ТОЛА ДАЧИЋ И У ВРЕМЕНУ СМРТИ СВИРА ФРУЛУ ЗА ЖИВОТ: Слободан Бода Нинковић о улогама у серијама, нашим скупим поделама и историјским грешкама

ОД када је, на концу 2021. године, уз буран аплауз у Београдском драмском позоришту испраћен у пензију, Слободан Бода Нинковић не седи скрштених руку јер, како каже на почетку разговора за "ТВ новости", "глума подразумева да тешко можете да станете".

Фото Игор Маринковић

После небројено одиграних представа, данас је активан само у "Ноћи у кући господина Колака" коју, уз Ирфана Менсура и Владимира Керкеза, изводи по Србији и ван ње. Остатак времена посветио је снимањима, па смо га у протеклом периоду гледали на великом платну у филмовима "Тома", "Комедија на три спрата", "Хероји Халијарда", али и на малим екранима у серијама "Камионџије д.о.о.", "Мочвара", "Радио Милева", "12 речи" и "Кожа".

Након ситкома "Дерби у кафани Аутокоманда", који је на каналу Арена спорт 5 пуштен пред 172. сусрет Црвене звезде и Партизана, емитују се и "Ваздушни мост" (викендом, у 21.00, на Суперстар ТВ, а од 16. марта и на РТС 1 у 20.05), и "Време смрти" (од понедељка до четвртка, у 20.30, на Новој С). Осим што је врстан глумац, Нинковић је и музичар, посвећен муж, отац одбојкашице Нађе и продуценткиње Ање, али и навијач црно-белих.

* Чиме вас је, као познатог партизановца, освојила екранизована прича о вечитим ривалима?

- Спорт волим и пратим интензивно, нарочито фудбал и кошарку, али било је неминовно да пратим и одбојку због ћерке и то сам врло радо чинио. Када ме звао Драгиша Ковачевић, по чијим књигама је серија "Дерби у кафани Аутокоманда" рађена, схватили смо да ми не треба много његових података јер сам био сведок многих утакмица. Мој главни мотив да прихватим улогу је што је то симпатична прича о кумовима Милету и Раши (Миленко Павлов), који су пензионери и који се надигравају и зачикавају, али у нормалним оквирима. То је и мали допринос да људи можда виде да одлука за кога навијате није питање живота и смрти него забаве. Серија је врло духовито написана, има ту и оштрих уједа, али на крају увек кажемо "куме, па ми смо кумови". То је заиста било тако. Сећам се тих ранијих дербија када су "север" и "југ" увек смишљали песме не би ли на одређен начин задиркивали ове друге, али то је било духовито. Ово сад више нема везе са тиме јер је злоупотребљено, ту чак фудбал није ни битан више, битно је ко може да покаже да је јачи и надмоћнији.

Фото Дарко Дукин

* Са киме од некадашњих фудбалера, који су гостовали у серији, вам је било занимљиво да се упознате и попричате?

- Неке од њих познајем одраније, као што су Љубиша Тумбаковић и Ненад Бјековић. Рецимо, Дуле Савић је фантастичан, Драган Џајић Џаја ме је врло позитивно изненадио, а Ранко Стојић, који је сада врсни менаџер, показао је висок стил живота и познавања ствари. Дивно је било.

* У серији "Време смрти", насталој према истоименом обимном штиву Добрице Ћосића, представили сте нам се као Тола Дачић.

- Када ме је креатор Горан Шушљик позвао и рекао да играм Толу Дачића, а то је баш добар задатак, наравно да сам се обрадовао. Бавили смо се темом која је врло значајна јер Први светски рат је био пресудан за даљи ток наше историје због онога што се тада преламало и догодило. Нажалост, у ових 110 година није се много променило наше разумевање ситуације, уопште историјског тренутка, нашег положаја, и како да из обично врло тешких околности изађемо са што мање штете. Из Првог светског рата изашли смо изузетно оштећени, али и Други светски рат такође је био веома трагичан, јер смо дошли до тачке да се међусобно обрачунавамо, а то је, нажалост, остало и данас. Тола Дачић је човек из народа, сиромашан, има четири сина и, како каже, дао је четири пушке за Србију. У првој епизоди има сцена када велики газда Аћим Катић (Мики Манојловић) с приличним чуђењем посматра комшију Толу, који свира фрулу после примања вести о томе да му је погинуо један син. И пита га: "Како можеш да свираш када ти је син погинуо", а он каже: "Свирам за живе". Та потреба да се иде даље, да ипак живот побеђује, то је лајтмотив Толе Дачића и он кроз цео серијал иде покушавајући да нађе и спасе бар неког од синова, да види како су и помогне им. Мање-више је успешан, али крај серије, ипак, даје оптимизам и показује ту нашу способност и виталност да изађемо увек са жељом и вољом да идемо даље, јер живот мора да иде даље.

Фото Еye to eye

* Поменули сте и Други светски рат, а такође сте део филма "Хероји Халијарда" и серије "Ваздушни мост" који се баве скоро непознатим догађајем из тог дела наше историје.

- Играм сеоског домаћина, кмета Јанка, који организује сељаке и покушава да сакрије што више америчких пилота и да их сачува до тренутка када треба да се врате. Ето, разлика између те две серије је 30 година, а готово да је идентична ситуација. Спасавали смо савезничке пилоте, наравно, не само са жељом да они нама помогну, него надајући се да ће због тога што смо урадили нешто што се подразумева - да помогнеш некоме за кога сматраш да ти је и савезник и пријатељ - и да нам узврате. Ако ничим другим, бар дајући наоружање не бисмо ли на крају успели да пружимо отпор окупаторима. Али није баш тако било. Чак смо пред крај рата доживели од тих истих бомбардовање. Убеђен сам да смо изузетно квалитетан и изузетно талентован народ, али што се тиче организације, како би рекли, добар је штоф, али лош кројач. Понављамо углавном сличне грешке које нас изузетно скупо коштају. То баш не делује много паметно, логично и нормално.

Фото Контраст Студиос

* У филму "Тома" о највећем боему југословенске народне музике одиграли се кључну улогу - оца Томе Здравковића.

- Нисам знао пре тога причу око Томе тако детаљно, али слушао сам Тому, нормално. Бјела је врло лепо све уклопио, и причу и емоције и музику, која сама по себи већ носи атмосферу. Мислим да ће та гледаност у биоскопима тешко бити надмашена. Та врста филмова, тај емотивни приступ нама недостаје јер смо пали под утицај филмске индустрије која се не бави баш много емоцијама, а и која нам је наметнута. Нити смо у стању да испратимо ту врсту продукције, нити то има баш много везе с нама. Може да се ради серија која се бави данашњим тренутком, или се односи на криминал, али на наш начин, са нашом бојом и нашом природом, мало другачије.

* Можда је добар пример за то Никола Коља Пејаковић, који је своју причу испричао на врло аутентичан начин у "Кожи".

- Та серија је вишеструко значајна. Поред тога што је добро написана и реализована, показала је да на овим просторима постоје глумци изван Београда. И то фантастични. Има много талентованих људи којима није пружена шанса и то се у овој серији види. Прича серије "Кожа" је Кољина интимна прича и мислим да је испричана врло искрено. Пошто познајем Кољу 30 и кусур година, сарађивао сам са њим у разним његовим фазама. Он је сада у зрелој фази где је смирен и вероватно сад сумира и извлачи сва своја искуства из свих својих периода. Мислим да је "Кожа" на врло добар начин показала ко је он и какав је он.

Фото Босонога продукција

* А вас је "Кожа" спојила с Весном Тривалић.

- Јесте, после 40 година дружења, од академије па до данас. То је исто била уживанција. Иначе, ове године сам иницирао да се окупимо ми са класе да прославимо. Нажалост, нећемо бити комплетни због недостатка Манде, али да обележимо 40 година од њиховог уписа и мог повратка на Академију.

* То је позната прича, али занимљиво је да сте уписали, одустали, па се вратили на ФДУ и "упали" на прву класу Владимира Јевтовића из 1984.

- Да, уписао сам 1977. године, али у то време сам интензивно био са бендом и већ сам играо у аматерском позоришту. И то велике улоге и добио сам чак и неке награде. Када сам дошао на ФДУ, у тих седам дана, учинило ми се да је сувише споро, да то већ знам, а бенд ме чека. Али то је један од показатеља да уколико је ствар искрена, све дође на своје место кад му дође време и мислим да сам имао среће да се то у мој случају догодило.

Фото Промо

* Успели сте да будете не само врстан глумац, већ и музичар, муж, отац, речју остварен човек.

- Немам никакву дилему да је породица апсолутно највећи успех. То је вероватно и разлог тога што делује многима да сам опуштен и миран, а у ствари сам човек који је поприлично успео да оствари оно што је најбитније у животу. Све је питање мере у животу, иначе. Ако једна страна превагне, то није комплетна слика. Посвећеност послу свакако, али мора да постоји и приватно време. Можда делује да сам увек размишљао, али нисам. Мислим да сам имао поприлично среће у животу, односно да се нисам опирао несвесном току који ме је водио. Додуше, мислим да је младима много теже сада јер је наметнут ритам који је потпуно неприродан, а то је да смо ушли у вртлог да се нешто мора. Одричемо себи право да је свакоме дата слободна воља и то смо подредили некаквом задатом интересу да нешто морамо. Живот је сачињен од оних најједноствнијих, простих ствари које када их лепо сложите дају на крају неко задовољство. Треба да са члановима породице направимо ту врсту односа која ће нас учинити задовољним. Каријере и богатство су измишљене и тренутне ствари. Ниједан успех не може да обезбеди трајање и у сваком послу морате континуирано да радите, да се трудите да то буде квалитетно, али и да при том имате време за себе. Јер ако нисте лично задовољни, никакви спољни успеси, које сте постигли, то не могу никако да вам надокнаде.

Препоручујемо

Познати

0 0

ЛЕПЕ ЋЕРКЕ БОДЕ НИНКОВИЋА: Једна се бави спортом, а друга је оцу била шефица (ФОТО)

29. 12. 2023. у 16:37

Познати

0 0

ФИЛМСКА ПРИЧА: Како је Бода постао глумац - са 21 побегао из Смедерева у Београд, одмах положио пријемни, па напустио студије

08. 06. 2022. у 14:52

Култура

0 1

БОДА НИНКОВИЋ ОВАЦИЈАМА ИСПРАЋЕН У ПЕНЗИЈУ: Глумац од колега добио посебан поклон (ФОТО)

29. 12. 2021. у 09:56

Познати

0 1

ТО ЈЕ НАЈБОЉИ БЕНД ЗА КОЈИ НИКО НИЈЕ ЧУО: Група ОПС Боде Нинковића представила, после 44 године, први албум

29. 11. 2021. у 23:15

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације