КЊИЖЕВНА ДИПЛОМАТИЈА, ИЛИ СЛУЧАЈ КОМЕДИЈАНТ: Андрић, “Проклета авлија” и Михиз - мала историја једне велике књиге

ОВЕ године навршена је половина века од смрти Иве Андрића.

Фото Општина Ириг

Та годишњица, као и још две, везане за Андрића и Михиза, подсећају на занимљиве и важне детаље у њиховој стваралачкој биографији. Прва се тиче ове двојице књижевника и "Нинове" награде коју Андрић никада није добио. А могао је и требало је да добије ту награду пре седамдесет година. Награда је први пут додељена 1955. и са променљивим успехом траје до данас. Пошто је објављена 1954. године, Проклета авлија је требало да се нађе у кандидатури за ту награду. Међутим, то се није десило. Зашто и како?

"Нинов" новинар и уредник, дугогодишњи хроничар културног и књижевног живота код нас Сава Даутовић, у вези са првом "Ниновом" наградом, написао је занимљиву белешку. Са насловом "Жанровска смицалица", белешка је објављена на крају Проклете авлије у едицији "Off НИН (Десет најбољих романа који нису добили 'Нинову' награду 1954-2004)" у издању Завода за уџбенике и наставна средства и Нина. Даутовић ту подсећа да је у приказу Проклете авлије у "Нину", фебруара 1955, Борислав Михајловић Михиз за то дело написао да је новела. Таква жанровска одредба вероватно је пресудила у даљем раду "Ниновог" жирија критике за роман те године. "Жанровском смицалицом", каже поменути новинар, Проклета авлија је и формално изгубила прилику да конкурише за награду. То практично значи да је Андрићева књига из конкуренције за награду испала и пре но што је жири почео да ради.

У вези с Михизовом жанровском "пресудом" овом делу има још једна врло занимљива ствар.

Уз све похвале Андрићу и његовој "новели", овај критичар је у приказу "открио" да је она компонована "лежерно из неколико ретроспекција и некако намерно лабаво". Пет година после овог критичког осврта Борислава Михајловића, појавиће се 1960. његов нови текст под насловом "Читајући Проклету авлију" као предговор том делу у издању Српске књижевне задруге. Нови текст и нови, тачније сасвим другачији Михизов став о истом. Ту је на делу лукавост критичког ума која поучава да "Проклета авлија не покаже увек једно исто лице при сваком читању". Тај став био је његов покушај да оправда своју ранију, односно погрешну оцену.

Фото Новости

Под тим велом, ваљда из жеље да у признању сопствене грешке, почињене из нехата, тактичких или других разлога, нађе искупљење, Михиз се ипак окренуо против Михиза. Ево плодова новог читања и накнадног домишљања једне исте ствари: "Проклета авлија је добро компонована књига. Мислио сам некада, једном чак и написао, да је Проклета авлија компонована лежерно и намерно лабаво. Кратковидо сам видео. Та књига има савршено јасну, изванредно чврсту, кристалну композицију, готово геометријску у својој строгости и савршенству". Тако је Михиз порекао свој став из приказа Проклете авлије штампаног у "Нину" 6. фебруара 1955. године.

Друга Михизова урота на Михиза записана је у другом тому његове Аутобиографије о другима објављене у првом издању 1993. У њој је и текст "Проклета авлија". На почетку тога текста забележено је Михизово присећање на време када је у "Нину" објавио приказ Андрићеве књиге: "У својој рубрици у 'Нину' на нове књиге реаговао сам брзо и писао сам о њима чим се појаве. Тако сам и о Проклетој авлији писао први. Није била потребна велика мудрост да константујем да је овај кратки роман капитално Андрићево дело и да спада у сам врх његове прозе. Већ сутрадан Андрић ме је телефоном позвао да га посетим у његовом стану". Дакле, у том Михизовом аутобиографском запису "новела" је ипак постала "кратки роман".

Фото Музеј града Београда

У истом тексту, Андрић је, поверавајући се свом критичару, подсетио како је на Џем-султана набасао "рано, пре више од две деценије". Такође ће поверити Михизу да га је та тема одмах "зграбила и нагнала њега, писца приповедака, да помишља на писање свог првог романа. Рвао се са њом годинама, батаљивао и поново отпочињао, цепао рукописе и дефинитивно одустајао од тог 'проклетог' посла". Затим је, након четврт века, иако је "и даље остајао незадовољан" написаним, да би се ослободио море, Проклету авлију привео крају. Тако је говорио Андрић још 1955. године исповедајући се Бориславу Михајловићу Михизу. Он је касније читаоцима пренео "то сведочанство свестан своје одговорности за његову тачност". Тако Михиз сведочи њим самим.

Но, Андрићево узгредна напомена у разговору са Михизом из 1955. године да је прича о Џем-султану роман дуго неће бити довољна Михизу да се ослободи своје "жанровске смицалице". Доказ томе јесте и његов поменути оглед са насловом "Читајући Проклету авлију" (1960) у којем ниједном не помиње жанр приче о фра-Петру. Уместо тога, Борислав Михајловић користи жанровски неутрална одређења: "књига", "дело" и "крепка проза". У том огледу заборавио је и на "новелу", као што је прећутао и "кратки роман" који ће касније, можда и у изнудици, поменути у Аутобиографији о другима. Но, на другој страни, и невољно исправљена ранија грешка може да се разуме као знак критичареве накнадне памети и недоследности.

Фото Н. Карлић

Уз пола века од Андрићеве смрти и седамдесету годишњицу, која сећа на 1955. када "Нинов" жири није уврстио Проклету авлију у конкуренцију за награду, данас још треба подсетити и на један мали јубилеј. Ове године навршена је друга деценија од симболичке рехабилитације Проклете авлије. Наиме, 2005. формиран је, по саставу изузетно угледан, десеточлани жири који је оцењивао вредност романа који нису добили "Нинову" награду.

Сачињена је листа десет најбољих међу њима. На врху листе нашла се Проклета авлија.

Тиме је посредно решено и жанровско питање и питање вредности ове Андрићеве књиге.

Са осталим књигама из тог избора, она је 2005. објављена у едицији "Off НИН" у издању Завода за уџбенике и наставна средства и "Нина".

Ето, то је мала историја једне велике књиге. У вези с њеним "случајем" проницљиви и виспрени критичар Борислав Михајловић показао се несмотрен и превише политички обзиран критичар. Данас би се рекло да је био политички коректан према једном другом писцу, добитнику прве "Нинове" награде, и владајућем режиму. Несрећан излаз из такве ситуације и у корист своје штете нашао је у "жанровској смицалици" којом је елиминисао Проклету авлију из конкуренције. Што је најгоре правећи "преступ", Михиз је веровао у ту књигу, као што је и Андрић високо ценио овог критичара. Међусобно уважавање, књижевна дипломатија на делу или случај комедијант?!

Препоручујемо

Додатак Култура

0 4

ЗАШТО ПРАВИМО БИБЛИОТЕКЕ: Одломак из књиге "Сентиментално васпитање"

19. 03. 2025. у 08:00

Додатак Култура

0 18

ПОЛУПИСМЕНОСТ ЈЕ ПОСТАЛА ДРУШТВЕНО ПРИХВАТЉИВА: О статусу српског језика и стању српске језичке културе

19. 03. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 5

ВЕЧНО ЖИВА ЖЕЉА ЗА ОТВОРЕНИМ ВИДИКОМ: О четири пјесме "познице" Иве Андрића, поводом 50 година од пишчевог одласка

12. 03. 2025. у 09:00

Додатак Култура

0 0

Белешке за писца

12. 03. 2025. у 08:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације