ЗАПУШТЕНОСТ ЈЕЗИКА: Ђаци нигде не чују да је добро владање српским језиком важно у животу

ОВО је дан који треба да нас подсети на значај матерњег језика за друштво и његове говорнике.

Фото Архива

Ми у Републици Србији имамо више мањинских језика и српски језик као већински. И морамо да водимо бригу о њима. Кад су посреди мањински језици, слободно можемо тврдити да смо ми и законски и у пракси обезбедили њихов статус бољи него што је било која друга земља у Европи, а далеко изнад статуса који има српски језик у земљама региона.

Кад се на данашњи дан говори о српском језику и његовом писму ћирилици у нашој држави, мора се рећи да његов статус није ни близу нивоа на коме би морао бити као национални језик, на коме су национални језици, већи и мањи, у европским државама. У то ћемо се уверити ако прођемо главним улицама у Београду и другим градовима. Према ономе што можемо видети данас у Београду, рекло би се да је осванула 1915, далеко било, када су аустроугарски окупатори темељито истребили ћирилицу у Београду и Србији. И увек се питам кога то све институције и предузећа обавештавају усред Србије без осећаја за поштовање српског народа. Исто видимо и на штандовима где се продаје штампа, па слично је - иако никако није исто - и на излозима књижара.

У Србији се после распада државе Југославије и српско-хрватског језичког заједништва нисмо одговорно односили према српском језичком питању, које је у темељима националног и културног питања - ето и на то нас опомиње декларација којом је утемељен овај дан матерњих језика. Дуго нисмо као држава радили на уређењу српске језичке ситуације у новим околностима. Мада је струка, понајвише Одбор за стандардизацију српског језика, о томе говорила и обраћала се држави - дуго нас нису чули. Држава је доносила одлуке које се тичу језичке области сама, на своју руку, и често са непоправљивом штетом. Зато се још увек може најкраће дати оцена наше језичке ситуације - запуштеност. Ми смо народ са најмањим бројем часова српског као националног језика у основној и средњој школи кад се поредимо с већином европских држава. Зато школе не могу обезбедити довољно и квалитетно познавање српског стандардног језика и националне књижевности, не могу дати довољно знања о српској писаној и књижевној баштини, ни о актуелном тренутку, и њиховом значају за нас као народ и за сваког појединца. У таквој ситуацији наставници немају ни могућности, па ни довољно мотивације, ђаци поготово - кад нигде не чују да је добро владање српским језиком важно у животу.

Иако Одбор и други из струке на ово скрећу пажњу већ дуже време, још нема ни наговештаја плана по коме бисмо се изједначили са другим европским државама. А покушава се на о-рук једноме предмету обезбедити изобиље часова чиме би се освојило све могуће време у школи. Наравно, не постављам питање значаја ни тог предмета. Зато наши грађани слабо познају своју културу, писану баштину, а у језику је сачувано све знање о нашој историји, материјалној и духовној култури. Кад томе додамо и чињеницу да се српски језик не изучава на факултетима - ни ради стицања функционалне писмености, нити ради упознавања с нашом културом (такав предлог Одбора Универзитетска конференција је глатко одбила), онда је јасно да наши грађани, многи и међу оним који се сматрају интелектуалцима, слабо знају српски језик и на њему засновану културу, мало знају о значају српског језика и српске културе, често врло мало знају о нашој писаној баштини. А они у разним институцијама и(ли) државним органима често доносе одлуке о судбини наше културне баштине и наше културне политике, без навике или обавезе да се у таквим приликама обрате струци за помоћ и савет. Они, са таквим знањима, често немају рефлекс да у иновацијама које нам се нуде из белог света препознају оно што је штетно по српски језик и српску културу, по очување националног идентитета. Најновији пример јесте усвајање закона о родној равноправности, у коме се под плаштом бриге о равноправности грађана уводи управо страшна дискриминација, а покушај да се озакони тзв. родно осетљив језик представља невиђен инжињеринг у језику са идеолошких позиција. Иако су Одбор за стандардизацију српског језика и стручна јавност из других области указивали на погубност таквог закона, и не само у погледу језика, и доказивали да тзв. родно осетљив језик није српски стандардни језик. И после широке научне расправе у Матици српској, чији резултати су доступни, многим је ближа та западна новотарија, усмерена против српског језика и културе, нашег културног обрасца, него јасан став науке. Нажалост, и неке озбиљне информативне куће, од којих се то никако не би очекивало, још увек приљежно гурају тај тзв. родно осетљив језик. А усвојени закон о језику и писму у члану 7 изричито каже да се српски језик мора штитити од идеолошких и политичких утицаја на његову стандардизацију.

На овоме се заснивају и све друге лоше стране наше језичке ситуације - слаб језик администрације, језик политике - такав је и у највишим институцијама, чак и одсуство свести о потреби доброг владања српским стандардним језиком па и стида због толиког незнања, враћање на језичко стање из предстандардног периода. Свакако ту морамо додати и често низак ниво језичке културе у средствима информисања, уз неке изузетке. Једна важна институција - лекторска служба је готово протерана из нашега друштва.

Да је тако, да немамо довољно свести о значају српског језика и ћирилице и свести о нужности враћања достојанства тим битним знацима националног и културног идентитета - у нашем случају и суверенитета, говори и чињеница да нам је требало тридесет година да усвојимо закон о језику и писму, који даје основе и оквире за утврђивање и спровођење језичке политике, која је у уређеним државама и друштвима у темељима укупне националне политике. Не можемо овде говорити о томе ко је све подржавао тај наш немар.

Сада је тај закон донесен; можемо бити мање или више задовољни његовим решењима, на пример - ми у Одбору за стандардизацију српског језика желели смо да се статус ћирилице реши повољније. Међутим, потребно је да се он почне примењивати, да се почне уређивати језичко стање. Кроз примену ћемо оценити и његове домете и слабије стране, па предлагати његову дораду. Прошла је година дана од његовог ступања на снагу и већ је крајње време да се почне и примењивати. Министарство културе је покренуло процедуру за оснивање Савета за језик, што је тим законом предвиђено. Иако чекање на ово тело никога не ослобађа од почетка примене законских одредаба, тек после његовог формирања може се очекивати да ће држава почети да одлучније ради оно што је њена обавеза. Зато сматрам да ће Влада Републике Србије, уз све друге своје обавезе, ставити међу најхитније послове формирање Савета за језик. Однос према томе послу у извесном смислу је и оцена њеног схватања значаја српског језика као једног од основних српских идентитетских знакова.

                          (Текст поводом Међународног дана матерњег језика)

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

КОД ВОЂЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Лењинова биографија из пера писца и критичара Лава Данилкина

28. 02. 2023. у 16:01

Додатак Култура

1 4

НА ТИ СА ЖИВОТОМ: Девет деценија од рођења Бране Црнчевића који је оставио велики траг у српској књижевности и политици

28. 02. 2023. у 15:55

Додатак Култура

0 0

ЗМАЈ, ОГЊЕН, ВУК: Сећање на Огњена Лакићевића, свестраног делатника у култури

28. 02. 2023. у 12:38

Додатак Култура

0 0

БОРБА ЗА НОВУ ЦИВИЛИЗАЦИЈУ: Путин пример непристајања на глобалистичку униформизацију света

28. 02. 2023. у 12:28

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације