ВЕЧНО ЖИВА ЖЕЉА ЗА ОТВОРЕНИМ ВИДИКОМ: О четири пјесме "познице" Иве Андрића, поводом 50 година од пишчевог одласка

АНДРИЋЕВА лирика нам је, одавно, драга лектира.

Б. Ђорђевић

Сматрамо је незаобилазном када треба описати промјене у српској и југословенској књижевности пред Први свјетски рат и послије њега: слободни стих, дух побуне, заинтересованост за свјетску лирику и њено превођење - за Волта Витмана и његове "версете" - прозаизација стиха и лиризација прозе, уметање кратких, згуснутих лирских прича - прозних парабола - уз пјесничке књиге - све је то Иво Андрић радио чак и прије других, а не горе од других. Не знамо таквог Давида - јединственог у свјетским размјерама - као што је дочаран у врхунској лирској прозној параболи "Победник", нити тако вишезначну сатирично-мисаоно-програмску параболу каква је "Прича из Јапана", па ни пјесму-есеј каква је "изнад победа", или "филозофску поему", какав је његов врхунски, такође програмски лирски есеј "Мостови". Андрићева уникатна, чисто "звучна", заумна пјесма "Лили Лалауна" врх је у својој врсти не само у нашој поезији.

Његова "Дјевојачка пјесма" је риједак, и ријетко успио, вид модернизације стиха бугарштице у пјесми о дјевојачким љубавним јадима, а "Лепа млада жена говори" једна је од најљепших модерних пјесама о његошевским "женским ћудима".

О свему томе смо већ писали, с дубоком емпатијом, а овдје све ове мање познате Андрићеве драгуље наводимо да образложимо нашу дубоку емотивну и интелектуалну приврженост Андрићевој лирици, с "лудом надом" да ћемо стићи да јој се амбициозније истраживачки вратимо. Ових дана нас опсједају Андрићеве четири "познице", испјеване између 1968. и 1973. године. Андрић је писао лирику цијелога свога живота, повремено, кад би "морао".

Фото Из књиге "Андрић у Херцег Новом"

Писао ју је и пред смрт, припремајући се за тај сусрет - пред којим је човјек увијек неспреман. Те четири посљедње пјесме - "Корачам још као да идем" (1968), "Све више, све ближе" (1970), "Крај" (1970), "Ни богова ни молитава" (1973) могу се разумјети као опроштајне. Различите су, али имају једну тематску нит која их повезује: то је тема гледања, видика и очију, без којих нема ни гледања ни видика. Човјек се људских лица не може нагледати - то је Андрићев животни и стваралачки став. Очи отварају ширину души и људској мисли: гледати и мислити о ономе што видиш; ширити видик у овом тјескобном свијету да би што више очима видио и мишљу обухватио и освијетлио. "Гледам и мислим" - то је Андрићев цитат, други дио другога стиха пјесме "Корачам још као да идем...":

Фото Н. Скендерија

Корачам још као да идем

Фото З. Јовановић

Смрт не долази, иако је завјеса спуштена и "живота нема". Тешка меланхолија је постала неподношљива због неподношљиве људске судбине. Самим тим је и видик сужен и неподношљив. Смрт која не долази може, изгледа, за лирског субјекта бити тежа него да је дошла, јер продужава несхватљиву и неподношљиво дугу људску судбину. Лирски субјект је сам у позоришту са спуштеном завјесом.

Пјесма "Све више, све ближе" има свега шест стихова, а тематизује тањење и нестанак видика који постаје све непрозирнији. Умјесто спорости и одлагања смрти, у овој пјесми долази до убрзања тренутка када ће нестати видика, јер неће бити ни очију које гледају - угасиће се. А онда неће бити више ни мисли о видљивом ни о невидљивом свијету:

Видик се тањи, бива светлији
И од светлости, све више - непрозиран.
Све брже и ближе долази тренутак
Кад неће више ни бити видика,
Јер неће бити ни очију
Које га гледају

У пјесму "Крај" видик се не помиње, али се даје сугестивна слика нагнуте скупоцјене чаше којој ивицу кваси вино, и то што се види - чаша и вино - у непосредној је вези са стањем лирског субјекта - с његовим крвотоком и предосјећањем краја што га доноси плодна јесен:

Септембар,

У завршном, седмом стиху - у поенти - набројане су три ријечи сасвим блиског значења, готово синонимски, као троструки удар судбине: одлазак, нестанак, крај. Та слутња, та најава крајем септембра и плодном јесени, нагнутом скупоцјеном чашом са вином, конкретизује се трима злокобним, недвосмисленим ријечима. Тако куца судбина на врата.

Четврта и најбоља пјесма "Ни болова ни молитава" састављена је из два дијела: једног терцета и једне октаве. Други дио је безмало троструко дужи: он развија наговјештај неког нејасног молитвеног шапата.

Први стих пјесме је резолутно поновљен наслов - двострука негација појачана знаком узвика - "Ни богова ни молитава"! Наредна два стиха у терцету тај резолутни став умекшавају, иако га не доводе у питање: Лирски субјект понекад чује "нешто као молитвени шапат у себи".

Тај скривени молитвени шапат развија се у октави, у другом дијелу пјесме. Тај шапат је "стара и вечно жива жеља" лирског субјекта, која тражи "мало места / у неком од бескрајних вртова рајских"; тражи оно што је лирски субјект узалуд тражио "овде", на овом свијету; тражи:

Ширину и пространство, отворен видик, 

Мало слободна даха.

Та завршна два стиха су поента пјесме. Праштајући се од овога свијета, лирски субјект тражи на ономе оно што су његове високе вриједности које "овде" није могао достићи: ширину, пространство, отворен видик и "мало слободна даха".

Тако мало, а тако недостижно, на оба свијета.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ЉУБАВ СЕ МОРА НЕГОВАТИ: Јелена Калајџија, за “Новости”, о роману “Спајалица, шест сјемена и перо”

26. 02. 2025. у 08:00

Додатак Култура

0 1

ФИЛМ И ЖИВОТ

18. 02. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 0

ТЕШКО ЈЕ РАЗУМЕТИ СВЕТ БЕЗ КЊИГЕ: Дамир Јоцић, добитник престижне награде "Душан Радовић"

18. 02. 2025. у 16:00

Додатак Култура

0 7

БЛИСТАВО ДЕЛО ВЕЛИКОГ ФИЛОЗОФА: Обележава се 150. годишњица рођења академика Бранислава Бране Петронијевића (1875-1954)

18. 02. 2025. у 13:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације