ГОРИЦА ПОПОВИЋ ЗА "НОВОСТИ": Легендарна глумица готово 40 година на сцени, ево шта је рекла о својим почецима

ПОЧЕТКОМ октобра Горици Поповић обележиће ново поглавље у каријери: после готово четири деценије на сцени Атељеа 212 званично одлази у пензију, али њене представе остају - не само у овој позоришној кући.

Фото Архива

Као мало која наша глумица, током протеклих година паралелно је градила каријеру на три колосека (позориште, филм, телевизија), играјући у свим фаховима. Пристајале су јој најразличитије улоге: кнегиња, (не)вољених девојака, љубавница, удовица, секретарица, комшиница... Рођена Крагујевчанка, студенткиња ФДУ, постала је чланица тада чувене групе "Сунцокрет" и није престала да пева до наших дана. Међу многим представама које је осмислила и поставила на сцену, њен "Брод плови за Београд" - више од две деценије на сцени матичног театра, пред сваку нову годину.

Ваше прво појављивање на филму било је са седамнаест година, у "Крвавој бајци"?

- Тори Јанковић, иначе Крагујевчанин, дошао је у мој гимназијски разред. Знали су да сам похађала Драмски студио, видели ме и ангажовали у малој улози: играла сам младу, а Мирко Бабић младожењу. У сцени у којој Немци хватају људе за стрељање, покупили су и сватове. Одвели су младожењу, а ја сам остала на колима. Био је то један полукрупни план и моје премијерно појављивање на великом платну.

А ваш први "прави" филм десио се 1977. године, "Мирис пољског цвећа". Играли сте новинарку?

- Нама, младим глумцима посебно су биле важне новине посвећене професији. Помно смо читали све критике, тражили своје име у њима. У то време почела сам нешто мало да играм у Народном позоришту. Чекали смо да се наш рад "константује", свако појављивање на телевизији нам је било важно. Постојале су и засебне новине, "ТВ новости" и "ТВ ревија".

Сећате ли се и своје прве насловне стране?

- У Позоришту на Теразијама играла сам у представи "Гимнастика за два цванцика" с Весном Чипчић, Бранком Ђурићем и Жужићем. Био је то један "народски" мјузикл на музику Косте Бабића, у режији Златана Дорића. Имала сам шарену перику и у листу "Дуга" изашла је та моја прва насловна страна. Мислим да је то више било због перике него због мене.

Видети своје лице на киоску сигурно је било много веће узбуђење на почетку каријере неко касније?

- Наравно, имам неколико албума са тим насловним странама које су, заиста, дивне. Али, мало је и тужно кад се гледају после толико времена... Мислим да глумице које се тешко мире са годинама, мире се тешко и са преласком на неки други фах. Ја, на срећу, никад нисам играла те улоге, да кажем лепотица и опасних "женски". Зато ми је било сасвим нормално да, како године пролазе, добијам неке другачије улоге. Поготово што сам хедониста и никад нисам водила рачуна о својој линији. Можда није добро с професионалне стране, али сам задовољна да слушам себе и своје прохтеве. Тако су почеле да стижу комичне улоге, што ме радовало, јер и дан-данас највише волим да играм комедију. Прелазак ми није тешко пао.

За разлику од многих других колегиница?

- Поготово данас, присутан је тај терор да холивудске глумице, по сваку цену, покушавају да остану у свом најбољем издању, да продуже младост. Младост не може да траје вечито и верујем да је погрешно. Лично, не бих, нити сам икад урадила било какву интервенцију. Никол Кидман више не можете да препознате. Сећам је се као сасвим младе глумице, са неким малим уснама и пегама на лицу. Данас је потпуно другачији тип жене. Или, рецимо, Рене Зелвегер. Обе су се упропастиле.

За прву већу улогу у филму "Национална класа", са само 27 година, добили сте Златну арену - једно од највећих признања старе Југославије?

- Било је изненађење, јер по обиму није била велика улога. Пре свега, то је култни, прави градски филм. Остао је за историју, са предивним Гагом Николићем у главној улози... Имала сам срећу и да у овим годинама добијем улогу као што је она у серији "Каљаве гуме". Нема много таквих за жене у мојим годинама.

До 1976. били сте асистент на предметима дикција и глума. Дикција је била важна, не само у глуми него у целокупном јавном простору?

- Као што се све упростачује, тако је и са говором. Можете да доведете у медије било кога ко лупета и граматички греши. Нажалост, веома се изгубила институција лектора. Радила сам као асистент чувеном професору Бранивоју Ђорђевићу, који је утемељио тај предмет. И данас се озбиљно ради на ФДУ, али кад глумац изађе на јавну сцену - ту више нема контроле. Богу хвала, Радио Београд и даље негује правилан говор и кад снимате радио драму увек имате лектора. У позоришту, такође. На другој страни, у овим силним "ток шоуовима" учествују људи који више немају културу говора. Постоје и серије без лектора, што се види. Ни писци више не познају добро дијалекте, млади редитељи нису најбоље верзирани и све је препуштено глумцима...

Ваша класа и данас је неприкосновена - Тања Бошковић, Радмила Живковић, Љиљана Драгутиновић, Јелица Сретеновић, Злата Нуманагић, Азра Ченгић, Миралем Зупчевић, Бранко Јеринић...

- Лепо смо се школовали, професори су се озбиљно бавили својим студентима. Нашу класу водио је Предраг Бајчетић, а и остали су били велика имена. Није се могло замислити да неко ради било шта пре истека друге године студија! Строго је било забрањено. Рецимо, покојна Неда Арнерић уписала је глуму, али је због улоге на филму морала да напусти студије. То правило је било важно, јер у тим годинама недостаје ти зрелости, па и праве свести о ономе што радиш. Још си неко ко је пластелин, ко тек треба да се обликује у уметничку личност. Имало је смисла. Данас, не знам. Ради се брзо, пред глумцима су понекад бесмислени захтеви који од њих ништа и не траже.

Фото Архива

У ангажману Атељеа 212 провели сте готово четири деценије, радећи све време и у другим медијима. Шта издвајате?

- Последњих година играла сам у "Тргу хероја" Томаса Бернхарда (режија Дејан Мијач), који је сигурно један од мојих најтежих и најдражих задатака у позоришту: озбиљна представа, на сцени сам готово читав сат и говорим монолог, поред моје Паулине Манов која има неколико реченица. И успут, све време, пеглам и слажем... Веома тешко, али и значајно. Волим и моје прве улоге код Муција Драшкића, "Ој, Србијо нигде лада нема" и "Пред огледалом". У почетку сам била стегнута, временом сам се ослобађала и несвесно добијала на храбрости и опуштености поред великих глумаца Атељеа 212. Издвајам и представу "Љубавно писмо" коју играмо двадесет и кусур година и у најновије време "Славну Флоренс". Она ми представља највећи напор јер морам да певам лоше.

Кад говоримо о певању, јесте ли размишљали да јубилеј прославите са вашом класом или "Сунцокретом", предвођеним Бором Чорбом?

- Па, ја бих то све спојила!

Има ли шансе да их све окупите?

- Пре неку годину Биља Крстић је одржала концерт у Сава центру и "Сунцокрет" је извео неколико нумера. У вези смо, имамо и своју вајбер групу. Знамо где је ко у сваком тренутку. Није искључено да се опет нађемо... То је добра идеја за следећи "Брод плови за Београд"! Било би дивно и да неко окупи нашу класу и напише нешто за нас. И са "класићима" сам у контакту.

У оба "сазива" права сте репрезентација, могли бисте "Таш" да напуните...

- Хајте, видећу нешто. Сада је ионако време кад се маторци окупљају, погледајте само "Ролингстонсе" и "Бијело дугме".

АНДРИЋ ЧЕКА КУСТУРИЦУ

РАНИЈЕ су филмови чешће настајали на великој литератури него данас?

- Озбиљна литература захтева озбиљна средства, а питање је и колико је то данас комерцијално. На сву срећу, има таквих филмова и сада. Драго ми је да је снимљена "Нечиста крв". Чекам и да, рецимо, Кустурица уради "На Дрини ћуприја", како је одавно хтео. Па и други, старији редитељи да се лате нечег таквог. Замислите само Црњанског и његов "Роман о Лондону" на филму. И још много тога.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације