ЕКСКЛУЗИВНО - ДОСАД НЕВИЂЕН АУТОПОРТРЕТ МИЛЕНЕ ПАВЛОВИЋ БАРИЛИ: "Изгубљене" слике чувене уметнице брижно чува њена имењакиња у САД (ФОТО)
НЕДАВНО смо успели да у околини Сан Франциска пронађемо Милену Госелин Рада, рођену у Вашингтону 1957. године, која је име добила по очевој жени из првог брака - Милени Павловић Барили (Пожаревац, 1909 - Њујорк, 1945).
Желели смо да од ње чујемо нешто више о њеном оцу, Миленином мужу Роберту Томасу Госелину (Њујорк, 1921 - Хидалго, Мексико, 1976), једном од најмистериознијих ликова из живота велике уметнице.
На наше велико задовољство, сазнали смо много више. Између осталог, да је од оца наследила два Миленина цртежа и четири слике, међу којима су Госелинов портрет (1943), два дела којима је био изгубљен траг - "Меланхолија" (1938) и "Богородица са близанцима" (1942) - као и њен последњи аутопортрет (1943), за чије постојање се уопште није знало.
Милену Павловић Барили убрајају међу најнеобичније уметнике прве половине 20. века из више разлога. Осим што је била мултимедијална уметница, бавећи се сликарством, поезијом, модним илустрацијама, костимографијом и сценографијом, сматра се и претечом постмодернизма. Као космополита и полиглота, школовала се у Београду и Минхену, живела је и излагала у Лондону и Паризу, истовремено често обилазећи оца у Риму, где се њен таленат брзо прочуо, а не заборављајући ни родни Пожаревац.
Њен сликарски стил остао је неухватљив историчарима уметности, лебдећи између ренесансе, прерафаелита, надреализма и метафизичког романтизма, а увек са фокусом на вечност, пре него на одређени тренутак у историји. Истовремено, сваки делић животне приче Милене Павловић Барили тако је сложен и необичан, да ништа мање није требало очекивати ни од година које је провела у Америци. Она у Њујорк одлази у јесен 1939. године, не да би се упознала са уметничком сценом ове метрополе, као што се до сада сматрало, него да би излагала са три слике на групној изложби "Жене света - сликарке & вајарке & графичарке", што је прошле године сазнала историчарка уметности Виолета Томић, виши кустос Галерије Милена Павловић Барили, и објавила у најновијој Милениној монографији "Светлост једне звезде - Милена Павловић Барили" (Фондација Миленин дом, 2024). Због рата који управо тада почиње да се распламсава Европом, Милена остаје у Америци. О том последњем, америчком периоду њеног живота сазнајемо из фрагментарних података и писама њених америчких пријатеља, мајке, оца и мужа. Контрадикторности и недоречености на које се наилази у овој документацији допринели су стварању замагљене слике о карактеру Роберта Томаса Госелина, његовим осећањима и односу према Милени. Истраживања, подстакнута разговорима са Госелиновом ћерком, бацају ново светло на његов лик.
Ни за ову слику се до сада није знало где се тачно налази, па је у најновијој монографији о Милени Павловић Барили репродукована у црно-белом, према једној јединој познатој илустрацији из неког старог каталога. Сада први пут имамо прилике да се упознамо са њеним колоритом.
По избијању Другог светског рата, Госелин је био на школовању у касарни Стјуарт у држави Џорџија. По свему судећи, обучавао се за официра авијације, али његова ћерка има и податак да јој је отац једно време био у морнарици, а зна и да је имао татоважу ленгера на руци. Када је у пролеће 1943. године упознао Милену био је у рангу каплара (ослобођен је војне дужности 1945. са чином поручника). Према једном податку, упознали су се у галерији "Коркоран" у Вашингтону на Милениној самосталној изложби, мада је сам Госелин написао да је Милену упознао код пријатеља на чијем је портрету она радила. У сваком случају, одушевљен Милениним делима, затражио је да га портретише. Пар година касније, у емотивном писму ташти Даници Павловић, признао је да се тог лета, позирајући два пута недељно, у потпуности заљубио у Милену. Када је слика била готова, скупио је храброст да понуди брак жени свог живота, без обзира на то што је био читавих 12 година млађи од ње.
Није се знало ко се више изненадио, Милена његовом просидбом, или он њеним прихватањем. Венчали су се пред католички Божић у скромној грађанској церемонији, само у присуству сведока и младожењине мајке, 24. децембра 1943. Он тада има 22 године, а Милена 34. Она је лично послала "Њујорк тајмсу" текст за објаву о венчању коју је Госелин сачувао. Објаву није илустровала заједничком фотографијом, већ оним што је њој било драже - њеним првим аутопортретом на америчком тлу ("Аутопортрет са велом" из 1939. године) и недавно урађеним портретом њеног мужа, који је израђен изврсном техником у стилу портрета ране ренесансе и одликује се синтезом ренесансног и модерног, типичном за Миленино дело. У великом медаљону који Госелин носи око врата, насликала је отмени женски профил, а у позадини неколико женских фигура обавијених драперијама. Можда ове детаље треба схватити као алузију на популарност коју је Госелин уживао међу женама, ако је Милена била свесна тога. Делује да се новинар "Њујорк тајмса" распитивао о младожењи, па је дошао до податка да му у касарну стижу писма бројних девојака, међу којима је већину слала Глорија Вандербилт. Иако у то време веома млада (16 година), Вандербилтова је увелико била мета америчких таблоида. Писало се о њеном богатству, још у детињству наслеђеном од оца, ексцентричном животу и уметничком таленту.
Иако се Милена у Америци трудила да прода што више својих слика, ову није никада продала, а чувао ју је и њен муж. Слика је данас посебно драга његовој ћерки Милени. Премда је слика гостовала у Београду на ретроспективи Милениних дела у МСУ 1979, током протеклих деценија је заборављено да се она налази у Госелиновом власништву, па је репродукована уз напомену да је локација непозната.
Чињеница да Госелин уместо богате и славне Глорије бира Милену која се тек сналази и пробија у Њујорку, у потпуној је супротности са веровањем мајке Данице да се Госелин, "обичан чикашки дечко," оженио из материјалних разлога. Из личних докумената се види да је Госелин био рођени Њујорчанин, а пријаве боравка показују да је његов породични стан у Њујорку био на престижној адреси у најлепшем делу Парк авеније, где је и даље у то време живела његова мајка Батерфилд Госелин, док је Милена изнајмљивала двособан стан са употребом купатила и телефона у Јорквилу, скромној њујоршкој четврти у којој су у то време углавном живели емигранти нижег средњег сталежа.
Роберт Томас Госелин чувао је током целог живота портрет који му је израдила Милена и оставио га је у наслеђе ћерки која се сећа да је у родитељској кући био окачен близу Милениног аутопортрета, данас такође у њеном власништву. Као изузетно интроспективна особа, Милена је често сликала аутопортрете. До сада се веровало да је 1942. године настао последњи - онај који се чува у Галерији М. П. Барили у Пожаревцу. Ради се о слици малог формата, израђеној брзим потезима, која приказује узнемиреност на Миленином лицу, што се може тумачити одразом егзистенционалне неизвесности у напорном периоду (1941-42) током којег она не успева да излаже ни на једној изложби, за разлику од претходних 13 година континуираног излагања по европским центрима културе. Наредна 1943. доноси Милени промену и велику срећу - учешће на изложби "31 жена" у Галерији "Уметност овог века", коју је основала и водила Пеги Гугенхајм, и самосталне изложбе у њујоршком "Уједињеном југословенском фонду" и Галерији "Коркоран" у Вашингтону, а крајем исте године се удаје. Последњих дана те године настаје аутопортрет, већих димензија од свих претходних (приближно 100 цм x 70 цм) - управо овај који је сачуван у породици Госелин, а који ће заиста бити и последњи. На њему Милена, веома озбиљног лица, у левој руци држи сликарску четкицу, која одређује њен животни позив, док на десној руци показује венчани прстен, представљајући себе као уметницу и удату жену. О важности коју за њу има ова слика сведочи и начин на који је она потписана и датована: на раму слике су исписани иницијали са додатим почетним словом новог презимена, МПБГ, док је година исписана на латинском АNNO DOMINI MCMXLIII (Лета Господњег 1943).
После венчања, Госелин се вратио у официрску школу у ишчекивању да буде позван на ратиште, до чега ипак није дошло. На пролеће су Милена и Томи, како су га звали, опет били заједно у Њујорку. Једном приликом, јашући коње по киши на неком имању ван града, Миленин коњ се оклизнуо, она је пала и повредила кичму. Месецима је била у челичном корсету, а муж ју је неговао. Како сазнајемо из писмених сведочења пријатеља, био је веома пажљив према њој. Чим се опоравила, почели су са радосним припремама за усељење у нови стан. Костими у духу италијанског барока рађени по Миленином нацрту за балет "Себастијан" чувеног композитора Ђанкарла Манотија управо су у то време доживели велике похвале, те јој је понуђено да ради декор и костиме за "Сан летње ноћи" за позориште у Њујорку са веома великим хонораром. Милена и Госелин прославили су овај уговор вечером у луксузном ресторану. Када је изгледало да је пред њима велика лична срећа и процват Миленине уметничке каријере, она је те вечери заспала и није се никада пробудила. Према мишљењу лекара, узрок смрти било је њено слабо срце, додатно ослабљено током месеци проведених у челичном корсету.
Необично је да Милена, како сазнајемо из Даничиних писама пријатељима, није мајци писала од 1941. године, чак јој није јавила ни да се удала, а пад с коња и тешку повреду не помиње ни у писму које јој коначно шаље јануара 1945. (које је путовало три месеца, па га је Даница примила после Миленине смрти). Извештава је само да се удала "последњег" (уместо претпоследњег) децембра за "младог Американца", не помињући његово име.
Уверава мајку да је срећна и да ради. Ово наводи на помисао да има истине у појединим тврдњама да је Милена у Америку отишла ради осамостаљења, односно, да би побегла од велике и сталне мајчине контроле и стеге које су је гушиле. Каснијих година, у писму Даници, Миленина пријатељица и мецена Маргарет Мелори ово неписање објашњава и оправдава непоузданошћу у слању пошиљки током рата и страхом од окупаторске цензуре.
Даница ово објашњење никада није прихватила. Делује да је сву кривицу за ћеркино нејављање, као и њену изненадну и "мистериозну смрт" сваљивала на Госелина. Посебно му није опростила што је њену ћерку кремирао, не схватајући муке кроз које је пролазио две године у покушајима да Миленине посмртне остатке пренесе у Пожаревац, што му нова власт у Југославији није дозволила, те их на крају односи тасту Бруну Барилију у Рим.
Такође му није веровала да је Миленин накит покраден и да је њену гардеробу послао у Југославију пострадалима у рату. Није помогло ни то што је Маргарет Мелори потврдила овај хумани гест слања одеће у Југославију и рекла да зна за крађу накита која се давно догодила. Госелину није пошло за руком зближавање са таштом ни путем топлих и емотивних писама које јој је слао годинама, описујући неке лепе моменте из прекратког заједничког живота са Миленом, као и искрену бол коју је узроковао њен нестанак. Даници Павловић се не може ништа замерити јер јој је у превелиој тузи било лакше да пронађе кривца за несрећу која ју је задесила. Али нанела је неправду успомени на Роберта Томаса Госелина који је, према свим показатељима, Милену искрено и дубоко волео. Требало му је девет година после њене смрти да се сабере и поново ожени. Живео је једно време у Паризу, а затим у Мадриду, бавећи се пословима у рекламној индустрији. У Мадриду је упознао своју другу супругу, шпањкињу Луз де Игуал, са којом се венчао у лето 1954. године. У управо објављеној, књизи "Палим онај месец" коју је приредила Лела Ликар, са сећањима Данице Павловић, које је годинама бележила Смиљана Стојановић (Даничина блиска пријатељица и први водич кроз Галерију Милене Павловић Барили у Пожаревцу), сазнајемо између осталог да је много година касније, начувши да се Госелин поново оженио, Даница изјављивала да је у питању опет старија и богата жена којом се њен бивши зет оженио из интереса. И овог пута, истина је другачија. Луз Игуал је била седам година млађа од Госелина, а пореклом је из обичне грађанске породице средње класе.
Почетком седамдесетих, неколико година после смрти Данице Павловић, Роберт Томас Госелин одлучује да са супругом Луз посети Галерију Милене Павловић Барили у Пожаревцу. У поменутој књизи "Палим онај месец", Смиљана Стојановић се сећа сусрета са њима. Позвана да се нађе америчком брачном пару који је дошао у галерију, одмах је препознала Госелина, захваљујући једној фотографији коју чувају у Галерији. Запазила је да је прелетео погледом преко слика и отишао право до посмртног одливка Милениних руку у бронзи који јој је на одру израдила пријатељица, вајарка Малвина Хофман. Док је стајао загледан и замишљен, Смиљана му се обратила речима "Да, господине Госелин, то су Миленине руке". Одскочио је од запрепашћења, не верујући да је препознат. Оно што је Смиљану посебно дирнуло, распитивао се како да дође до села Кисиљева где су живели преци Милениног деде Стојана Павловића. На растанку јој је поклонио фотографију своје ћерке која је по Милени добила име. По повратку у Мексико, где је тада живео са породицом, јавио се писмом захвалнице.
Госелин и супруга су том приликом посетили и Музеј савремене уметности у Београду, где их је примио тадашњи директор Музеја Миодраг Протић. Он је у то време већ размишљао о организовању велике Миленине ретроспективне изложбе и писању пропратне монографије, па се обрадовао вести да Госелин чува неколико Милениних слика. Узео је његову адресу како би му се обратио када дође до припрема за изложбу. Заиста, 1979. године, стигло је писмо у кућу Госелинових са молбом за позајмицу слика. Нажалост, Роберт Томас Госелин погинуо је у саобраћајној несрећи три године пре тога враћајући се са аеродрома након испраћаја ћерке на колеџ. Схвативши важност ове позајмице, у Београд је у његово име дошла ћерка Милена Госелин доневши на изложбу очев портрет и "Меланхолију". Долазак у Београд остао јој је у лепом сећању...
НАПОМЕНА: Текст и фотографије се не смеју копирати
(МАПА) ОВОГ ДАТУМА СТИЖЕ ПРАВА ЗИМА И НАЈХЛАДНИЈИ ПЕРИОД! Иван Ристић за "Новости" открива: Биће још снега, долази хладан арктички ваздух
ЦЕЛА Србија окована је снегом, а метеоролог Иван Ристић за "Новости" каже да нас тек очекује права зима.
24. 12. 2024. у 14:46
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
СТИЖЕ ПОЛИТИЧКИ ПОТРЕС? Ево ко води у анкетама за новог немачког канцелара
АЛИС Вајдел, лидерка десничарске странке Алтернатива за Немачку (АфД), према последњим анкетама, преузела је вођство испред Фридриха Мерца, лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).
24. 12. 2024. у 12:17
Коментари (0)