Нова цивилизација

ПРЕ десетак година написао сам књигу под насловом Варвари.

ПИСАЦ Алесандро Барико, Фото Профимедија

У тим временима дешавало се многим нормалним особама, а скоро свима које су некад студирале, да се нађу пред збуњујућом чињеницом: неки најузвишенији гестови, лепи и пуни смисла, које су људи упражњавали вековима, почињали су да губе оно најдрагоценије, наизглед клизећи у непажљивост и површност. Било да се радило о јелу, учењу, забављању, путовању или сексу, мало је мењало на ствари: чинило се да су људи заборавили да раде све те ствари на леп начин, са дужном пажњом и мудром наклоношћу, које су научили од својих очева. Рекло би се да су више волели да их отаљавају на брзину и површно.

Нарочиту збуњеност изазивало је свакодневно посматрање деце: запажало се да су жртве необјашњивог генетског хода унатраг, због којег као да су, уместо да побољшавају врсту, сасвим очито спроводила загонетну инволуцију. Неспособна да се концентришу, изгубљена у стерилном мноштву задатака, вечито прилепљена за неки компјутер, тумарала су по површини ствари без очитог циља, уколико то није била могућност ублажавања казне. У њиховом нечитљивом путовању светом наслућивала се најава извесне кризе и веровало се да се запажа неминовност културне апокалипсе.

Беше то непријатан период. Чинило се на тренутак да се деловање интелигенције у потпуности разрешава у способности да се најави пропаст овога или онога. Време се проводило у одбрани ствари које се руше. Разборит свет могао је да се нађе како потписује, без икаквог осећања стида, прогласе којима се бране старе млекаре или коњунктив. Осећали су се боље сваки пут када би успели да нешто одбране и да избегну да га однесе ветар времена. Од обавезе према будућности већина се осећала оправдано ослобођена: неодложно је било спасавати прошлост.

Морам да додам да се веровало да за све то рушење цивилизације постоји некакво објашњење: ствар није била најјаснија, али су сигурно ту морале да спадају дигитална револуција (сви ти компјутери) и глобализација (сви ти трговци). У инкубатору те две неодољиве силе очито беше сазрела типологија људи чије се амбиције нису разумеле, чији се језик није познавао, са чијим се укусима нисмо слагали и чији су се поступци осуђивали: варвари, да употребимо термин који нам је у другим случајевима у нашој историји господара планете служио да резимирамо неугодну различитост света који нисмо успевали ни да схватимо, ни да укротимо.

Инстинкт је био да их треба зауставити. Раширена предрасуда да су уништитељи, и тачка.

Тја, тако сам мислио.

А у ствари сам потом написао ту књигу, да бих самом себи и другима објаснио чињеницу да с великом вероватноћом оно чему смо тада присуствовали није била инвазија варвара који бришу нашу префињену цивилизацију, него промена која се тиче свих и која ће врло брзо створити нову цивилизацију, на неки начин бољу од оне у којој смо одрасли. Био сам убеђен да није реч о погубној инвазији, него о лукавој промени. О колективном преобраћању на нове технике преживљавања. О генијалном стратешком заокрету попут хуманизма, просветитељства, романтизма. Био сам убеђен да проживљавамо сличну, изузетну промену парадигме. Преокренули смо своје принципе за сто осамдесет степени, као што смо радили у оним историјским приликама које су потом постале знамените. Није требало да се плашимо, све ће проћи добро. Колико год могло изгледати изненађујуће, брзо ћемо наћи добре разлоге за спокојно одрицање од старих млекара, од ограничења и коњунктива.

Фото промо

Није то био наивни оптимизам, као што сам више пута покушао да објасним: за мене је то био чист и једноставан реализам. Када свет верује да назире културно пропадање код шеснаестогодишњака који не употребљава коњунктив, а не региструје да је тај дечко тридесет пута одгледао филм који је у истој животној доби гледао његов отац, нисам ја оптимиста, него су они пометени. Када радар интелектуалаца ухвати ноторну глупост у књизи која је бестселер и из тога изводи закључак о културној катастрофи, настојим да се држим чињеница и онда се сетим да су они који су уздигли поменуту књигу део јавности која пре једва шездесет година не само да није куповала књиге него је била и неписмена: искорак је очит. У таквом амбијенту није лако утврдити ко прича бајке: да ли ја, са својим гњаваторским реализмом, или они са поетском склоношћу према катастрофичној фантастици.

Док смо ми губили време на расправе, други су људи, углавном размештени по Калифорнији и углавном припадници елите која је прилично неупадљива, веома прагматична и обдарена извесним инстинктом за бизнис, мењали свет, и то су радили ТЕХНИЧКИ, не објашњавајући који пројекат за човечанство имају на уму, и можда и не знајући које ће последице све то имати по наш мозак и наша осећања. О млекарама и коњунктиву нису уопште размишљали: а од одбране прошлости осећали су се легитимно ослобођени. Неодложно је било измислити будућност.

Касније ми се десило да схватим, са необјашњивим закашњењем, да парадигма пропадања представља, за највећи број људи, пријатну сценографију, лепо игралиште. Не говорим о трагедијама, нити о катастрофама - које су, напротив, омиљено станиште извесних мањина састављених од необично паметног света. Говорим о нечему нијансиранијем: ма колико деловало апсурдно, ми смо понајвише животиње које полажу јаја тамо где могу рачунати на НЕКО ФИНО И ЛАГАНО ПРОПАДАЊЕ. Отуда се сматра да је план који нагиње умереној несрећи нарочито близак најраширенијем типу интелигенције: оној која је у стању да пати, која је постојана у ходу, више стрпљива него маштовита, суштински конзервативна. Пошто јој је лакше да перципира свет кад се он креће умереном брзином, она га успорава; пошто јој је, уопште узев, ближа одбрамбена игра, највише пружа у присуству непријатеља и претећих катастрофа; пошто углавном нема склоности за нападачку игру, плаши се будућности.

Дакле, људи настоје да избегну предуго излагање отвореном пољу изума, наводећи своје племе, кад год то могу, на утакмицу која је примеренија њиховим способностима, то јест на одбрану памћења. Штитећи ствари које спасавамо, одмарамо се, полажемо јаја и олакшавамо будућа времена, одлажући што је могуће више следећи напад глади која ће нас истерати из јазбине.

У сваком случају, на крају сам одлучио да напишем ту књигу; у ствари, написао сам је, у наставцима, у једном дневном листу: на начин који ми се чинио дивно варварски. Мислио сам да јој дам наслов Промена. Међутим, директор дневног листа - геније у својој бранши - дуго је посматрао тај наслов и онда једноставно рекао: "Не. Много је боље Варвари."

Понекад имам добар карактер: дао сам јој наслов Варвари.

Додао сам поднаслов: Есеј о промени.

И тако даље.

Прво што ми се десило било је изненађење: много сам се мучио да убедим свет да књига није ПРОТИВ варвара. Имали су толику жељу да им се на убедљив и духовит начин каже да се све руши и да су за то криви ОНИ ТАМО, да су, чим би видели наслов, упадали у извесно ментално стање због којег су, ма шта да су читали, читали да се све руши и да су за то криви ОНИ ТАМО.

Кунем се.

Лепо сам понављао да варвари, као што је објашњавала књига, не постоје, да је реч о томе да се ми сви мењамо, и то на спектакуларан начин: долазили су да ми захвале зато што сам обелоданио покољ који врше ОНИ ТАМО. Вероватно је требало да за наслов изаберем Живели варвари, али није сигурно да би ни то било довољно. Ако неко полаже јаја у јазбини са стварима које треба да одбрани, заштићен меким покривачем лепог пропадања, нећеш га лако истерати одатле. Колективна инерција нагињала је према омиљеном оглашавању неке апокалипсе у надирању, којој је суђено да угуши лепу душу света: преокренути ток тих мисли било је страховито тешко, понекад немогуће.

Од тада је прошло десетак година, и сада сам у стању да наведем једну ствар која ме је у међувремену прилично разведрила: колективно приповедање се променило, племе је изашло из јазбине, и данас су ретки они који објашњавају оно што се дешава причом о неким варварима који спаљују наше тврђаве, подстакнути четом трговаца чији је циљ пљачка. Данас је већина западњака прихватила чињеницу да проживљава неку врсту револуције - извесно технолошке, менталне можда - због које им је суђено да промене скоро све своје поступке, а вероватно и своје приоритете, и у крајњем, саму идеју шта треба да буде искуство. Можда се плаше последица, можда је слабо разумеју, али сада већ веома мало људи сумња у чињеницу да је реч о нужној и неповратној револуцији и да је она предузета у покушају да се исправе грешке које су нас скупо стајале. Тако су је прихватили као задатак, као изазов. Неретко верују да ће нас она одвести у бољи свет. У заклону, под кишобраном приче о пропадању, још стоје многи људи, али, као у некој врсти пешчаног сата, настоје да један по један клизе кроз теснац својих страхова и да стигну оне друге, на другој страни времена.

    (Одломак из књиге The Game, издавач  "Службени гласник", превод Лазар Мацура)

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

ДОСИТЕЈЕВО СВЕТЛО ЧЕЛО: О значају великог Српског просветитеља, Королијином сонету и Хопову

02. 07. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

ЧУВАР ТАЈНЕ ВАТРЕ: Одлазак посвећеника књижевности Ратка Адамовића

02. 07. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 1

ИЗМЕЂУ РАСТКА И СТРАМЕРА: Драган Бошковић песник, теоретичар и историчар српске књижевности

25. 06. 2025. у 10:00

Додатак Култура

0 1

СТАТИ НА ПУТ ОПШТОЈ НЕБРИЗИ О ЈЕЗИКУ: Декларација о Статусу лектората и лекторских служби српског језика

25. 06. 2025. у 10:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације