ФИЛМ И ЖИВОТ

УЗМИМО кадар-секвенцу у њеном чистом стању: то јест, аудио-визулену репродукцију, начињену из субјективног визуелног угла, једног фрагмента бескрајног низа ствари и радњи које бих могао да потенцијално репродукујем.

FOTO: EPA

Такав кадар-секвенца у чистом стању би могао да се састоји од читавог невероватно досадног низа безначајних ствари и радњи.

Оно што ми се у пет минута мога живота догоди или појави постало би, пројектовано на платно, нешто апсолутно неинтересантно - апсолутно небитно. То ми се тако не чини у стварности јер је моје тело живо, а тих пет минута јесте пет минута живог солилоквија стварности са самом собом.

Хипотетичка кадар-секвенца стога истиче, представљајући је, безначајност живота као живота. Али кроз ову хипотетичку чисту кадар--секвенцу, долазим до сазнања - са истом прецизношћу лабораторијског експеримента - да основна тврдња коју нешто безначајно изражава јесте: "Ја сам", или "Постоји", или једноставно "Бити".

Али да ли је бити природно? Не, мени се не чини тако, напротив. Чини ми се да је чудесно, мистериозно, и ако ништа друго, потпуно неприродно.

Сада, кадар-секвенца, с обзиром на карактеристике које сам описао, постаје, у играним филмовима, "најприроднији" моменат кинематографске приче. Мушкарац ошамари жену, затим седне у аутомобил и одвезе се ауто-путем? Па добро, ја поставим филмску камеру са магнетофоном тамо где би могао стајати сведок од крви и меса, мизерно натуралистични, и снимам читаву сцену како се одвија, онако како би је сведок могао видети и чути, све док аутомобил не нестане у правцу Остије. Тачно је: као и у случају који се дешава пред мојим очима у стварности, тако и у његовој репродукцији, основна и доминантна тврдња је: 

"Све то јесте". (Међутим, као што нисам равнодушан у реалности, тако, потенцијално, нисам равнодушан ни на репродукцију реалности. И пошто у филму расуђујем кроз Код реалности, у себи репродукујем мање-више иста осећања као да тај догађај или ситуацију доживљавам физички.)

Пошто филм никада није у стању да изостави такве кадар-секвенце, чак и када су минималне, пошто се увек ради о репродукцији стварности, он је оптужен за натурализам.

Али страх од натурализма је (барем када је реч о филму) страх од постојања. То је, у крајњој линији, страх од недостатка природности постојања: од ужасне двосмислености стварности због чињенице да је заснована на неспоразуму - пролазности времена. Све само не натурализам! Снимати филмове значи писати на хартији која гори.

Да бисмо разумели шта је натурализам филма, узмимо за пример један екстремни случај - који се представља, или је представљен као пример авангардног филма: у подруму њујоршког New Cinema, пројектор приказује кадар-секвенце које трају сатима (на пример, човек који спава). Ово је, дакле, филм у свом најчистијем стању (као што сам рекао више пута), и као такав, као представа стварности из јединственог визуелног угла, субјективан је у смислу да је сумануто натуралистички: пре свега по томе што има природно време стварности. Као и увек, у културолошком смислу, нови филм је једна екстремна последица неореализма: са својим култом документа и истине. Међутим, док је неорелизам оптимистично, здраворазумски и добродушно неговао свој култ реалности помоћу придодатих кадар-секвенци, нови филм преокреће ствар: у свом замарајућем култу стварности и својим бескрајним кадар-секвенцама, уместо да има основну тврдњу: 

"Оно што је безначајно, постоји", његова основна тврдња је: "Оно што постоји, јесте безначајно". Али ова безначајност се осећа са таквим бесом и болом да напада гледаоца, као и његову идеју поретка и његову људску егзистенцијалну љубав према ономе што јесте.

Кратка, разумна, одмерена, природна, пријатна кадар-секвенца неореализма нам пружа задовољство да препознамо стварност коју свакодневно доживљавамо и у којој уживамо кроз естетско поређење са академским конвенцијама; дуга, бесмислена, бескрајна, неприродна, нема кадар-секвенца новог филма, напротив, изазива у нама ужас пред стварношћу, кроз естетско поређење са неореалистичким натурализмом схваћеним као школа за живот.

Дакле, практично питање разлике између стварног живота и репродукованог живота, то јест између стварности и филма, јесте питање, као што сам већ рекао, временског ритма. Али то је и разлика у времену која је код сваког филма другачија. Трајање једног кадра, или ритам смењивања кадрова, мења вредност филма: филм припада једној школи, а не другој, једној епохи а не другој, једној идеологији а не другој.

Онда, ако имамо на уму да се у играном филму може створити илузија кадар-секвенце кроз монтажу, вредност кадар-секвенце постаје још идеалнија: постаје прави избор једног света. Тако, док права кадар-секвенца репродукује стварну радњу онаквом каква она јесте, и која има своје време такво какво јесте, лажна кадар-секвенца (што је случај у већини неореалистичког филма, али и код натуралистичких илустативних снимака рекламне конвенције) имитира одговарајућу стварну радњу, репродукујући њене различите одлике, спајајући их затим кроз време које их фалсификује лажирањем природности.

С друге стране, главна карактеристика монтаже нове кинематографије је да јасно прикаже фалсификовање стварног времена (или, у случају бескрајних кадар-секвенци које сам спомињао, своју крајњу иритантност кроз обртање вредности безначајног).

Да ли су у праву аутори новог филма? Односно, како у једном филмском остварењу стварно време мора бити без сумње уништено, да ли то уништење времена мора бити главни и најочигледнији елемент стила? И на тај начин потпуно уклонити гледаоцу илузију развијања радњи у времену - као што се дешавало у старим и новијим причама?

По мени, аутори нове кинематографије недовољно умиру у својим филмовима: они се у њима потресају, пате, тачније муче се у агонији, али у њима не умиру: стога, њихови филмови остају као сведочанства о патњи апсурдног феномена времена и, у том смислу, могу се тумачити само као чин живота. Страх од натурализма задржава унутар граница документа, а субјективност, доведена до тачке да даје или бескрајне кадар-секвенце - да би у гледаоцу изазвала ужас над небитношћу његове реалности - или производ монтаже која разара илузију развоја времена - и даље његове реалности - на крају постаје пука субјективност психолошких докумената. Чак и са најавангарднијих и наизглед неодгонетљивих књижевних страница, приказује се нека реалност или, једноставно, реалност: не може се побећи од реалности, јер она говори сама са собом, а ми се крећемо унутар њеног круга...

           (Одломак из књиге "Јеретички емпиризам", издавач КЦВ "Милош Црњански")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

НОВИ РОМАНИ: Небеска љубав

25. 12. 2024. у 15:52

Додатак Култура

0 0

ЖИВОТ НИЈЕ КАЗНА?

25. 12. 2024. у 13:44

Додатак Култура

0 0

СИМБОЛ ШАРМА И СТИЛА: Књига "Доручак код Одри" о једној од највећих звезда у историји филма

17. 12. 2024. у 06:45

Србија

0 2

KОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ „ДУШАН ВАСИЉЕВ”: Град Кикинда упутио позив писцима

13. 12. 2024. у 20:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације