ЖИВА ПРОШЛОСТ

САВРЕМЕНЕ хуманистичке студије, а студије културе поглавито, окренуте су разматрању питања идентитета, као перцепције личне и колективне суштине.

Фото Printskrin, Vikipedija/Viktor Lazić

У данашњем свету, бележи Доминик Мојси, "борба за идентитет заменила је идеологију".

После ратова за југословенско наслеђе тешко и споро су се заснивале студије посвећене српским историјским и идентитетско-културним феноменима, питањима и проблемима. А када су започеле, оне су се временом оформиле у научну дисциплину која се данас најчешће назива србистиком. У Србији и Републици Српској томе су различити квалификовани истраживачи и аутори дали достојан обол. И сада имамо вредну и ваљану, а одавно потребну, библиотеку књига које се, са различитих научних и методолошких полазишта, основано баве студијама српске културе. Тој је скупини Душко Бабић придружио књигу Завети и преиспитивања (Центар за српске студије, Српска књижевна задруга, Бањалука-Београд, 2023).

Устројена тако да прегледно и логично постави историјско-сазнајну основу на којој се разматрају одређена општија питања и теме, као и сасвим конкретна књижевно-уметничка дела, ова се еклектичка, афирмативна, проблемска, аналитичка и полемичка књига читаоцу најпре обраћа ученим и веома упутним предговором. У њему се, већ с почетка, дефинишу нека "есенцијална обележја српске историје и нације". Она су похрањена у књижевности, која је препозната као "упоришна тачка формирања националне свести и чувар опстанка".

Одређујући књижевности важно место у систему националне културе, аутор је препознао и издвојио две линије њеног "унутрашњег саморазвоја". Једну обухвата историјско-заветни, а другу њен критички ток.

На трагу изучавања Јована Деретића, Душко Бабић је поновио и утврдио како је "српска историја била главни предмет старе књижевности", као и то да је у новом добу етноцентричност: "историја народна основна тема и 'кључна реч' целе српске књижевности". Потом, да националну књижевност постојано одликује и њена "отвореност за друго и другачије".

Стање "отворености" за друге феномене и садржаје довело је старију српску књижевност до могућности да се кроз призму критичког сагледавања "историје, менталитета и навика народа, понајвише просветитељским трудом Доситеја Обрадовића, одбаци један део традиције и успоставе "основ и пограм радикалне промене културног модела на којем је вековима почивала српска књижевност".

Једном започет, тај се идејни, мисаони и стваралачки правац наставио. Њему су писци међуратне авангарде (експресионисти и надреалисти) снажним отклоном од националне традиције, "а тиме и од заветног језгра српске књижевности", дали одсудни печат. А он је данас постао подржавани и пожељни стваралачки смер и анационални тренд.

Наредни део књиге у одвојеним есејима разматра дефинисане одлике заветне и критичке традиције у стваралаштву истакнутих представника старије, романтичарске и реалистичке књижевности. Код Његоша, као темељног писца заветног модела тог моћног тока српске традиције и Петра Кочића који се, колико и Његош, стваралачки оглашавао из "заветне и митопоетске дубине националног бића". Напомињући "феномен хајдучије" аутор се сасредио на нека од темељних питања Андрићеве књижевности, каква су "виђење народа и историје", подразумевајући да је овај велики писац "најдубље сагледао нашу историјску прошлост и "знао у душу динарског човека". И он се стваралачки наслањао на "његошевско разумевање историје и народа као заветне заједнице".

Наредни текст је посвећен нашој народној књижевности као хомерској, јединој и правој традицији. И то у светлу њеног савременог умањивања, осуђивања и опорочавања. Бабић увиђа како она има "посебно место у нашој књижевној и културној историји", и резолутно закључује да је и даље "живи и чисти извор лепоте - узвишене етике, јасне мисли, вечне младости језика". Нарочито истичући њен "васпитни потенцијал".

Завршни текст другог поглавља разматра статус и вредност народне културе у концепцији историје Јована Деретића. Деретић је сматрао да српска књижевност има наглашено осећање сопственог идентитета, као и то да је она у суштинској спрези са историјом. Та схватања Бабић подразумева, прихвата, проверава и афирмише кроз све тестове књиге.

У њеном трећем поглављу он наречене аспекте конкретизује, чита и тумачи у делима одабранох писаца. Код Милоша Црњанског "апотеозу крви у раној лирици". Код Добрице Ћосића "историозофске аспекте у романима". Код Милована Данојлића симболичко-значењски потенцијал слике Србије у његовог лирици. Док у прози Јована Радуловића Бабић усредсређено испитује "антиномије завичајности".

Завршно поглавље кроз два текста проблемски и критички је окренуто хоризонту савремености. У првом тексту се разматра заснивање редовног кола Српске књижевне задруге у нововременим турбулентним околностима, док се завршни текст бави питањем "Куда иде српска књижевност, данас?". У оба текста се запажа Бабићева склоност национално-патриотским вредностима, као и свест о томе да су оне угрожене. Због тога он отворено заступа дела националне класике и вредности које она баштини, као што се полемички осврће на савремену појаву самопорицања и презира "властитог народа без преседана".

Када износи наслеђена разумевања и интерпретативне увиде, када реактивира традицију и када посматра савремени културни рат, његове актере и хроничаре, када пажљиво рашчитава конкретан књижевни текст и када износи властите судове и полемичке опаске, Душко Бабић је смирени и упућени тумач окренут стабилној слави прошлости и брижно наднесен над затамњену сутрашњицу. Његови су текстови подесни и корисни за уводно и општије сазнавање о историји српске културе и књижевности, као и за сасвим конкретизовано разумевање активираних тема и дела. Има у њима пратилачког понављања, али и сасвим особених закључака, вредних обавештења, правилних и тачних усмерења и оцена.

Класично заснована и пажљиво обликована, скрупулозно и учено писана, актуелна и полемички жива, књига Завети и преиспитивања Душка Бабића рачуна на одзив освешћених и заинтересованих читалаца, као на природан и нужан гест којим се потврђује и снажи магистрална линија нашег културног и књижевног наслеђа. Његовог разумевања и прихватања као наважније идентитетске основе. Трајног белега прошлости и неупитне залоге будућности.

Препоручујемо

Култура

0 1

У УЖЕМ ИЗБОРУ ДЕСЕТ РУКОПИСА: За књижевну награду „Јован Поповић“ конкуришу аутори поезије и кратке прозе

04. 11. 2024. у 23:29

Додатак Култура

0 0

Социјални лифтови

06. 11. 2024. у 06:00

Додатак Култура

0 1

НА СУДБИНУ НЕМА КОМЕНТАРА: Одлазак истакнутог, награђиваног писца Радослава Петковића (1953-2024)

29. 10. 2024. у 21:04

Додатак Култура

0 0

ЊЕГОШ ОБАСЈАО НАРОД: Антологија савременог српског песништва на руском језику

30. 10. 2024. у 06:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације