплочан је и Андрићевим књигама.

На крају, у мом награђеном роману "Бризбејн", мајка јунака жели да отпутује у поменути град. Чини јој се, да кад већ код куће нема жељене среће, она мора отићи негде, на неку најудаљенију тачку, неки њен Бризбејн. Она не успева да отпутује, али она просто није знала: Бризбејн се налази у њој. У нама.

Мирослав Максимовић/ Фото: Н. Ј.

Песник Мирослав Максимовић је у надахнутој беседи коју је насловио "Ћуприја смисла", поручио:

- Иву Андрића видео сам, уживо, само једном, почетком седамдесетих година прошлог века. Журио сам, због нечега, од Лондона према Теразијама, и код хотела "Москва" готово сам се сударио са Андрићем, који је ишао у супротном смеру. Био је сив јесењи дан, Иво је био у сивом мантилу. Бојом се уклапао у пејзаж, био је такорећи неприметан, али је држањем, одмереним ходом, господским ставом наглашавао своје одсутно присуство. Као да је, самом појавом, говорио да живот није (само) оно што је око нас, у чему смо и кроз шта свакодневно пролазимо, журећи, него оно што у себи носимо.

А то што у себи носимо није само наше, производ чињенице да живимо, него смо то примили од других људи, генетски, породичним памћењем, историјским памћењем, и ко зна на које све начине. Наш једини животни задатак је да из тога нешто створимо, нешто што ће, и без нашег живота, бити део онога што у себи носе други људи.

Андрић је сазидао на Дрини ћуприју, а да није узео камен у руке. Тако стварају песници. То што не узимају камен у руке не значи да стварају ни из чега. Андрићеве ћуприје не би било да Мехмед-паша Соколовић није саградио своју. А ни Мехмед-пашина не би била то што јесте да нема Андрићеве.

Водолазкин добио и орден Републике Српске/ Фото: Н. Ј.

Једном речју, Иво Андрић је песник. Не по томе што је у младости писао песме, него по суштини његове прозе и сложеном односу књижевности и стварности у њој. Највише због Андрића (и Црњанског), Стеван Раичковић је измислио поделу писаца прозе на песнике и оне који приповедају. Дакле, уопште није чудно, напротив, што се награда са Андрићевим именом додељује једном песнику.

А није чудно ни то што се, педесетак километара узводно од места где се налазимо, на истој, десној обали Дрине, налази Цвилин, завичај мог оца и донедавно станиште Максимовића. То је удесио Онај који се крије иза коинциденција да би ме упутио да изнесем два податка о породицама из којих потичем.

Породица моје мајке је са Уне. Сви њени Узелци, и сви остали Срби из тог села, завршили су живот почетком августа 1941, што у јами Безданки, што на Уни и око ње. То није судбина само Узелаца, него судбина хиљада и хиљада српских породица у Независној држави Хрватској. Тај геноцид је судбински моменат српског народа у 20. веку и једна од важних његових идентитетских тачака. Да ли смо ту судбину унели у нашу културу, у наш образовни систем, темељно и како треба: да нас јача? Имамо ли централно место сећања, као што га имају Јевреји и Јермени, озбиљни народи?

Максимовић и Кустурица/ Фото: Н. Ј.

Оставши сироче, моја мајка је прешла Уну, отишла на Грмеч, и кад су ту наишли партизани, прикључила им се. Тако је, касније, упознала мог оца. Он је отишао у устанак, у лето 1941, на Романију, са пушком краљевог гардисте коју је понео са собом из Никшића. Кад су наишли партизани из Србије, прикључио им се и цео рат је провео у Првој пролетерској бригади. Истовремено, муж његове рођене сестре, моје тетке, био је командант фочанске четничке бригаде, погинуо је неколико година после рата, негде у босанским планинама. Та ситуација, кад се пренесе на општи план, слика је нашег другог судбинског момента у 20. веку: подељеност, која у разним видовима, и подстрекивана са стране, траје. У нашој породици, она није била проблем. Да је била, не бих се и данас сећао невероватног укуса тетка-Мариних гурабија. Може ли и у нашем народу, боље рећи у нашој елити, то да не буде проблем? Можемо ли престати да једни другима доказујемо ко је какав био? Шта год доказали, хоћемо ли од тога данас бити бољи? Или ће стари сукоби помагати нове? Може ли српско-српски рат, у разним његовим варијантама, да се претвори у такмичење, на разним пољима? Можемо ли себи да опростимо и енергију сукобљавања претворимо у творачку енергију? Да будимо творачке моћи српског народа које знамо из историје. Да стварамо. Неко гурабије, неко мостове и путеве до њих, неко градове (као што је овај у коме смо), неко систем напајања наизменичном струјом, неко песме, неко романе.
Да од ћуприје по којој можемо (само) ходати правимо ћуприју која ће давати смисао нашем животу. Као што је чинио Иво Андрић.

Кустурица: Нека нам не упишу у трошак

На свечаној академији поводом доделе књижевних признања, наступили су млади музичари из Бијељине Марко Ристић и Ђорђе Перић. Наступ на хармоници открио је публици редак, чудесан таленат музичара на хармоници.

БОНУС ВИДЕО: РИЗНИЦА КУЛТУРЕ И ИСТОРИЈЕ: Народни музеј - чувар српске баштине

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

МРАЧНО ДОБА СВЕТСКЕ БРУКЕ: Ђорђе Кадијевић о животу и филму, сценарију о НАТО агресији, нашем времену

11. 01. 2023. у 08:42

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Спајање векова

11. 01. 2023. у 08:50

Познати

0 0

НЕПРИЈАТНА СИТУАЦИЈА У ПОТЕРИ: Трагач делио неумесне комплименте Мемедовићу - водитељ остао без коментара

10. 01. 2023. у 12:12

Познати

0 0

НИЈЕ МУ ОТИШЛА НА САХРАНУ: Ово је бивши муж Неде Украден - љубав се родила упркос разлици у годинама (ФОТО)

10. 01. 2023. у 09:35

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације