ПОГЛЕД ИСКОСА: Сећање на Радовића

ИВАН Радовић, чувени српски сликар, ликовни критичар и члан САНУ рођен је у Вршцу 1894. а преминуо у Београду 1973. у 79. години.

Иван Радовић, "Акт у ентеријеру", Фото Приватна архива

Прошле 2023. било је 50 година од његове смрти, ове је 130 од рођења, а 2025. биће 100 година како је остварио прву самосталну изложбу лета 1925. О његовом животу и опусу историчар уметности Вјекослав Ћетковић објавио је исцрпну монографију (Академија уметности и Матица српска, Нови Сад 1989). Радовић је омиљени сликар српских колекционара, један од упоришних стваралаца међуратног модернизма, веома цењен уметник, па ипак његови јубилеји нису одговарајуће обележени.

Сликао је већину познатих мотива са полазиштем у стварности а најрадије актове и војвођанско село. Имао је занат академског, класичног реалисте, о чему сведоче његове слике женских актова у природи, прошао је искуство кубизма (1921) и апстракције (1923-1924), али је понајвише развио слободни приступ слици. Његова дела по којима је највише познат сједињују експресионизам са извесним наивизмом и "примитивизмом", који немају много додира са наивном уметношћу нешколованих већ су више израз сликара који жели да се приближи народном духу. Има код њега пленеризма, матисовског чистог линеаризма и купачица као код Дегаа. Насликао је неке од најчулнијих, најтоплијих женских актова па и "Акт девојчице" (1932), замишљене и збуњене еротизмом који слути.

Мало је и наших уметника који су себе цртежом и сликом толико аутопортретски испитивали. Осим фигурације, изузетни су његови мотиви војвођанског миљеа, широки план равнице, небо препуно светлости и интимни призори ратара. Сматрао је да уметност треба да има полазиште у реалности али тако да је превреднује у представу другачију од вулгарне имитације.

Овај је сликар имао особен животни пут, уметничко дело па и текстове. Дуго се борио са сиромаштвом и све до изложбе из 1952. године скоро ништа није успео да прода. Живео је од тениса, као један од најбољих у том спорту. Већину својих остварења је поклонио или продао у бесцење, сматрао је да слика треба да припада људима и био срећан да неко жели његова платна. У данашње време техницизма и хлађења међуљудских односа пријају његове речи из интервјуа "Политици" 1967. године: "Носила су ме кроз живот осећања јака и дубока. Волим и поштујем снажан унутрашњи живот, фаталну љубав, топлину нежности у осећањима: искрености осећања нема без наивности срца". Овај образовани стваралац (живео је у Будимпешти, Паризу, Бечу, Минхену и Прагу) није, међутим, имао разумевања за поратну уметност па је и председнику Титу послао протестно писмо против апстрактне уметности, која је "нешто неразумљиво (и) безначајно, 'шунд', што нашем народу никако не треба". О ондашњој ликовној сцени је приметио нешто што важи и за данашњу: "Уметност постаје велики бизнис, (она) је менаџерски посао и главно је да се из разних побуда стварају митови око неких сликара."

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Муратов двоструки јубилеј

21. 11. 2024. у 11:00

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Слика као магични објект

06. 11. 2024. у 09:00

Додатак Култура

0 1

ПОГЛЕД ИСКОСА: Попадићево репозиционирање реализма

30. 10. 2024. у 07:45

Додатак Култура

0 0

ПОГЛЕД ИСКОСА: Адрианина "Побуна снова"

24. 10. 2024. у 08:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације