Белешке за писца

ГЛАВНА снага и стварни корен сваке приповетке, сваке поједине сцене у њој, налазе се у једној доброј мисли, једној верној слици.

Иво Андрић са супругом Милицом Фото Аргхива ВН

Она је у том склопу реченица оно што је матица у роју пчела. Кад она искрсне пред вама, треба све оставити и за њом поћи. У њој је семе и квасац за све остало. Јер, није вредност те хитно и нечитко записане реченице у њој самој, него у оном изобиљу и оној лакоћи са којом се после, за њом и пред њом, роје мисли и слике, невидљиво везане са њом.

Али, кад прође тај тренутак, који је чист, драгоцен, муњевит и необјашњив као тренутак оплођавања, и кад се нађете пред својим рукописом, који је сада добио своје место у овом нашем свету у коме, поред свих немира и беспоредака, владају ипак ред и одговорности, тада му приђите без слепе родитељске љубави, хладно и неумољиво строго, не жалећи ни њега ни себе, не штедећи снаге ни времена. Савијте сваку реченицу по десет пута преко колена, станите на сваку реч целом тежином, испитајте њену "носивост", јер од тих кртих речи и слабих реченица треба да буде саграђен мост који ће непогрешно и неприметно пренети читаоца преко понора бесмисла и несвести у земљу живота и стварности, коју сте ви за њега и све људе успели да прикажете. Испитајте своју реченицу очима и ухом, исперите њоме уста по неколико пута као што ради винар са вином које хоће да купи.

Изговорите је нечујно, полугласно и гласно, и пет и десет пута (немојте бројати!), у разним расположењима и у разно доба дана. Мислите о њој пре спавања и ноћу кад се пробудите и расаните. (Шта има боље и паметније на што би човек могао употребити своју несаницу?) Упитајте се да ли би људи вашег језика у једном одређеном тренутку свога живота заиста изговорили вашу реченицу и признали је као своју. Изговорите је и у њихово име и испитајте да ли је верна и тачна, да ли јој штогод недостаје или је претрпана. И кад нађете да је све како треба и утврдите да сте задовољни својим послом, немојте стати; тек тада немојте, јер нема у пишчевом раду ништа опасније и несигурније од тога задовољства самим собом. Оно је рђав саветник и подмукао путовођа, који је многога одвео на погрешну страну. Не заборавите ни за тренутак да ваше дело треба читаоца да подигне и задовољи, а да сте ви писац, и да тек у читаочевом задовољству имате право да тражите своје, или још боље и тачније: да о вашем задовољству овде уопште није реч. Имајте на уму да сте ви весник истине, тј. стварности. По вама велика људска стварност шаље своје поруке. Она вас је издвојила од осталих људи утолико (и само утолико!) што вам је поверила важно послање да људима вашега језика изнесете пред очи слику и смисао одређене стварности коју они иначе не би можда никад могли у целости да сагледају ни потпуно да схвате. n
(Из "Бележака за писца", 1947)
***
А прошле ноћи десило се право чудо. Речи су стале да се претварају, једна за другом, у људе, животиње и предмете око мене, свака у оно што је дотад само означавала. Још до малопре тише од сенки и пролазније од ветра, оне су одједном застале, оваплотиле се и добиле тежину, обим и све особине живих бића и познатих ствари, и распоредиле се по просторијама око мене. "Реч је постала тело." Да, то се каже лако, чак и звучи лепо, али нико не може замислити како то изгледа кад се стварно деси. Одједном сам постао богат, и то онако како никад, ни у сну, нисам замишљао ни желео. Претрпан богатством. Требало је да имам свега, али стварно све је имало мене. Хиљадити део тога био је довољан да ме обори и покопа, да прекине и угуши овако слаб и кратак дах као што је мој. А све нове и нове речи су долетале, падале око мене и - одмах се претварале у оно што су дотад означавале.

Кад сам већ мислио да ме нема, одједном се десило друго чудо, ново и чудније. У трен ока све се око мене волшебно претворило опет у речи које су, као игра нечујних звукова, лакше од сенке невидљивих птица - одлетеле далеко од мене, у тишину, у заборав, у непостојање, тамо где одлазе речи кад то престану да буду, кад изгубе значење и испадну из употребе.

А ја сам остао сам, питајући се ко сам сада - ја, и шта ћу још у тој бескрајној игри речи морати бити и значити. Како ћу се одржати?

(Из Знакова поред пута: За писца)
   (Из књиге "О писању", приредила Жанета Ђукић Перишић, издавач "Академска књига")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ЛЕПОТА И ШАРМ БЕОГРАЂАНКИ: Тридесет година од одласка Банета Ђорђевића, пионира српске “лајф” фотографије

05. 03. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 1

"ОД ЉУБАВИ СТЕНА": О сонету "Љубостиња" Мирка Королије

05. 03. 2025. у 11:00

Додатак Култура

0 0

Један дан живота

05. 03. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН КЊИЗИ: Сећање на Градимира Стојковића

26. 02. 2025. у 06:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације