ПИСАЊЕ СТИХОВА КАО ТАНГО ПЛЕС: Драган Јовановић Данилов, песник, добитник Награде "Десанка Максимовић"

ПО традицији, у петак, 16. маја, на дан рођења Десанке Максимовић, у њеној Бранковини Драгану Јовановићу Данилову биће уручена награда са именом велике песникиње коју је добио за допринос српској поезији.

Фото Приватна архива

Овај плодан и веома разноврстан писац, песник, романсијер, есејиста, ликовни критичар за досадашње књиге понео је прегршт признања, међу којима су Бранкова и Змајева награда, "Васко Попа", "Меша Селимовић", "Бранко Миљковић", "Јефимијев вез", "Бранко Ћопић", Дисова награда.

Првом песничком књигом "Еухаристија" Данилов се огласио пре тачно три и по деценије, а потом је дошла "Кућа Бахове музике", која је изазвала велико интересовање.

Како вам данас изгледа тај почетак? Са којим дилемама и искушењима сте се суочавали?

- За "Еухаристију" објављену 1990. предговор је написао Љубомир Симовић, који је заједно са Јованом Христићем подржао мој начин писања поезије. Касније су уследиле сваке године по нова књига, од којих је најзначајнија свакако "Кућа Бахове музике" из 1993, за коју је рецензију написао Иван В. Лалић. Та књига је чим се појавила преведена на бугарски језик и извршила велики утицај на генерацију бугарских постмодерниста којима су припадали Георги Господинов, Пламен Дојнов и Јордан Ефтимов. На десетине приказа "Куће Бахове музике" појавило се по бугарским часописима. Из ове позиције посматрано, она је, ипак, променила нека правила и пољуљала догме. Мислим да је "Кућа" стргнула кравате које су стезале многе књижевне вратове. Било је у тој мојој песничкој трилогији неке велике, снажне наивности, било је предрасуда, полузнања, али и некакве спектакуларне експресије и халуцинације која касније на такав начин неће посећивати моје књиге.

Да ли се може рећи да је "Кућа Бахове музике" ваш песнички темељ?

- Мој темељ је један велики стриптиз песнички с много сплина, лирски егзорцизам који је потпуно разбио мемљиве херметичаре који су писали лажну, затровану поезију под утицајем Тадеуша Ружевича, а коју данас више нико жив не чита. Негде у то време, када сам писао "Кућу Бахове музике", мене је заокупљало раскошно цветање форми и идеја да поезија треба да изрази нешто што је живо, што пулсира и греје. Видео сам свет који се круни и пропада и будућност која не обећава ништа добро, а призивао сам снежне планинске врхове као касни симболисти, понудио сам метафизику наде и моје песничке бајалице. "Кућа" носи субверзивну, анархичну, сувише живу, сангвиничну црвену боју жара, отуда у њој има пуно врелих песама које горе, пуно Африке, нечег халуциногеног, али и падања у грехове романтизма и сентименталности као и настојања да се предочи надолазећи хаос света. "Кућу" сам писао свеж, недужан, осамљен, несвестан потреса који ће та књига изазвати. У књигама које сам писао потом примењен је други кључ, јер је наступило неко спорије сагоревање.

Малине

Види, види, чега све има у пољу!
Малине. Гледам их како с неком незнаном
сврхом уживају у сунчевој слави.
И не знајући, шаљу ми своје облине.
Шаљу ми оригинал себе.
Оригинал себе немогућ је у демократији.
Комунизам је покушао да програмира
да све малине буду исте, али у томе,
очигледно, није успео.
Сигуран сам да књиге немају ону моћ
коју имају малине.
Малине су победиле зло без нуклеарних глава
јер оне саме су нуклеарне главе.
А потом, та њихова црвена боја, то није љубичаста
љубомора, нити зелена боја сујете и надувеног ега.
Малине у жбуњу, каква савршена естетика.
А онда та топла, црвена боја, као зажареност
пред вођење љубави.
Јеси ли приметила, малине чинодејствују својим
сјајем и слашћу, обасјавајући и наш сјај,
буде магију новог виђења.
Дан је јестив поклон - то нам кажу малине.
Дан угоди сваком пожудном срцу.
Около је све неукусно изузимајући малине
и мис Венецуеле.
Љубави, види колико малина сјаји у жбуњу!
Све малине треба стрпати у историју
и од њих направити светињу.
Звезде сијају, а онда се угасе,
а малине су неуништиве.
Поруке нису у разуму него у малинама.
Паун шири свој реп и каже: то сам ја!
Сунце се поново рађа - зраке падају
на моју главу, не на срце.
Глава и срце какав неспојив пар,
а морају, морају бити заједно.

(Из рукописа)

Фото Приватна архива

Где су корени ваших песничких надахнућа?

- Моје песме су разнолике, али оне су све моје. Рецимо, песме из "Куће Бахове музике" су пуне светлости и боја, препуне су орфичких егзалтација. После је настао период који је представљао неурозу моје поезије. Дошле су као што је "Спаљивање рукописа". Настао је нови свет око мене и у мени. Сва мудрост је у томе да писац мора да се обнавља да његова поезија не би постала рецепт, формула, проседе. Зато је потребно да се путује, да се чита на живот и смрт, да се стално мења начин живота, да се непрекидно буде у флуксу, у покрету. Свет ври и стално се мења. Рађају се нове халуцинације и нови језик. Пред сваком новом књигом писац је почетник. Поезија је сушта супротност мудрости.

Чини се да ваша поезија тражи пажљивог и стрпљивог читаоца кога сте усмерили ка једном заборављеном свету лепоте и опевања жене?

- У мојој поезији ерос и агапе су нераздвојиви. Ерос као потврђивање животне силе, као моћ која долази из нерационалног знања храни најдубље поетско знање. Није потребно ићи у Индију да би се нашао заум. Имамо и ми наш Ртањ. Видите, по нашим манастирима и на атинском Акропољу, пред Ерехтејоном, најчудеснијом грађевином на свету, доживео сам драматично и потресно просветљење једном нељудском лепотом. Фасцинирао ме је женски ехо каријатида (те жене су уписане у камен зато што су потпуно живе) насупрот мушкој тежини уздизања Партенона. Нигде на свету не постоји тако танана равнотежа између лирског и епског. Најлепше одређење лепоте дао је Плотин, који је рекао да је лепота цветање бића.

Живот је престао да буде спор

Који су смисао и моћ поезије данас, када живимо у свету који је све само не песнички?

- Дигитална револуција је означила почетак једне нове ере. Живот је данас престао да буде спор. Променио се свет у нама и око нас. Променио се и расцепкао. Праволинијски развој догађаја ствар је далеке прошлости. Свет у коме смо живели осамдесетих и деведесетих година двадесетог века више не постоји. Ништа више није чврсто и стабилно. Ми живимо у време дигиталне апокалипсе, која је потпуно пореметила наша чула. И сам смисао речи "муза" данас је потпуно измењен. Реч муза у свом имену крије корен који означава жар, нешто што из напетости прелази у буктање од жудње за остварењем. Међутим, муза данас припада сфери колоритне митологије, а не нечему што треба имати непосредно поред себе да ти перманентно звоца и једе џигерицу у свакодневој, тупој стварности.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ТРАЈНИ СУКОБ ПОЈЕДИНЦА И КОЛЕКТИВА: Објављена дела Бранимира Шћепановића (1937-2020), у пет књига, у издању "Штампара Макарија"

08. 05. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

Сећања и снови

08. 05. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 6

КЊИЖЕВНА ДИПЛОМАТИЈА, ИЛИ СЛУЧАЈ КОМЕДИЈАНТ: Андрић, “Проклета авлија” и Михиз - мала историја једне велике књиге

30. 04. 2025. у 17:29

Додатак Култура

0 0

ГЛАС ПЕСНИЧКЕ ПОБУНЕ ПРОТИВ ПОЛИТИЧКИ КОРЕКТНИХ ИДИОТА: Стогодишњица рођења Робера Мартоа, песника, романописца, ерудите...

30. 04. 2025. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације