HOMO POETICUS, УПРКОС СВЕМУ: Хандке се на глобалном плану више неће поновити

ПРИЧА о данашњем тренутку српске књижевности почиње у доба пада Берлинског зида и смрти Данила Киша, док је са МТВ-а одјекивао хит групе Scorpions, Wind Of Change.

Фото В. Данилов

Разуме се, тај ветар промена односио се на Исток који се спектакуларно мењао пред очима целог света, док је Запад стамено уживао у свом тријумфу. Бар на први поглед. Међутим, у исто то време, један амерички професор књижевности, иначе сапутник Дериде, закључио је да се проучавање књижевности (на Западу) са текста пренело на контекст. Та тиха, меланхолична реченица сугерисала је осетљивијим ушима да није све у слици и звуку, већ да нечега има, још увек, и у књижевности. Промена концепта проучавања књижевности на Западу предсказала је да се после пада Берлинског зида неће мењати само Исток, већ исто тако и Запад.

Шта дакле, значи то да се проучавање књижевности померило са текста на контекст?Једноставно, то је одлука да вредност књижевног текста није више у њему самом, тј. у лепоти стила, у сложености приповедних техника, у ширини слике света коју књижевни текст посредује. Не, вредност текста сада ће почети да зависи од утицаја и снаге политичке групе, чију идеологију и политичке интересе, аутор књижевног текста заступа као неспорну догму у својим јавним наступима, или у свом опусу. Књижевност је дакле, на Западу добила своју улогу у идеолошком преваспитавању људи, након што је ту улогу, номинално, изгубила на Истоку.

То је огромна промена: у доба Хладног рата, на Западу је књижевност уз универзитет, имала парадоксалан задатак да буде слободна, односно да нема задатак. То слобода је била дарована, како би се путем ње стекла морална предност у односу на Исток, где је Партија давала задатке и књижевности и универзитету. Петер Хандке је вероватно последњи живи светски писац који је форматиран у таквој атмосфери (толерисане) слободе писања и мишљења. Било би погрешно сматрати да је Нобелова награда коју је добио после много перипетија, знак да је та концепција књижевности и даље жива на Западу; пре би се могло рећи да је награда коју је добио грумен земље бачен на ковчег у коме је сахрањено такво разумевање књижевности.

Хандке се на глобалном плану више неће поновити, јер филтери који одређују ко ће бити "глобални" писац, а ко тзв. "локални", већ одавно су подешени другачије, а то значи идеолошки. Није у питању само то да ће бити привилегована дела која фаворизују идеологију мултинационалих компанија. Ствар је у томе да се људи убеде да књижевност никако не може да буде слободна од идеологије.

И то је кључна идеолошка лаж. Ми, који смо форматирани у другом времену, знамо да је врхунска књижевност увек имала моћ да у хоризонту садашњости наслути надолазећу будућност. Она дакле, није идеолошка, она је пророчка: Пекић је у "Беснилу" видео манифест антихуманизма, Homo Deus Ј.Н. Харарија; Црњански је у фигури мајора Божича, у "Другој књизи Сеоба", унапред оцртао контуре аутошовинизма у Срба; Андрић је кроз лик Омер паше Латаса видео корпоративног човека који идентитет мења у складу са вољом за моћ. То нису никаква идеолошка заслепљивања, то су врхунски увиди чија је оштрина, дубина и проживљеност била могућа једино у сфери књижевности - јер је управо књижевност симбол слободе мишљења света.

Ако нове генерације писаца, критичара и читалаца збиља поверују у то да је књижевност нужно затрована иделогијом и да другачије не може да буде (а тако нас тренутно уче) онда се више неће бирати између истине и лажи, правде и неправде, прогоњених и прогонилаца, већ између "идеологије губитника" и "идеологије успешних". Ову другу ће симболизовати култура и политика мултинационалних корпорација, односно Мегалополиса. А та култура зна за транснационалне и субнационалне идентитете - да се изразим Хантингтоновим терминима - али не и за национални идентитет. Самим тим, она не зна ни националну књижевност, као ни за унутрашње богатство и разноликост такве књижевности коју чине велике личности, спојене заједничким језиком, заједничком традицијом и заједничком егзистенцијалном ситуацијом.

Мирис те корпоративне атмосфере већ се осећа у српској књижевности: добар део критичара више не занима поетика књижевног дела, већ његова политичка подобност, док се награде у Србији прећутно регионализују; пример је корпоративна Нинова награда од које је остала само испражњена љуштура.

Пред српском књижевношћу постављена су дакле, јасна идеолошка очекивања. Питање гласи како ће на њих реаговати будуће генерације српских писаца оба пола: да ли ће прихватити та правила - попут масе каријериста који улазе у мултинациналне компаније спремни да испуне сваки захтев само како би напредовали - или ће одбацити такву каријеру у име слободе мишљења и стварања. Одговор на ово питање зависи само од једне ствари, а то је однос будућих читалаца и писаца према (националној) књижевности. Ако је књижевност само један од начина стварања каријере, онда ће српска књижевност нестати: тачније, она ће се вероватно писати на српском језику, али ће бити обезличена у смислу да у њој више неће бити никакве специфичне разлике коју ствара простор на коме живимо као и наш идентитет. Уместо тога, биће подобна, покорна и предвидива што значи лоша и досадна. Ако међутим, будемо и даље веровали једном енглеском писцу који је казао да свештеници и писци немају каријеру, онда ће таква књижевност лишена каријере, нужно морати да буде посвећена нечему узвишенијем од новца и животног комфора: слободи да буде лепа, иновативна и неочекивана, слободи да посредује ширину и пространост света, насупрот суженој корпоративној перспективи.

Само... та слобода се више неће добити на пладњу, као пре пада Берлинског зида; она ће се морати освајати, сваког дана, сваког сата, сваког минута у једном тихом, али не мање суровом и бруталном културном рату у коме нашу страну неће чекати, ни преводи, ни резиденцијални боравци у иностранству, ни остале форме исплате хонорара корпоративним намештеницима.

Чекаће нас једино књижевност и читаоци слични нама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације