СЛИКАЊЕ СУРОВЕ ЖИВОТНЕ ИСТИНЕ: Сећање на судбину песника Риста Ратковића, поводом 70 година од његове смрти

ПОЈАМ уклети песници је од времена симболиста све присутнији у свету литературе. А најчешће се односи на песнике одбачене или заборављене од друштва, склоне пороку и неуобичајеном начину живота. Њихов удес се подједнако огледа и у самом њиховом стваралаштву.

Песник У Египту, у дипломатији, Фото Ратковићеве вечери поезије

Међу српским песницима није мало таквих горких и чак чемерних судбина. Мoжда међу најчемерније можемо убројати судбину песника Риста Ратковића.

Његов живот обележен је немаштином, не само у родном Бијелом Пољу већ и по доласку на студије у Београд, од кад га прати удес и зла судбина, а врхунац достиже смрћу његове вољене жене опеване у једној од најлепших његових песама "Поноћ мене". "Бар сад не бринеш бриге сиротињске / велика патнице моја". Та љубав, можда је била и једина срећа у песниковом животу. Њена смрт прекинула је ту срећу, да би се након тога његов живот свео само на свет литературе, а добрано и на кафану.

Знатно потом, пред рат, наступа, макар у финансијском и материјалном погледу, нешто другачији период у његовом животу - период кад ради у Министарству спољних послова...

Поставши службеник Министарства од 1938. добија намештење у дипломатским представништвима. Најпре у Француској, па Египту, да би завршио у Совјетском Савезу где остаје до краја рата.

Уочи повратка из Москве, Милован Ђилас му је дао да му понесе два кофера у Београд.

Међутим Ратковић се разболео, па су са њим у Москви остали и кофери, а у међувремену Ђилас му је слао телеграме...

Кад је напокон песник стигао у Београд, код њега је дошао неки официр нове власти и пренео му Ђиласово наређење да донесе кофере.

- Ако је наредио, нек сам дође да их узме - одговорио је пркосно песник.

То је изгледа било пресудно да остане без службе у Министарству. Што се и те како одразило на његов даљи живот и већ увелико несрећну судбину која га није напуштала до краја живота, а видећемо - ни после смрти.

У записима хроничара, у једном периоду видимо га у изнајмљеном стану на Чубури и у чубурским кафанама. А последње дане, остало је записано, проводио је у Млатишуминој улици с мачкама са којима је делио порцију чварака, његов дневни оброк хране, а једино још што је уз то узимао био је алкохол.

У књижевном Београду је остала упамћена сахрана Риста Ратковића на Новом гробљу.

Слободан Марковић (Либеро Маркони) ускочио је у раку и из раке држао говор: "Где сте били док је гладовао?! Алал ти вера, Ристо! Алал ти вера што си умро на време!" Кад су гробари узели лопате да заврше свој посао. Маркони их хвата за руке: "Полако. Оставите лопате. Не лопатом. Рукама. Рукама земљу. Знате ли ви кога сахрањујете?!"

Ристова трагична смрт  стигла га је у самоћи изнајмљеног стана, окруженог мачкама које су његов леш, причало се и писало, пре него што су га комшије мртвог пронашле, док се распадао, буквално јеле... Тако се, ето, на његову тужну и већ трагичну судбину посмртно надовезао и тај и такав, просто невероватан, надреалан, крај...

Стих из песме "Поноћ мене"  "Виднија буди кад у ма коју собу за мном уђеш", одраз је, или бар наговештај свега онога што наш песник до танчина слика у својој поезији поигравајући се са стварним и нестварним око сeбе и у себи. Преламајући и удвајајући стварност нарочито у оном делу опуса који су неки критичари, из шездесетих-седамдесетих година прошлог века, називали социјалном поезијом. Но овде, рекао бих, није реч о социјалној поезији већ, управо, о сликању животне истине и њене сурове стварности која је толико сурова да понекад имамо утисак да не може да се разлучи од надреалног. Тражећи излаз из те и такве стварности настајали су беспрекорно лепи стихови као на пример: "Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти."

Цртеж Зука Џумхура

Линија између стварног и нестварног (или реалног и надреалног) код Ратковића не раздваја - већ спаја. Сетимо се само стиха: "Ено по мору тече Лим." Као овде за Лим тако је и за песника тешко утврдити са које је стране линије.

Још један његов бесмртни стих се ту лепо уклапа. "Лажем, а није лаж." Мада у први мах, за овај стих се може учинити да је више на страни реалног. Али, напротив. Он је оностран можда и више него, божјим гласом, спевани стихови песме "Бивши анђели": Богојављенски су хујала небеса, / Огромна, звездана, хладна. // Силазили сте на реку смрзнуту, / Високи, витки, лепи. // Анђели бивши знам: / Кротили сте мрак у водама. // У моје срце-звоно звонили сте / Крином, / Да не свиснем од живота. //

Чињеница је да није само то што је ова поезија, разапета с обе стране линије стварног и нестварног, (реалног и фантастичног одн. надреалног) било довољно да је издигне на ниво најзначајнијих остварења песника српског надреализма којем је, кажу, припадао. Било је ту, и те како других, и естетских и језичких, разлога који су Ратковићу обезбедили место у српској поезији и који му га, до данас, свих ових седам деценија, и те како чувају.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ЧОВЕК И ЗЛО: За разлику од добра, зло је "боље за мишљење" и стваралачки подстицајније

05. 03. 2024. у 14:00

Додатак Култура

0 3

ПРЕМИНУО НЕ ЗНАЈУЋИ ГДЕ МУ ЈЕ МАЈКА САХРАЊЕНА: Детаљи открића у Сарајеву - Бојана погинула у рату, штитећи телом четворогодишњег Мому Капора

27. 02. 2024. у 19:19

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Јубилеј збирке Вујасиновић

28. 02. 2024. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Поморишац модерни традиционалиста

21. 02. 2024. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације