ЧЕХОВЉЕВИ ИСЕЧЦИ ИЗ ЖИВОТА: Обележава се 165 година од рођења једног од највећих и најутицајнијих руских и светских писаца

У ДРУГОЈ половини 19. века руска књижевност освојила је читаоце на Западу захваљујући плејади романсијера: Тургењеву, Достојевском, Толстоју.

Фото Профимедија

Почетком наредног столећа та културна инвазија наставила се и у другим жанровима, а на два поља, приповетке и драме, предводио ју је један исти писац - Антон Павлович Чехов (1860-1904). Умро је већ на почетку века, са свега 44 године, али је извршио огроман утицај на писце наредних генерација, можда највише на англоамеричком подручју. Међу осталима и на Хемингвеја, а потом и на Рејмонда Карвера, који је у сјајној причи "Налог" описао Чеховљеве последње сате у Баденвајлеру. Својим драмама утицао је на Шоа, али и на Џојса, за кога се не зна да ли је уопште читао његову прозу.

У радовима који истражују могући утицај на Тенесија Вилијамса углавном се помињу Вишњик на једној, а Трамвај звани жеља и Стаклена менажерија на другој страни. Има нечег заједничког у чамотињама далеке руске провинције и америчког Југа, у фрустрацијама и чежњама њихових житеља. Занимљиво би, такође, било знати да ли је Јуџин О'Нил гледао неку од поставки Московског художественог театра који је, у сезони 1923/1924, гостовао у Њујорку, Бостону, Чикагу и Филаделфији. У то време будући нобеловац завршавао је Чежњу под брестовима, драму на подлози мита о Федри која се одвија у руралној Новој Енглеској, а опет на неки начин одише чеховљевском атмосфером. Има, наравно, и недвосмислених, свежијих примера, каква је Чапља Василија Аксјонова, инспирисана Галебом, која је код нас играна осамдесетих година прошлог века у незаборавној поставци Дејана Мијача у Атељеу 212.

Чехов и Толстој, Фото Профимедија

Достојевски је за себе говорио да је "књижевни пролетер". То је био и Чехов, у пуном смислу речи. Са писањем је почео још у школском листу у родном Таганрогу, али је, после очевог трговачког банкротства, морао да се подухвати пера више из нужде него из уметничких побуда. У скученом и пренастањеном московском станчићу писао је новинске хумореске како би издржавао породицу и финансирао студије медицине. У историји прозе остаће упамћен као револуционар у техници кратке приче, али је и то било изнуђено унапред задатим обимом. Зато његово признање да је своје "исечке из живота" лишене поенте стварао тако што би најпре написао класичну причу, а онда одбацио њен уводни и завршни део, не треба схватити као пуку досетку. Таквих прозних минијатура написао је за живота преко пет стотина.

Са књижевним кулучењем наставио је и пошто је постао лекар, будући да је лечио углавном сиротињу, често бесплатно. Средином осамдесетих година објављивао је више од стотину прилога годишње, и тек након јасних знакова туберкулозе одустао је од тог френетичног темпа. На наговор угледног Дмитрија Григоровича, који је у њему препознао таленат, одустао је од псеудонима и све чешће и пажљивије почео да пише дуже приповетке чији карактер више није био искључиво хумористичан, уводећи продубљеније карактере и друштвено ангажованије теме. Тако су настала и ремек-дела попут Степе, Досадне приче, Павиљона бр. 6 или Даме с псетацетом. До романа никад није досегао, а обимом му се највише приближио у приповеткама Драма у лову и Двобој.

Фото промо

Чехов, драмски писац је бриљантна студија Јована Христића, најбоља која је о Чеховљевом делу код нас написана. Наслов непосредно указује на то да је предмет анализе драмски део пишчевог стваралаштва, али има и скривени смисао који сугерише да је у историји књижевности Чехов важнији као драмски него као прозни писац. То је вероватно тачно, иако је, не рачунајући десетак једночинки и водвиља, за собом оставио свега пет значајних драма, од којих су последње четири ремек-дела - Галеб, Ујка Вања, Три сестре и Вишњик.

Ко зна да ли би и оне биле то што јесу да га болест није приморала да дефинитвно напусти "жену-медицину" и окрене се "љубавници-литератури". Скућивши се најпре на имању у подмосковском Мелихову, а потом на Јалти, коначно је могао да ствара на миру.

У свом последњем боравишту, међутим, искусио је учмалост унутрашњности, хиљадама врста удаљене од велеградских средишта културе. "У Москву, у Москву", вапије Ирина, једна од трију сестара. Готово сви јунаци Чеховљевих драма, које је он називао комедијама а заправо су модерне трагедије, непоправљиво су ускраћени, незадовољни животом који им измиче, а неспособни да ишта промене. Време и простор, које је, према Христићу, Чехов увео на позорницу као равноправне чиниоце, битно доприносе тој неумитности. У средишту радње су тривијалности свакодневице, класичног заплета скоро да и нема, а дијалози се воде без видљивог почетка и краја, чиме се и овде постиже утисак "исечака из живота". У томе лежи суштина чеховљевске драме, која је сврставана у разне историјско-типолошке категорије: лирски реализам, натурализам, симболизам. Имао је срећу да у оснивачима Московског художественог театра, Станиславском и Немирович-Данченку, пронађе сараднике који ће у његовим текстовима открити златан рудник и путоказ ка позоришту будућности. Имао је срећу и да у њиховом окружењу упозна глумицу Олгу Книпер, своју праву и једину супругу.

Као човек Чехов је био пријатне спољашњости, одмерен у наступу, помало чак и несигуран у себе, али страствено предан раду и човекољубљу. Познато је његово ангажовање приликом епидемије колере у Мелихову, а још познатије путешествије на Сахалин, на које се, премда већ озбиљно болестан, упутио 1890. године, како би сведочио о тешким условима у којима су живели тамошњи робијаши. Путопис који је о томе сачинио постигао је ефекат сличан Записима из мртвог дома Достојевског. Био је скептични рационалист, без постојаних идеолошких и политичких уверења, а као лекар највише је веровао у науку. У својој последњој деценији пријатељевао је са Толстојем и Горким. Били су му једнако страни и месијанизам првог и револуционарност потоњег, али су га обојица волела због благости и безазлености, тако различитих од њихових темперамената.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 2

КАД ЈЕ ГРАДСКА БАНДА СВИРАЛА ПО ВАРОШИ: "Новости" истражују како се дочекивала "најлуђа ноћ" у старом Београду

31. 12. 2024. у 07:00

Додатак Култура

0 5

УМЕТЕ ЛИ ДА СЕ ИГРАТЕ: Радовић, Бећковић и Црнчевић на некадашњим "црвеним страницама" Недељних “Новости”

01. 01. 2025. у 15:00

Додатак Култура

0 2

ВЕК БЕОГРАДСКЕ ЛЕПОТИЦЕ: Заборављена историја зграде Врачарске задруге у Крунској улици коју је основала породица Вељковић

26. 12. 2024. у 08:00

Додатак Култура

0 0

ЧАРОБНИЦА НАШЕ СЦЕНЕ: На вест о награди "Радивоје Лола Ђукић" за Љиљану Стјепановић

25. 12. 2024. у 16:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације