НА ИСТОМ СПРАТУ СА АНДРИЋЕМ: "Од сада када ме питају где станујем, кажем..."

КАДА су се Андрићи доселили у нашу зграду, Андрић је приликом првог сусрета рекао Невенки: "Знате, Невенка, често ме питају где станујем и када им кажем своју нову адресу, одговоре: 'О, па ту станује Невенка Урбанова.' Од сада када ме питају где станујем, кажем: "У истој згради у којој станује Невенка Урбанова."

Иво Андрић са супругом Милицом Фото Аргхива ВН

Одмах се између нас и Милице и Иве Андрића успоставио изузетан суседски однос на обострано задовољство.

Андрић је Невенку веома уважавао, волео је да слуша њене приче пуне духа и луцидног запажања - осећао је њен, не само сценски, магнетизам. Мени је као младом сликару који у то време почиње успешно да излаже у Паризу давао савете, а сматрао ме је и занимљивим саговорником.

С друге стране, ми смо боље упознали Андрића. Знали смо за његова речита ћутања - сад смо открили да говори исто тако добро као што пише (што није сваком великом писцу дато) и да оно његово непрекидно мисаоно ткање саопштава на свој посебан андрићевски начин.

Имали смо ту срећу да будемо на истом спрату и то је била велика привилегија, с друге стране, морам да кажем, и њима је пријало што имају такве суседе поред себе. Ту смо се нашли мало и на уметничкој линији.

Невенка и Милица су се знале годинама и на то пријатељство се надовезала нова ситуација - то што је сад дошао брачни пар Андрић. Морам да кажем, по ономе како је све то текло, како смо доживели то, као окорели нежења Андрић није баш одмах пристао на тако нешто.

Међутим, касније се видело да му је тај породични живот пријао. Он, који је живео као степски вук Хермана Хесеа осетио је благодети породичне топлине и породичног живота.

Три жене су бринуле о њему: Милица, бака Зорка, дивна мама Миличина и Милка служавка која им је била врло привржена. Она је дуго била код њих. Касније је дошла Матија. Било је то у време када је Андрић остао сам. То је већ друга прича.

Фото промо

Када је почело уређивање стана, Милица, као костимограф који воли озбиљне боје - љубичасто, сиво, хтела је тако нешто, пошто имају стилски намештај који захтева извесну озбиљност, хтела је ту озбиљност да спроведе до краја. Позвала је Невенку која је Милици предложила - што се Андрићу допало и он је то подржао - мало светлије тонове. Да не буду сиве завесе, да не буде сиво и бело већ да буде боја кајсије, тако неки благо румени тонови.

Ми нисмо у то време имали телевизор и они су нас звали да погледамо понеку серију (тада смо открили да Андрић воли да гледа Чкаљу, то су били његови тренуци опуштања).

Андрић је био човек дубоког садржаја и у обичном разговору ви чујете његове мудрости или неки коментар које је он саопштавао на посебан начин. На телевизији музички интермецо, пева Лепава Лукић "Од извора два путића воде на две стране", а Андрић каже:

"Видите, увек постоје најмање два пута, човек има избор, немојте да се жалимо на судбину, неки пут можемо и сами да бирамо."

Као што сам већ рекао, они су волели да се посаветују са нама. Издаје се једна Андрићева књига, проблем је са корицама на којима треба да буде велика фотографија његовог лица.

Он се мало угојио, мало, али то се примећује на фотографији која је изабрана за корице.

Позвали су нас. Наш савет је био да он мора да има свог фотографа са којим ће се осећати опуштено. То треба да буде мајстор свог заната. Отишао сам до стана и донео плочу Неила Седаке, популарног и буцмастог америчког певача. Фотограф је осветлио једну страну лица тако да је на другој страни била сенка и на тај начин решио проблем. Прихватили су то.

Постао је обичај да неке идеје, наше и њихове, разматрамо заједно.

С друге стране, ми нисмо били класични суседи. Нисмо измењивали сарме али је до нас стизао травнички сир, баклаве и босанске посластице, а Невенка је њима правила мале шампињоне са путером и першуном печене на плотни. То се Андрићу допало и увек се захваљивао. Он је умео с једним финим дефанзивним шармом да прави комплименте и да се захваљује. И понашање му је било господско.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације