О ДОСИТЕЈУ И ВУКУ: Одломак из беседе патријарха Порфирија на јубиларном 90. Сабору у Тршићу
ДРУШТВО, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерација.
Пишући о својим студијама, Доситеј је забележио да је у Халеу престао да носи мантију и да је ту обукао световно одело. Разлоге који су га на то навели није тачно навео. Њих су потоње генерације тумача, у складу са својим погледима на свет, жељама и амбицијама дописивали на свима добро познате начине, посматрајући овај Доситејев поступак као почетак потпуне секуларизације његовог живота с једне, и, симболички гледано, одбацивање и избацивање мантије из српског културног и просветног јавног простора, са друге, дубље, стране. Шта се, у ствари, десило? Доситеј Обрадовић је на Универзитет у Халеу стигао у јесен 1782. године. Узгред буди речено он није био ни први ни једини српски студент на тој знаменитој школи. Истраживања халских матрикула показала су да је православних теолога на Халском универзитету у периоду од 1690. до 1800. године било укупно петнаест, а од тога су једанаесторица били Срби.
Сви они су у Халеу скидали своје мантије не због промене идеолошких и верских уверења него из једног крајње конкретног и, слободно можемо рећи, застрашујућег разлога. Нова средина у којој су се нашли православни клирици - студенти гајила је велики степен анимозитета према Јеврејима - на које су својим изгледом: дуга брада, коса, тамне хаљине до земље, они подсећали.
То је неретко за последицу имало да су припадници јеврејског народа бивали нападани на улицама, при чему је агресивни антисемитизам знао да има озбиљне и трагичне последице.
Због тога је свим православним, па и српским, студентима саветовано да се тако не облаче да не би и сами постајали жртвама таквих напада. Знајући за ове стварне разлоге халеовских скидања мантија, лакше нам је да и Доситејев поступак реално проценимо и неидеолошки вреднујемо, а њега самог другачије посматрамо и разумемо, поготову имајући у виду чињеницу да је и сахрањен чинообразно одевен, као монах.
Читаве генерације Доситејевих тумача дале су све од себе да формирају слику о Обрадовићу као надахнутом и ревносном промотеру образовања који се неуморно супротстављао конзервативним и мрачним друштвеним, тачније - црквеним, слојевима, директним противницима просвећивања српског народа. Сакривши се иза једне поједностављено протумачене Доситејеве максиме "Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце. Оне војују и побјеждавају!" ови тумачи или не знају, или неће да знају, или губе из вида, или намерно прећуткују истину да Доситеј није био једини просветитељ свога народа у времену у коме је живео.
Под звоњавом истих тих звона и уз звецкање прапорца са кадионица и архијерејских сакоса плејаде архипастира и пастира Српске Цркве су са истом том, а много кад и већом, ревношћу ширили идеје о значају просвете и образовања од њега самог. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији - онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали српски школовани калуђери.
Од тога где су били школовани, као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили, зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани "по туђим царствима", када су се вратили у матичне крајеве у својим каснијим активностима имају један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање просветитељства кроз школовање народа као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа.
Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерација, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Већи и значајнији део тих школа отваран је са благословом и под окриљем Српске Цркве. То нам показује да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена.
Није мало пута речено да је једна од највећих препрека Вуковој језичкој реформи била Српска Црква, односно њен тадашњи најзнаменитији поглавар карловачки митрополит Стефан Стратимировић. Митрополита оптужују да нема слуха за неопходну трансформацију српског језика и смислену промену његовог писма. Црква као таква, и Стратимировић у њој, тврде заступници оваквог мишљења, настоје да зауставе добар развој и онемогуће квалитативне промене и напредак у српском језику. Да ли је то баш тако и да ли се у оваквим закључцима састоји сва истина Вуковог времена и његових односа са Српском Црквом? Као што је сваком иоле добронамерном човеку познато Православна Црква баштини свештену традицију равноапостолне браће Кирила и Методија. Она промовише употребу разумљивог језика и њему саобразног писма као средства и начине ширења живота по Јеванђељу Христовом.
Те принципе, без обзира на већа или мања, односно дужа или краћа, историјским невољама условљена одступања, Црква је наставила да гаји и афирмише и у времену које је претходило Вуку и у доба када се његова реформа појавила и стекла широку прихваћеност. Зашто се то губи из вида или прећуткује представља питање по себи којим се ми овде нећемо бавити, али хоћемо указати на њега. Илуструјмо то неколиким примерима.
Једна од најзначајнијих личности Српске Цркве и културе у 18. столећу био је јеромонах Гаврило Стефановић Венцловић, кога су образовале и духовно формирале, самим тим и надахнуле, изузетне личности свештеног братства манастира покрајдринске Раче, који су се након Велике сеобе нашли у Сентандреји.
Отац Гаврило је од њих научио и преузео не само осећај за значај разумљивог језика у мисији Цркве него и свест о потреби прилагођавања писма том новом језичком динамизму. Из његовог богатог рукописног наслеђа можемо видети да се он још давне 1732. године - дакле, стотинак година пре Вука - у великој мери користио народним језиком било када је говорио на сложене доктринарне теме било када је својим парохијанима преводио текст Светог Писма на њима разумљив језик. Венцловић се, као што знамо или треба да знамо, није зауставио на томе.
Он је кренуо у својеврсну реформу писма која, иако није заживела, ипак представља знак озбиљних интересовања свештенослужитеља Цркве за језичка питања и њихово правилно решавање. Овом проблематиком нису се бавили само представници нижег свештенства, док се, како то опет други воле да истакну, епископат незаинтересовано држао конзервативних позиција. Најбољи пример за то представља један други карловачки митрополит, Јован Георгијевић односно Ђорђевић, који је као епископ вршачки у Вршцу негде између 1761. и 1763. године начинио прву реформисану српску ћирилицу о чему је знамените редове написао мој земљак, познати српски библиотекар и историчар српске књиге, књижевности и културе, чика Лаза Чурчић, родом из Титела.
Том реформисаном ћирилицом је сликар Никола Нешковић исписао ктиторски запис у капели најлепшег владичанског двора Карловачке митрополије у Вршцу, њоме је уклесан текст на часној трпези вршачке Успенске цркве и исписано још неколико натписа у храмовима вршачке епархије.
Због чега они нису, а Вук јесте, журили и инсистирали на томе да се језичка реформа спроведе у времену у коме су живели и на просторима на којима су били? Не треба губити из вида да сви они живе у једном сложеном времену у коме, као у свакој сличној епохи, велике силе настоје да у сврху остваривања својих политичких интереса преусмеравају судбине и развој мањих народа, настојећи да их приближе себи, промене, искористе и злоупотребе. Ти се циљеви остварују различитим средствима. Она се крећу у широком распону, од војне присиле, преко економских условљавања, па све до културно-идентитетских интервенција и промена. Без разумевања овог контекста и озбиљног узимања о обзир оваквих фактора приликом анализе дела и рада било ког човека, па и Доситеја и Вука, немогуће је приближити се покушају стварног разумевања мотива и циљева одређених феномена.
Кључну улогу у Вуковој језичкој реформи одиграо је Јернеј Копитар. Детаљније истраживање Копитаревих мотива, не само у случају Вука Караџића него и у питању Тараса Шевченка и улоге коју је имао у развоју украјинског језика, показује да су они шири од просветитељских и филолошких, а дубљи од филантропских и лично пријатељских. Копитар је, без сваке сумње, био један од водећих промотера аустријских империјалних геополитичких интереса на пољу култура словесних народа, које је, са једне стране, настојао да језички "осамостали", а самим тим и уситни, а са друге, верски одвоји од корпуса већих црквених целина, разграђујући њихово верско јединство потпомогнуто заједничким језиком. То је митрополит Стратимировић првенствено имао на уму када се успротивио Вуковим реформама. Митрополит се није противио променама противљења ради - он је само инсистирао на томе да се промене одвијају спонтано и паметно, у језичком развојном континуитету, а не да настају у нечему што је њему изгледало као својеврсни револуционарни сврховити дисконтинуитет. То је поготово важило за промене које су претиле да српски народ одвоје од једне а припоје другој језичкој матрици и културном идентитету, те да самим тим омогуће појаву каснијих феномена где ће, мање или веће, дијалектске разлике једног јединственог језика прерастати у идентитетске темеље нових језика, што се, уосталом, и догодило.
Препоручујемо
САБОРСКА БЕСЕДА ПАТРИЈАРХА НА ВУКОВОМ САБОРУ: Слава језику и писму нашем (ФОТО)
18. 09. 2023. у 13:32
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)