КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Страх од смрти

ЛАКЕ приче о смрти" Тихомира Нешића (Нишки културни центар 2024) заснивају се на сећањима, зачудним сусретима и сталном испитивању феномена живота и смрти и разлике међу њима.

Фото: Приватна архива

Њихова "лакоћа", уверавамо се одмичући са читањем, зависи увек од перспективе јунака приповедача, од његове позиције у координатном систему постојања и од стања, зато што се он често налази у пределима сна. На основу његових искустава те врсте увиђамо колики је значај ониричког у овој књизи, али ништа мање није значајан ни феномен јаве.

Већ у уводној причи "Звона Пантелејског манастира" јунак приповедач указује на своје четири перспективе. Свака од њих зависи од протока времена и сведочи о томе да се са одмицањем животног века увећава човеков страх од смрти. Док се као безбрижни дечак занесен игром радује звуку тих звона, јер осећа да су у складу с његовом динамиком и осећањем живота, који му тог тренутка делује да је вечан, као младић, загрљен са девојком, а већ упућен, бар имплицитно, у тајну смрти, пита се за кога бију та звона. Као зрео човек, задрхтавши, са стрепњом, нада се да она не звоне за неког од његових ближњих, а као старац, лежећи у родној кући, радује се што их чује, јер то значи да не бију за њега.

Овде уочавамо чак и хуморан отклон од централног феномена збирке. Срећемо га и у доживљајима тзв. малих смрти када је човек, чини се, од оне праве најдаље, или су оне пак својеврсна утеха или еликсир заборава: "Кад ће тај крај?!", дахће, не знајући да га чека време кад ће тог питања да се плаши. ("Еротска прича"). Ипак, у већини прича, разуме се, такав отклон изостаје. Питање смрти углавном је нераздвојиво од трагике, о чему сведоче приче у којима се приповеда о смрти "преко реда", било да је реч о посве малој деци која се не могу одржати у животу ("Редни бројеви") или пак о страдању сељака у ратовима, али и у постратном времену, било од старих или нових победника ("Ратни другови"), или пак о смрти оних који у сопственој немоћи смрт призивају, а свесни жеље за животом постају када то више нема никаквог смисла ("Глад"). Све наведено подстиче питање човека о сопственој грешности, о заслугама или пак о његовој маленкости у готово увек неповољним животним околностима.

Фото промо

Страх од смрти и њено примицање условљава често и човекову ирационалност. Отуда јунак приповедач бележи низ сусрета са мртвима, било да је реч о ближњима, пријатељима или познаницима. Неки од тих сусрета у функцији су преиспитивања самог бића и егзистенцијалне несигурности, а највећи број њих одвија се у сну. У таквим случајевима сневач нема осећање повлашћености, али нема је, испоставља се, ни човек у будности.

Однос према животу, као и према смрти, остаје амбивалентан. О томе сведочи, како смо већ напоменули, перспектива:

"Мора да је страшно док се издижеш, издижеш од земље и летиш високо далеко изнад ње!", каже прашином посути пешак.

"Напротив, дивно је док над земљом лебдиш, страшно је кад на земљу паднеш!", одговара му падобранац. ("Тачка гледишта").

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Помилована давнина још траје

05. 12. 2024. у 08:10

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Женско и мушко

27. 11. 2024. у 06:15

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Утеха у језику

21. 11. 2024. у 10:00

Додатак Култура

0 0

КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Трагедије без краја

13. 11. 2024. у 06:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације