Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА - После "великог реализма" и "велике апстракције"

Дејан Ђорић

27. 07. 2021. у 15:14

НАЗИВ изложбе "Невидљива тајна бића" упућује да сликарка (Београд, 1980) не тежи баналној миметичкој слици реалног или хиперреалног призора.

ПОГЛЕД ИСКОСА - После великог реализма и велике апстракције

Занима је скривено, слика као одраз запретеног; после свих талога и остатака на дну имагинације проналази прокажену и у савремено доба одбачену лепоту. Одмах треба рећи да је њен тип "лепе слике" изван традиционалног, та "лепота" саображена је савремености.

Испод овог крајње слојевитог сликарства, уместо подражавања стварности и веризма, крије се апстрактна, савремена слика. Тако се на њеним уљима не мешају само слободан потез и детаљно приказивање, експресионизам и реализам, већ се оку подастиру слојеви боја, линија и форми, одводећи посматрача од лако, на први поглед, сагледљивог призора из реалности. Полазећи од стварног предлошка само као општег повода, стижући до маштовитог вида стварања, у којем сликарку воде интуиција и осећање, она уопште не тежи тродимензионалној илузији већ духовном виду стваралаштва, онако како је то предлагао Василиј Кандински. Тврдио је да ће у будућности уметност израсти у "велики реализам" или "велику апстракцију". Марија Здравковић је пронашла само свој начин како да помири и надгради те две крајности, те супротстављене естетске светове, полове свеколике уметности, који можда одређују целокупну не само западну уметност.

Ова уметница наставља тамо где су стали сликари мртве природе, на актуелан начин превазилазећи тај стари жанр европског сликарства, фотографије и цветни аранжмани из животне реалности само су повод за сновите композиције, од којих поједине у наслову имају и реч "тишина". Њено цвеће је на слици увећано, али су између цветова колоплети ликовних дешавања, а уместо кича у који би многи упали са таквом тематиком, она открива нове форме и нову естетику. У том смислу ју је Слободан Роксандић, њен професор на београдском Факултету ликовних уметности, упозорио да је изабрала тешку тематику. Доналд Каспит, најважнији живи ликовни критичар насупрот преовлађујућој естетици шокантног и ружног објавио је књигу о савременим видовима лепог стваралаштва. Са књигом "Здравље и срећа у авангардној уметности двадесетог века" из 1996. године, он је већ у наслову назначио трагизам (пост)модерне, чији протагонисти исувише често залазе у крајности патолошког, па и суицидног. Марија Здравковић вероватно одлази и даље од Каспитове идеје, не откривајући можда ни толико одбачену естетику љупког колико лаког и нежног, који су заправо најтежи за представљање у уметности. На тој естетској претпостаци, која може да води изравно "здрављу и срећи" поникла је целокупна далекоисточна уметност, са крајностима у будистичкој естетици празнине и неделања. По ваздушастости и сведености призора на елементарно, источном као и западном свету може да припада сликарство ове уметнице.