ЖИВОТ БЕЗ ОГРАДА: Енигматични цртеж и фотографије које је сачувао Роберт Томас Госелин, муж Милене Павловић Барили

СВАКИ појединачни мотив овог рада је реалан, али су нереални простор, пропорције и комбинација елемената, што је типично за Миленино спајање света јаве и света сна.

Власништво Милене Госелин/ Фото Карл ван Вехтен

У заоставштини Роберта Томаса Госелина, мужа Милене Павловић Барили, осим три драгоцене уљане слике (о којима су "Новости" писале 12. новембра 2024), налази се и меморабилија из уметничиних последњих година живота, проведених у далеком Њујорку - изложбени каталози, исечци из новина о одржаним изложбама, неколико фотографија, као и пар занимљивих цртежа. Све је ово брижљиво чувао Роберт Томас, а данас се налази у Сан Франциску, у поседу његове ћерке (из другог брака) која носи Миленино име. Према сведочењу Милене Госелин, било је много више фотографија из живота њеног оца са нашом славном сликарком, али су оне, нажалост, изгубљене током бројних селидби.

Запао нам је за око један од сачуваних цртежа на којем је приказан женски акт, леђима окренут тараби, загледан у ваздухопловни балон у даљини. Сваки појединачни мотив овог цртежа је реалан, али су нереални простор, пропорције и комбинација елемената, што је типично за Миленино спајање света јаве и света сна. Будући да је у детињству живела између оца и мајке, Рима и Пожаревца, а младост провела у сталном покрету, обилазећи европске метрополе, Милена је била фасцинирана путовањима, како реалним тако и "путовањима" кроз сећања и кроз свет подсвесног. На цртежу сачуваном у породици Госелин, симбиоза мотива пружа јасно тумачење основне симболике - тежње ка животу без ограда, односно без ограничења и спутавања. Њена осећања су у том тренутку свакако произилазила из чињенице да је у Америци морала да остане непланирано и невољно.

Милена Павловић Барили, Власништво фондације Миленин дом - галерије "Милена Павловић Барили/ Фото Карл ван Вехтен

Наиме, она је прешла океан да би у Њујорку учествовала на интернационалној изложби жена - сликарки, вајарки и граверки, у галерији Riverside Museum од 17. октобра 1939. до 14. јануара 1940. (што је недавно откривено када је у Италији пронађен каталог ове изложбе са потврдом Милениног учешћа, а објављено прошле године у књизи "Светлост једне звезде - Милена Павловић Барили, ауторке Виолете Томић), али је још на путу сазнала да је у Европи почео рат и да је дужина њеног боравка у Америци сада неизвесна.

Године су пролазиле, рат се распламсавао, а Милена се осећала као заточеница, свакодневно прижељкујући да види родитеље и свој родни Пожаревац. Сањала је о некој магичној летилици која би је вратила кући. Сем овог буквалног, могуће је и шире тумачење цртежа са ваздухопловним балоном јер је он, као симбол слободног лутања и маштања, за Милену свакако био и метафора слободе уметничког стварања. Проналазимо га на неколицини њених радова из америчког периода, па и на чувеној "Плавој венчаници" - модној илустрацији која се 15. априла 1940. појавила на насловној страници чувеног часописа "Вог" за који је Милена радила годинама.

Описани цртеж нас је подсетио на три мало познате Миленине фотографије са макетом ваздушног балона, које су део серије од једанаест Милениних романтичних портрета из 1940. године, чији је аутор Карл ван Вехтен (1880-1964), амерички књижевник, колекционар, позоришни и балетски критичар и уметнички фотограф. Четири фотографије из ове серије Милена је из Њујорка послала у Пожаревац својој мајци Даници Павловић, те се данас налазе у власништву Галерије Милене Павловић Барили, а остале снимке из серије пронашли смо развејане у неколико колекција Карл ван Вехтена - његовом легату у библиотеци Јел универзитета у Конектикату, Конгресној библиотеци у Вашингтону и Смитсонијану. На већини снимака из ове серије, Милена држи у рукама неки од реквизита који се учестало јављају на њеним сликама и цртежима, те се могу сматрати носиоцима симболике, битне за њено стваралаштво. 

Власништво Милене Госелин

На једном она држи гасну лампу, предмет из њеног детињства који ју је подсећао на бабину и дедину кућу у Пожаревцу, а истовремено јој симболично осветљавао пут кроз сећања и сањарења. Ту је и пар портрета са чипканим велом којим Милена на једној фотографији покрива лице, док га на другој, откривеног лица, држи у рукама, евоцирајући своја дела на којима се могу наћи бројни ликови с веловима, покривеног или откривеног лица. Сетимо се да Ирина Суботић, пишући о Миленином сликарству објашњава да поглед кроз вео јесте поглед са дистанце, временске и просторне, која предмет посматрања и његову идеју преводи у имагинарни, жељени лик, док је дизање вела знак спознаје и самоспознаје. Најзад, у овој серији фотографија Карл ван Вехтена, налазе се и три поменута снимка са макетом ваздухопловног балона. На фотографији коју је послала мајци, Милена балон држи подигнут, скоро изнад главе, док се у Ван Вехтеновом легату налазе још две варијанте, на којима она држи балон у висини рамена и у висини груди.

Међу фотографијама које је сачувао Миленин муж Роберт Томас Госелин, налази се и неколико до сада непознатих снимака чији је аутор такође Карл ван Вехтен, а приказују сцене из балета "Себастијан" композитора Ђан-Карла Менотија за који је Милена 1944. године дизајнирала веома маштовите костиме у стилу италијанског барока. Ван Вехтен је био истински обожавалац балета и модерног плеса (чак је био близак пријатељ Исидоре Данкан и Ане Павлове), те је познат и као критичар балета и као фотограф балетске сцене.

Власништво Милене Госелин/ Фото Карл ван Вехтен

Стога бисмо могли помислити да је он Милени био препоручен само ради снимања балетских костима. Срећом, горе описана серија портрета из 1940. сведочи о вишегодишњем познанству. Сасвим је могуће да је дружељубива Милена позивана и на фамозне њујоршке журке које су организовали у свом дому Карл ван Вехтен и његова супруга, глумица Фанија Мариноф. Ван Вехтен и Мариноф су били творци такозване харлемске ренесансе, покрета америчке културне елите која је промовисала афричко-америчку уметност, музику, плес и моду. Позивали су на своје пријеме најавангардније друштво, док су истовремено били радо примани у кругове културне елите Европе. Све своје пријатеље Ван Вехтен је имао обичај да фотографише, најчешће у серијама од више снимака, па се у његовим легатима данас чува неколико хиљада портрета чувених уметника, музичара, плесача и глумаца прве половине 20. века, насталих најчешће на самом почетку њихове каријере, међу којима су и портрети Салвадора Далија, Ман Реја, Фриде Кало, Еле Фицџералд, Харија Белафонтеа, Марлона Бранда, Гертруде Стајн и многих других. Анализирањем и поређењем може да се закључи да се Ван Вехтенови портрети Милене Павловић Барили разликују од већине других, управо у идеји коришћења реквизита типичних за њено сликарство. Врло је вероватно да је ово резултат Милениног избора и активног учешћа у позирању.

Пуританско америчко друштво је Ван Вехтена сматрало веома ексцентричним, контроверзним ликом, а његове авантуре су пуниле таблоиде, при чему нису изостајале осуде његових животних ставова и егзотичних укуса. Фотографије из 1940. и 1944. године које је сачувао Роберт Томас Госелин сведоче о Миленином дружењу, а по свему судећи и пријатељству са Ван Вехтеном, што говори о њој као жени либералних схватања и припадници најавангарднијих кругова тадашње Америке.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 17

ПОЛУПИСМЕНОСТ ЈЕ ПОСТАЛА ДРУШТВЕНО ПРИХВАТЉИВА: О статусу српског језика и стању српске језичке културе

19. 03. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 5

ВЕЧНО ЖИВА ЖЕЉА ЗА ОТВОРЕНИМ ВИДИКОМ: О четири пјесме "познице" Иве Андрића, поводом 50 година од пишчевог одласка

12. 03. 2025. у 09:00

Додатак Култура

0 0

Белешке за писца

12. 03. 2025. у 08:20

Додатак Култура

0 1

ЛЕПОТА И ШАРМ БЕОГРАЂАНКИ: Тридесет година од одласка Банета Ђорђевића, пионира српске “лајф” фотографије

05. 03. 2025. у 06:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације