Сећања и снови

ТОГ дана кад сам отишао с мајком да продамо кућу, присетио сам се свих догађаја који су оставили утисак на мене у детињству, али нисам био сигуран шта се одиграло пре а шта после, нити колико су ми значили у животу.

Фото АП

Једва сам био свестан да је усред тог лажног сјаја компаније банана брак мојих родитеља био део процеса који ће се окончати пропадањем Аракатаке. Моја прва сећања везана су за понављање - испрва потајно, а касније гласно и успаничено - судбоносне реченице:

"Прича се да компанија одлази." Међутим, у то нико није веровао или се нико није усудио да размишља о разорним последицама таквог исхода. У верзији коју је причала моја мајка, број жртава беше незнатан, а поприште те грандиозне драме много бедније од онога које сам замишљао, те сам осетио истинску осујећеност. Касније сам разговарао с преживелима и сведоцима, помно истражио новинске записе и званичне документе и увидео да истина није ни на једној страни. Штавише, конформисти су говорили да уопште није било мртвих.

Они супротног става уверавали су без подрхтавања у гласу да их је било преко стотину, да су их видели како крваре на тргу и да су их однели теретним возом како би их бацили у море попут товара отпадних банана. Све у свему, моја истина је заувек остала изгубљена у некој неодређеној тачки између те две крајности. Ипак, сећање је у мојој глави остало толико живо да сам у једном од својих романа веома прецизно испричао како се одиграо тај покољ, са свим ужасима које сам годинама похрањивао у својој машти. Држао сам се податка да је било три хиљаде мртвих, како бих задржао епске пропорције тог драматичног догађаја, а живот ми је напослетку дао за право: недавно, на годишњицу трагедије, један од говорника у Сенату замолио је за минут ћутања у знак спомена на три хиљаде анонимних мученика који су страдали од припадника оружаних снага.

Покољ радника с плантажа банана представљао је кулминацију претходних догађаја, с тим што је имао додатни аргумент: вође су проглашене за комунисте, а можда су то заиста и били. Најистакнутији и највише прогањан међу њима био је Едуардо Маећа, којег сам случајно упознао у затвору Модело у Баранкиљи, управо тих дана када сам отишао с мајком да продамо кућу, и спријатељили смо се чим сам му рекао да сам унук Николаса Маркеса.

Управо ми је он открио да мој деда није остао неутралан током штрајка 1928, већ је био посредник између две стране и сматрали су га правичним човеком. Он ми је, дакле, употпунио слику коју сам имао о том крвопролићу и допринео да створим објективнију замисао о том друштвеном сукобу. Једина неподударност код свих био је број мртвих, али то свакако неће остати једина непознаница у нашој историји.

Бројне верзије на које сам наилазио биле су узрок мојих лажних сећања. Међу њима, најупорнији је био призор како стојим на кућним вратима с пруским шлемом и дечјом пушком, гледајући како испод бадемовог дрвећа пролази батаљон војника у свечаним униформама. Један од командира, у парадној униформи, поздравио ме је у пролазу:

- Збогом, капетане Габи.

Јасно сам се сећао тога, али није постојала ни најмања могућност да то сећање буде истинско. Униформа, шлем и пушка заиста су се могли наћи у Колумбији, али тек две године након рата, када у Катаки више није било војних трупа. Многи случајеви налик том донели су ми лошу репутацију код укућана, који су сматрали да имам сећања из мајчине утробе и видовњачке снове.

Такво је било стање ствари у свету када сам почео да постајем свестан свог породичног окружења, којег се сећам једино као места пуног чемера, чежње и неизвесности, у самоћи огромне куће. Годинама ми се чинило да је тај период мог живота постао кошмар који ме је походио безмало сваке ноћи, јер сам освањивао једнако преплашен као ономад у соби са свецима. Као адолесцент, док сам похађао ледену школу у Андима, будио сам се усред ноћи у сузама. Била ми је потребна ова старосна доб без гриже савести како бих схватио да су баба и деда били несрећни у кући у Катаки јер су били ухваћени у замку сопствене носталгије, а што су више настојали да је се ослободе, она их је све више стезала.

Ствар је била још једноставнија: били су у Катаки, али су и даље живели у општини Падиља, коју смо увек звали Покрајина, без додатних информација, као да не постоји ниједна друга покрајина на свету. Можда сасвим нехотице, саградили су кућу у Катаки налик обредној реплици куће у Баранкасу, са чијих се прозора на другој страни улице видело тужно гробље где је почивао Медардо Паћеко. У Катаки су били вољени и задовољни, али њихови животи били су у служби земље на којој су рођени. Укопали су се у сопственим укусима, веровањима, предрасудама, затворивши приступ свему што је било другачије.

Њихови најближи пријатељи пре свега су били људи који су долазили из Покрајине. У кући се говорио језик који су њихови баба и деда у претходном веку донели из Шпаније преко Венецуеле, којем су живост дали карипски локализми, африканизми робова и фрагменти гуахира језика, који су се кап по кап сливали у наш. Моја баба се служила њиме да ме збуни, не знајући да га разумем боље од ње због непосредне комуникације са слугама. Још увек памтим многе изразе: atunkeshi, спава ми се; jamusaitshitaya, гладан сам; ipuwots, трудна жена, као и реч arijuna, странац, коју је моја баба нарочито користила када је говорила о Шпанцима, белом човеку и на крају крајева непријатељу. С друге стране, Гуахира Индијанци увек су причали некакав сопствени кастиљански језик са бриљантним изразима, попут дијалекта којим је говорила Ћон, са задивљујућом прецизношћу, али јој је баба забранила да се тако изражава јер је непоправљиво понављала исту грешку, на пример "усне на устима".

Дан им није био испуњен све док не би стигле вести о томе ко је рођен у Баранкасу, колико особа је убио бик на кориди у Фонсеки, ко се венчао у Манауреу или умро у Риоаћи, како се тог јутра у Сан Хуану дел Сесару осећао генерал Сокарас, који је био у лошем здравственом стању. У подружници компаније банана по повољним ценама продавале су се јабуке из Калифорније умотане у свилени папир, залеђене парге, галисијске шунке, грчке маслине.

Међутим, у кући је све што се јело било зачињено чежњом: лишће маланге за супу морало је бити из Риоаће, кукуруз за арепе које смо доручковали морао је да буде из Фонсеке, за јарчеве које смо узгајали користила се со из Гуахире, а корњаче и јастоге доносили су нам живе из Дибује.

(Одломак из књиге "Прича о мом животу", превод Бојана Ковачевић Петровић,
издавач "Академска књига")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 6

КЊИЖЕВНА ДИПЛОМАТИЈА, ИЛИ СЛУЧАЈ КОМЕДИЈАНТ: Андрић, “Проклета авлија” и Михиз - мала историја једне велике књиге

30. 04. 2025. у 17:29

Додатак Култура

0 0

ГЛАС ПЕСНИЧКЕ ПОБУНЕ ПРОТИВ ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИХ ИДИОТА: Стогодишњица рођења Робера Мартоа, песника, романописца, ерудите...

30. 04. 2025. у 12:00

Додатак Култура

0 0

Скендербеговом улицом

30. 04. 2025. у 07:30

Додатак Култура

0 4

ЖИВОТ БЕЗ ОГРАДА: Енигматични цртеж и фотографије које је сачувао Роберт Томас Госелин, муж Милене Павловић Барили

23. 04. 2025. у 06:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације