И НЕШТО ДОБРО, У ДОБА КОРОНЕ: Поводом 214. самосталне изложбе графичара и сликара Вељка Михајловића у Етнографском музеју

КРАЈЕМ јуна у Етнографском музеју отворена је обично/необична изложба данас већ барда графике и сликарства господина Вељка Михајловића.

Фото Архива

"Обична" јер нас он већ деценијама навикава да све што изађе испод његових ножева, оловака, пера, кистова... буде другачије и некако очекивано од аутора оваквог формата. Са друге стране "необична" је јер је сасвим другачија од свега с његове стране виђеног. Опет, личи донекле на раније изложбе (акције за спас) "?" (Знака питања), Студентског парка, хиландарског Светог Василија на мору, самог Хиландара... Спасти то нешто, померити стање с места, или избавити себе самога (као овога пута) не мења суштину - у питању је увек била ангажована уметност која има циљ: поправити, дорадити/доградити, сачувати, увести ред у стање...

Овога пута то је "Зима у доба короне", 88 цртежа (22,7х30,5 цм); туш и разнобојно мастило.

Фото Архива

Вељко је био тек клинац када је велики егзистенцијалиста Албер Ками, пре седамдесетак година, готово крикнуо: "Сви се налазимо пред зидом који је куга изградила око нас, и у њеној леталној сенци треба да пронађемо свој спас". Мисао која личи и на двостих, и сасвим у сагласју са његовом Теоријом апсурда, "која говори да људи теже ка јасноћи и смислу у свету који не нуди ни једно ни друго". У тој готово сентенци Вељко је потражио излаз, узео ју је за мото циклуса/изложбе, с оскудним коментаром (по обичају): "А данас, седамдесет година после ових Камијевих речи, ја, цртајући у зимско време 2020. и 2021. у доба короне, нађох свој спас. Да ли?" На овај упит, пре свега, одговор треба да дају професионалци (уметници, критика) и публика, којој је све ово и намењено. А ми ћемо, у далекој асоцијацији, али с пуним убеђењем да се сетимо речи Светога Саве: "Не градим Хиландар ја себе ради, него - ради мога народа, јер ...", дакле - прочишћење, просветљење, грађење/рађање новог стања, изведено усред планетарне пандемије, страха и свеприсутне резигнације, доносећи и акценте благог оптимизма. Јер, било би сасвим неупутно препустити се оптимизму "за све паре".

Фото Архива

Овај Вељков циклус сместили бисмо и у ред профилактичких послова који имају за циљ оздрављење (сопствено, али и свих и свега другога); и видимо га, како попут средњовековног алхемичара, који шкропи освештаном водом кужне просторе (и природе и душа), овај наш то чини мастилом и тушевима, са истим циљем. И дубоко верујемо да је достигао циљ, јер посматрајући лица публике што промичу поред цртежа запазили смо, уз меланхоличне изразе и топле осмехе, знаке да је дело покренуло и друга срца.

А што се броја тиче, па гинисовци имају задатак да провере - има ли још оваквих. Пазите, 214. самостална изложба је у питању. Ако узмемо у обзир уметнички стаж од преко пет деценија, испада да је Вељко годишње пласирао по четири изложбе, а где су тек оне заједничке којима се сасвим заметнуо број; а требало је све то припремити, одрадити и кад би се све сабрало - остаје тек нешто мало времена за коју "Јагодинску ружицу", и за дубоко ћутање са пријатељима.

Постављена је дакле још једна карика у фасцинатном ланцу континуитета Вељка Михајловића, аутору на част, нама на радост, а свима који за њим долазе - на наук и подстицај за нагорњавање; што ни мало једноставно нити лако бити неће.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације